Pre nekog vremena sam zastala u jednoj otmenijoj prodavnici na Menhetnu da kupim malo sira za večeru. Bilo je svakojakih: nebrojeni redovi mlečnih proizvoda s dugom tradicijom, primerci savršeno odmerenog zrenja – meki, plavi, tvrdi danski, mrvljeni engleski, vrhunski francuski – svi s jednakim pravom na moju pažnju i novčanik. Imala sam izbora napretek.
Smesta su se uključili mehanizmi marljivog studenta: počela sam da čitam etikete. Ukoliko je moja prva greška bila da uđem u prodavnicu bez jasne ideje o tome kakav sir želim, ovo je bila moja druga greška, jer je sad vrtoglavo mnoštvo izbora postalo dodatno zakomplikovano retorikom na omotima. Šta je činilo neki sir tako osobenim u odnosu na stotine ostalih koji ga okružuju? Svaki je pevao britku i osećajnu slavopojku sopstvenim vrlinama. Počela je da me hvata mučnina, i to ne samo od mirisa kamambera. Najčudnije od svega bilo je to što sam, umesto ljutnje zbog nepotrebne gnjavaže oko odabiranja pristojnog sira – u tom času bih već bila zadovoljna „namazom“ ili „odličnim za tost“, spram primamljivih vrsta „sladak na jeziku“ i „nadimljen“ – uskoro počela da se ljutim na samu sebe zbog te neodlučnosti. Gde su bila imena svih onih odličnih sireva koje sam nekad ranije probala? Kakvu korist imam od sveg onog vremena provedenog u Francuskoj?
Moja treća greška tog dana bila je da za savet upitam čoveka nadležnog za odeljenje sa sirevima. Lebdeći u besprekorno čistoj livrejisanoj kecelji, s rukama uglavnom za leđima, on je delovao kao pravi znalac, rado prihvatajući ulogu autoriteta, ali nešto me je ipak navelo da posumnjam kako je možda njegov stvarni cilj da uvali neke od skupih sireva koje inače ne bi bio u stanju da proda. Tako je zbunjenost prešla u sumnju i srdžbu. Na kraju sam, prenebregavši njegov savet i goneći od sebe pesmu sirena koju su pevali bri i čedar, odlučila da sasvim nasumično odaberem pet različitih sireva, na osnovu toga što su izgledali sjajno ili imali zanimljiva imena.
Prilično malograđanska kratka scena, možda, ali veoma dobra ilustracija za neke od razloga zbog kojih prevelik izbor može povećati našu strepnju i osećanje nedostatnosti. Najviše reklamirani sir donosi utehu zato što uklanja neizvesnost otkrivanja nečeg novog.
Kad sam se suočila sa svojim malim iskušenjem pred tezgom sa sirevima, ja nisam osetila strepnju u pogledu „različitih zelenila pod različitim nebom“ iza svakog sira, već sam preispitivala sopstvenu želju u očima želje drugih. Najpre, mučilo me je pitanje kako bi drugi prosudili o izboru koji sam načinila. Pokušala sam da pogodim kakve se vrste sireva mogu dopadati mojim prijateljima, i kakvim neobičnim vrstama sira bih mogla da ih iznenadim; i osećala sam se nelagodno zbog oholog načina na koji me je pogledao čovek iza tezge, očigledno uživajući u mom manjku znanja u njegovoj stručnoj oblasti. Drugo, spopala me je strepnja u vezi s tim kako posmatram sebe – bila sam ljuta na sebe zato što nisam upućeniji potrošač. Kad se sve završilo, bila sam u stanju da razumem strepnju za koju moj prijatelj, čuveni profesor prava, priznaje da oseća kad od njega traže da izabere vino u restoranu. On se plaši da će se drugi smejati njegovom izboru. Zbog te strepnje on obično naručuje veoma skupo vino i, na kraju večere, insistira da ga i plati.
Kad ih pitaju šta je tako traumatično kad je izbor u pitanju, ljudi često navode sledeće:
• žele da naprave idealan izbor (zato, na primer, neprestano menjaju telefonske kompanije)
• pitaju se šta će drugi misliti o njihovom izboru i kakav bi izbor napravili ti drugi
• smatraju da niko nije nadležan u društvu kao celini (Pitaju se, na primer, da li zaista žele da sami odaberu kompaniju koja će ih snabdevati strujom. Pitaju se da li bi to trebalo da bude pitanje ličnog izbora pojedinca.)
