/ B&F Plus / Ukrajina: katastrofalni poraz
BiF Analize Čitajte B&F online

Ukrajina: katastrofalni poraz

Redakcija BIF on 13/09/2014 - 12:47 in B&F Plus

This post has already been read 722 times!

Teško je poverovati u razmere razaranja koje su pretrpele ukrajinske snage u jugoistočnoj Ukrajini tokom prošle nedelje. Jednom rečju, doživele se katastrofalni poraz i ogorčeni Ukrajinci će ga dugo pamtiti kao jednu od najmračnijih epizoda svoje istorije.

Velika pobunjenička ofanziva je počela pre nedelju dana. Na delu puta između sela Novokaterinivka i grada Ilovajska dugačkom 16 milja, 3. septembra sam izbrojao ostatke 68 vojnih vozila, tenkova, bojnih kola, kombija, autobusa i kamiona u kojima je umro veliki, ali još uvek nepoznat broj ukrajinskih vojnika koji su pokušavali da pobegnu iz ovog područja između 28. avgusta i 1. septembra. Pobunjenici i, prema svedočenjima preživelih, vojnici Ruske Federacije, napali su ih iz zasede.

Naravno, video sam samo uništena vozila – ono što je ostalo čitavo sada je u rukama pobunjenika. U Novokaterinivku, oko 45 kilometara jugoistočno od pobunjeničkog Donjecka, telo ukrajinskog vojnika visi na žicama dalekovoda gde ga je odbacila eksplozija oklopnog vozila. U ostacima vozila u blizini leže ugljenisana polovina jednog i izgorelo telo drugog čoveka, na mestu na kom je sedeo kada je ubijen.

U Zaporožje, veliki grad na teritoriji pod kontrolom ukrajinskih vlasti, 3. septembra je stiglo 28 leševa. Broj nije konačan. Osim užasnog vojnog neuspeha, tu je i poniženje. Na jednom mestu zasede, dva sveža groba obeležena krstovima napravljenim od štapova ukazivala su na to da su mrtvi sahranjeni u blizini spaljenih vozila. Na glavnoj ulici Novokaterinivka meštani su se slikali ispred uništenih vozila i automobila koji su stajali na balvanima, jer su neoštećeni točkovi skinuti i ukradeni. Euforični pobunjenici koje smo tamo zatekli su nam rekli da još uvek „čiste“ – traže preostale Ukrajince koji su pobegli u šumu i i dalje se tamo kriju.

Kolega mi je ispričao da su mu na putu nedaleko odatle dva ukrajinska vojnika iskočila pred automobil. Imali su oko osamnaest godina, kaže, krili su se u polju suncokreta i izgledali kao da nisu spavali danima. Kada su videli automobil obeležen slovima „TV“, što znači da se u automobilu nalaze novinari, rešili su da rizikuju. Zamolili su njega i njegove kolege da ih povezu, a zatim i za hranu i vodu. Ukrajinski mediji su počeli da izveštavaju o lutalicama koji beže na bezbednu teritoriju iz oblasti u kojoj je, prema izveštajima, zarobljeno više od 500 Ukrajinaca. Jedan od njih po imenu Sergej, koji je neko vreme proveo u pritvoru i zatim pušten, rekao je da su muškarci koji su ga zarobili rekli da su redovni ruski vojnici: „Rekli su nam da su stigli pre dve nedelje. Bili su veoma mladi.“

Za protekle dve nedelje ratna sreća se dramatično okrenula. Proletos su pobunjenici protiv Kijeva zatekli novu revolucionarnu ukrajinsku vladu nespremnu i zauzeli gradove širom dva pretežno industrijska i rudarska regiona, Donjeck i Lugansk. U početnom metežu, ukrajinski vojnici su padali u zarobljeništvo ili prelazili na stranu pobunjenika. Međutim, do leta su se Ukrajinci bolje organizovali, prešli u ofanzivu i potisnuli pobunjenike.

Pobunjenički Lugansk bio je doslovno pod opsadom, dok su ga ukrajinske snage žestoko granatirale, mada se do grada još uvek može stići gradskim vozom. Velike delove Donjecka su takođe granatirale ukrajinske snage. Neke oblasti su teško oštećene, a ciljanje je bilo tako žalosno neprecizno da je stradalo na stotine civila. Do avgusta je većina običnog sveta, koji ranije nije mario za to ko je na vlasti, počela da mrzi vladu u Kijevu i čitavu Ukrajinu.

Tokom poslednje dve nedelje avgusta sve se ponovo okrenulo. Ukrajinci su tvrdili da su redovne ruske trupe prešle granicu, što su potvrdili i obaveštajni izveštaji sa Zapada. I u ruskoj štampi je počelo da se pojavljuje sve više priča o vojnicima koji su poginuli u akciji u Ukrajini, iako je ruska vlada tvrdila da nijedan njen redovan vojnik nije prešao granicu, za razliku od dobrovoljaca koji su došli sami. Međutim, ne samo da postoji sve više dokaza o prisustvu redovnih ruskih vojnika, već i činjenica da se vojna situacija promenila tako brzo sugeriše da su pobunjenici stekli novu snagu. Danas je Donjeck mnogo bezbedniji nego što je bio pre nekoliko nedelja. To je zbog toga što su ukrajinske snage potisnute, iako dve strane i dalje svakodnevno razmenjuju artiljerijsku i raketnu vatru.

denjck

Ova dramatična promena u sukobu se jasno ogleda u stradanju na putu između Ilovajska i Novokaterinivka, kao i po okolnim poljima preko kojih su neki pokušali da pobegnu. Na mnoga vozila iz različitih konvoja, pokupljenih sa raznih strana – mada većinom iz Ilovajska – izvršen je ne samo profesionalni napad iz zasede, već su potpuno uništena, što znači da su napadači imali mnogo jače oružje od raketnih granata. Nešto što može da otkine kupole tenkova i odbaci ih daleko od vozila.

Sve to ukazuje da su napadači na provladine snage vrlo dobro obučeni i da koriste moćno oružje. Za gotovo istovremene napade na toliki broj vozila i vojnika potreban je veliki broj ljudi. Genadij Dubovoj, koji se predstavlja kao glavni urednik pobunjeničkih novina, obučen u vojničku uniformu, procenjuje da je oko 2.000 Ukrajinaca bilo u bekstvu kada su upali u zasedu.

Borbe u Ilovajsku su počele 7. avgusta kada su jedinice tri ukrajinske dobrovoljačke garde i policije pokušale da preuzmu kontrolu nad gradom. Grad je žestoko granatiran. Međutim, pobunjenici se nisu potpuno povukli, već su zadržali deo grada. Tako su 28. avgusta mogli da pokrenu veliku ofanzivu, uz pomoć iz drugih izvora, uključujući i Donjeck – mada „ne i Rusiju“, prema rečima komandanta Givija, tridesetčetvorogodišnjeg komandanta lokalnih pobunjeničkih snaga. Do 1. septembra je sve bilo gotovo, a Ukrajinci definitvno poraženi.

Ukrajinci tvrde da su njihove jedinice imale sporazum o slobodnom prolazu iz Ilovajska i da je lično ruski predsednik Vladimir Putin rekao da bi trebalo da im bude dozvoljeno da odu. Ali komandant Givi, čije pravo ime je Mihail Tolstih i koji kaže da je radio u fabrici konopaca pre rata, negira da je bilo ikakvog sporazuma. Snage na koje su izvršili napad, tvrdi, bili su dobrovoljci a ne redovni vojnici: „Mi ne znamo ko su oni“. On kaže i da su se tim snagama pridružili stranci, uključujući Čehe, Mađare i „crnčuge“. Givi je u svoj štab došao u velikom, sjajnom automobilu iz kog je treštala muzika, dok su njegovi ljudi sedeli na zadnjem sedištu, sa pištoljima u krilima.

Sledeće mete, rekao je komandant Givi, jesu južna luka Mariupolj na Azovskom moru i Slavjansk, koji je važio za pobunjenički bastion pre nego što su se pobunjenici iz njega povukli 5. jula.

Situacija na Azovskom moru, delu Crnog mora između Krima, Ukrajine i Rusije, drastično se promenila u poslednjih nekoliko nedelja, kao i u predelima na severu. Pobunjenici su 27. avgusta zauzeli granični prelaz ka Rusiji, nakon što su ga granatirali iz nekoliko minobacača i naterali u beg daleko slabije naoružane Ukrajince. Vladine snage su pobegle i iz obližnjeg grada Novoazovska. Video sam grupu od dvadeset ljudi sa rukama ispruženim ka nebu kako se mole za mir i zaštitu grada na glavnom kontrolnom punktu na istočnom kraju Mariopolja 30. avgusta, dok su se dobrovoljci okupljali da kopaju rovove.

Tog vikenda se nije znalo koliko su pobunjenici napredovali, jer niko nije kontrolisao velika područja. Prošli smo kontrolni punkt u blizini Novoazovska pod kontrolom ljudi koji su delovali kao meštani, ali je na njihovim porcijama hrane jasno pisalo da su vlasništvo ruske vojske. Na različitim položajima iza nas videli smo ukopane tenkove. Put od granice sa Rusijom izrovali su tenkovi, mada Aleksandar Demonov, portparol pobunjenika, tvrdi da su to tragovi buldožera kojim su uklanjali ogromne betonske stubove koje su Ukrajinci postavljali po putu.

Zaustavili smo se u selu Bezimeno, odakle se već vidi more, da se raspitamo ko kontroliše naredni kontrolni punkt i da li je bezbedno. Rekli su nam da je punkt na izlazu iz sela „ruski“. Moguće je da su u stvari mislili „pobunjenički“, ali ljudi kojima smo se obratili, opremljeni modernom komunikacionom tehnikom i sa džipovima kakve ranije nisam video, nisu bili raspoloženi za ćaskanje i naredili su nam da se udaljimo. Na drugoj strani puta bio je tenk čija cev nije bila uperena ka Ukrajincima koje smo sreli na putu posle nekoliko minuta, već prema moru.

Kako smo se udaljavali od „Rusa“, mogli smo da vidimo crni dim koji se dizao sa mora. Kada smo stigli na ukrajinski kontrolni punkt ljudi su nam rekli da je to dim iz broda obalske straže koji je pogodio tenk, barem su tako oni mislili. Oni su bili iz Azovskog bataljona, jedne od ukrajinskih dobrovoljačkih gardi. Na njihovim vozilima i rukavima videli smo znak „wolfsangel“, simbol neonacista, što je i njihovo obeležje, a što vam govori sve što treba da znate o njima. (Njih su 4. septembra sa ovog područja proterali pobunjenici i, verovatno, redovne ruske snage.)

U Mariupolju, ljudi su se ukrcavali na voz za Kijev koji polazi u 17:05. Bio je kraj letnjih odmora, ali mnogi su odlazili i zbog situacije. Mnogi od onih koji su napuštali Mariupolj već su izbegli iz Donjecka i drugih mesta. Grad je bio sablasno prazan i, kao i u Donjecku iz kog je izbeglo oko polovine od 500.000 stanovnika, većina onih koji su ostali su starci. Mariupolj je oštro podeljen. Polovina onih sa kojima sam razgovarao podržavala je vladu u Kijevu, a druga polovina pobunjenike. Ljudi su uglavnom zbunjeni a njihova lojalnost je nestalna. Neki su mi rekli da su ranije podržavali pobunjenike, ali da sada podržavaju Ukrajinu, ili obrnuto.

Pošto sam se vratio u Ilovajsk, otišao sam u školu u kojoj je bila stacionirana ukrajinska milicija pre nego što je proterana. Neverovatni snimci nastali tokom njihovog boravka ovde prikazuju ih kako pucaju sa prozora, a onda gase požare koje su zapalili meci. Sada je sve bilo potpuno tiho.

Oko škole je bilo jedanaest uništenih vozila. U ormanu pored sale za fizičko u kojoj su mnogi spavali, našao sam plastičnu figuru Deda Mraza. U dvorištu škole su grobovi u kojima su trupe sahranile civile koje su ubile – kako nam je objasnio Vergil, dvadesetogodišnji vojnik kome je komandant Givi naredio da nas provede okolo. Nisam imao načina da ovo proverim i leševi u grobovima su mogli biti i njihovi, iako je Vergil rekao da su oni svoje leševe odneli. Vergil nam je rekao da je iz Luganska i da je odslužio vojni rok u ukrajinskoj vojsci u aprilu. Njegova jedinica je bila zarobljena i rečeno im je da mogu ili da odu ili da se pridruže pobunjenicima.

Na putu ka Donjecku naišli smo na dugačku deonicu, oivičenu visokim drvećem. U jednom trenutku smo videli nešto u daljini. Shvatili smo da je to vojni konvoj, stali smo i ja sam izašao napolje. Auto koji je bio na čelu konvoja od četiri tenka i troje bojnih kola sa nekoliko desetina ljudi, zaustavio se, kao i sva vozila iza njega. Naoružani ljudi su izašli iz kola i zahtevali da im kažemo šta radimo – jedan je gurnuo prste u TV traku koja se nalazila u kolima. Debeli, nervozni čovek sa zlatnim zubima nam je tražio telefone. Krupna žena od oko 50 godina je sedela na zadnjem sedištu auta i uperila automatsku pušku kroz prozor u moju koleginicu koja je stajala nedaleko.

Posle nekoliko minuta, visoki čovek koji je stajao preda mnom mi je rekao da spustim ruke i na solidnom engleskom me pitao odakle sam. Rekao mi je da je nekada živeo u Lozani. Pošto se situacija smirila, ljutiti debeli čovek nam je vratio akreditacije i pasoše, a žena koja je i dalje držala oružje upereno u moju koleginicu počela je da joj šalje poljupce. Debeljko se vratio u auto, zajedno sa našim telefonima, ali je naš prevodilac zadržao vrata i vikao na njega da nam ih vrati, što je on na kraju i uradio. Čitav konvoj se zatim otkotrljao nazad u akciju.

Tenkovi su delovali relativno moderno. Dok su odlazili, čovek čija je glava izvirivala iz tenka nam je mahnuo. Izgledao je kao da je iz centralne Azije. Veliki deo ruskih saveznika su Azijati iz centralne Azije. Ljudi koji su se vozili na bojnim kolima su izgledali kao meštani, ali ako su tenkovi stvarno pripadali ruskoj vojsci, to bi moglo da objasni zašto je debeli čovek bio toliko besan što su novinari videli njegov konvoj.

Rat je na prekretnici. Govori se o prekidu vatre, napadu na Mariupolj, novim sankcijama protiv Rusije, kao i o mogućim odlukama na samitu NATO u Velsu. Prema informacijama UN, milion ljudi je već izbeglo iz čitave oblasti zahvaćene ratom. Putin je navodno rekao Žoze Manuelu Barozu, predsedniku Evropske komisije, da bi mogao da zauzme Kijev za dve nedelje. Ukrajinci su pretrpeli mnoge preokrete tokom poslednjih dana, ali još uvek nisu izgubili rat, iako se ukrajinski predsednik Petro Porošenko sada sigurno pita da li bi trebalo da zaustavi stradanje svoje zemlje i zatraži mir. Porošenko zna da Ukrajina sama ne može da pobedi u ratu protiv Rusije; a sto godina nakon početka Prvog svetskog rata, izgleda da im niko neće pomoći.

Tim Džuda

Izvor: Peščanik

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close