• plaše se da, zapravo, ne čine slobodan izbor (zato što sumnjaju da drugi ljudi pa čak i kompanije sa svojim strategijama marketinga već „biraju“ za njih)
Tokom poslednjih nekoliko godina knjige i članci o sreći su preispitivali zašto obilje izbora u razvijenim kapitalističkim društvima ne donosi zadovoljstvo i zašto sticanje bogatstva i dalje ne čini ljude srećnijima. Iako su ovi argumenti uglavnom kritični prema sistemu kakav jeste, oni ipak prihvataju osnovno verovanje društva: da sreća i samoispunjenje treba da budu naši glavni ciljevi.
No kapitalizam cveta i raste uz vrlo malo obzira prema tim ciljevima. U romanu Sreća kanadski pisac Vil Ferguson poigrava se ovom idejom predviđajući šta bi se dogodilo kad bi ljudi na zapadu kojim slučajem postigli istinsku, sveopštu sreću. On opisuje društvo u kojem su ljudi opčinjeni priručnikom koji pruža istinski i lak put do ispunjenja. Ta knjižica se širi poput virusa. Svi koji je pročitaju smesta napuštaju svoj stari život, počinju da se odevaju jednostavnije, prestaju da kupuju šminku, zaboravljaju na plastičnu hirurgiju, otkazuju pretplatu u teretani, odriču se automobila i daju otkaz na poslu. Svuda na vratima kancelarija stoji isti natpis: „Otišao na pecanje!“ Ti iznova probuđeni ljudi blistaju od sreće – fizički postaju opušteniji, neprestano se osmehuju, kreću se skladno i veselo, zrače spokojstvom. Ali kad mase postanu istinski srećne, kapitalizam je potresen iz temelja. Industrija kreće da se ruši poput domina.
Duboko zabrinuti, izdavači priručnika odlučuju da zaustave taj pokret sreće u ime svojih deoničara i svetskih lidera kapitalizma. Daju se u potragu za piscem knjige. Uskoro se otkriva da pisac nije indijski guru, kao što tvrdi natpis na koricama, već neki samotnjak koji živi u prikolici. Ispostavlja se da je, dobivši medicinsku dijagnozu, čovek smislio knjigu ne bi li zaradio nešto novca da ostavi svom unuku. S tim ciljem na umu, on je naprosto spakovao zajedno glavne ideje izložene u postojećim priručnicima za samopomoć. Priča se završava kad izdavač ubedi starca da je njegovo pisanije donelo više zla nego dobra za napredak društva. On ga podstiče da napiše drugu knjigu o tome kako biti nesrećan, kako bi kapitalizam ponovo mogao da procveta.
Kapitalizam je oduvek igrao na kartu našeg osećanja nedostatnosti, kao i na predstavu o tome da smo slobodni da odlučujemo o putu kojim ćemo ubuduće krenuti i tako poboljšati svoj život. Počev od kasnog sedamnaestog veka, projekat prosvetiteljstva je propagirao ideju izbora – udarajući temelje našim savremenim predstavama političke slobode, odnosa između tela i duha, voljenog i onog koji voli, deteta i roditelja. A kapitalizam je, naravno, ohrabrivao ne samo ideju potrošačkog izbora već i ideologiju čoveka koji je sam uspeo, što je omogućilo pojedincu da počne sagledavati svoj život kao niz opcija i mogućih preobražaja.
Ideja izbora se u ovom kotekstu prvi put pojavila u vidu pokušaja da se ideja maksimalnog iskorišćavanja profesionalnog života pojedinca poveže s verovanjem u verske ideje. U Britaniji s početka sedamnaestog veka već su postojale knjige koje su pružale savete o tome kako ponajbolje iskoristiti svoje sposobnosti i postati bogat i uspešan istovremeno služeći Hristu i ispunjavajući korisnu ulogu u zajednici. Međutim, izraz „čovek koji je sam uspeo“ obično se pripisuje Henriju Kleju, koji je zaista sam uspeo i postao jedan od vodećih američkih industrijalaca ranog doba. (Da ironija bude veća, Klej je takođe bio zagovornik takozvanog „američkog sistema“, mehanizma planske ekonomije u kojem su, kako vele njegovi kritičari, pojedinačni radnici svedeni na nivo istreniranih majmuna.) Bendžamin Franklin je takođe negovao ideju čoveka koji je sam uspeo: isticao je da su najuspešniji ljudi tokom istorije bili skromnog porekla i često samouki. Te ljude je krasila sposobnost da se uzdignu iznad životnih teškoća, da zgrabe svaku priliku koja im se pruža u potrazi za nekim časnim i dostojnim ciljem. U osnovi ideala čoveka koji je sam uspeo počivalo je uverenje da je bogaćenje prirodan rezultat čovekovog ostvarivanja svoje lične i osobene darovitosti. „Nijedan čovek ne može dostojno služiti svom unutrašnjem geniju“, pisao je Emerson, „ukoliko od sveta ne zahteva više od običnog preživljavanja.“
Američki san osamnaestog veka o čoveku koji je sam uspeo pružio je osnovu za čuvene priče „od prosjaka do bogataša“ Horejšija Aldžera u drugoj polovini devetnaestog veka, u kojima se čistači cipela, torbari, ulični zabavljači i ostali iz redova sirotinje uzdižu do ugleda srednje klase. Ovde „sam uspeti“ znači popeti se uz lestvicu uspeha. Iznad svega, čovek koji je sam uspeo nezavisan je od društvenih ograničenja. Čistom odlučnošću i napornim radom on se mogao uzdići iznad društvenih i ekonomskih uslova u kojima je rođen. On se svetu suprotstavlja osvajačkom voljom, a prepreke samo pomažu u njegovom oblikovanju. Suočavajući se i obračunavajući se s nedaćama na junački način, čovek može postati istinski osvajač, samog sebe a i celog sveta.
Dugotrajna rasprava, nerešena i do danas, o tome šta država duguje svojim građanima i šta ti građani duguju jedni drugima, doživela je vrhunac u devetnaestom veku. Pitanje je bilo da li je pojedinac obavezan da uzme u obzir dobrobit drugih ili njegovoj ambiciji treba pustiti sasvim na volju. Dok su kritičari „laissez-faire“ pristupa insistirali na regulativnom zakonodavstvu i aktivnom uplivu države u ekonomske poslove, branioci slobodne trgovine su se držali uverenja da dobre namere, lično poštenje i univerzalni zakoni moralne odmazde obezbeđuju dovoljnu zaštitu. Neke knjige o samopomoći s kraja devetnaestog veka, koji su i dalje nosile snažan verski ton, isticale su da čoveku koji je sam uspeo trebaju dodatne moralne rezerve, te da je njegov uspeh dokaz da je on te rezerve našao i iskoristio. Takve knjige su takođe naglašavale odgovornost poslovnog čoveka za dobrobit njegovih bližnjih i odbacivale gledište da izuzetan uspeh jednog čoveka verovatno podrazumeva neuspeh mnogih drugih. Za optimiste je tako svaka pobeda značila utiranje puta novim pobedama dokle god ste pošteni u svom poslovanju.
Međutim, hrišćanske knjige za samopomoć koje su pratile kalvinističku liniju nastojale su da čitaoce pomire s njihovom sudbinom u životu: baš kao što je broj mesta u raju ograničen, isto tako je nemoguće da svako uživa u ovozemaljskom uspehu. Postoje dobitnici i gubitnici, ali uistinu ljudi se ne sukobljavaju jedni s drugima; oni su, zapravo, u neprestanoj borbi sa sopstvenim nižim bićem.
Na početku dvadesetog veka, međutim, ton mnogih priručnika za samopomoć se lagano promenio. Ideja o uklanjanju suparnika i dranju svih ostalih postepeno je prihvaćena. Kad čovek pokušava da uspe u životu, on se upušta ne samo u borbu sa svojim unutarnjim bićem ili sa okolnostima u kojima je rođen; on takođe mora da se usredsredi na to da pretekne ostale koji su u potrazi za sopstvenim uspehom. Tako se izbor pravca svog života povezao s post-darvinovskom idejom da najjači opstaju, a život se posmatrao kao nekakvo bojno polje gde samo najjači ili najlukaviji mogu uspeti. Kako je vek odmicao, stupanje žena među radnu snagu iznova je promenilo ideju o čoveku koji je sam uspeo. Može li postojati „žena koja je sama uspela“? A ukoliko može, šta je onda više tako muževno u samostalnom uspehu?
Danas „sam uspeti“ više nije tako jednoznačno. U razvijenom svetu mladi muškarac ili žena ne mogu jednostavno pratiti ravnomernu stazu ka vrhu društvene i ekonomske lestvice: opstanak, čak i relativan napredak, mogu se uzeti zdravo za gotovo. Te tako misija postaje stvoriti samog sebe. Za postmoderne profesionalce sam život je neka vrsta umetničkog dela ili poduhvata, nešto što treba oplemeniti, preoblikovati, unaprediti, a uspeh se sastoji iz njegovog najpunijeg mogućeg izraza. Ideja izbora je stoga postala radikalizovana: sve u životu postaje pitanje odluka koje treba doneti obazrivo kako bi se dospelo što bliže idealu sreće i samoispunjenja koje društvo propagira.
Prevod sa engleskog Anika Krstić
(Iz knjige Renate Salecl Tiranija izbora koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga)