Tetovaže su dugo smatrane simbolima buntovnog i rizičnog ponašanja, ali se danas sve više uočavaju i na telima nekih „sasvim finih ljudi“: doktora, nastavnika ili članova upravnih odbora. Nastale u praskozorje čovečanstva, kao potreba za razlikovanjem društvenih grupa ili potvrda inicijacije unutar plemenskih zajednica, sada imaju veoma važnu ulogu u identifikaciji pojedinaca, postale su deo lične ispovesti, i stoga je prvi korak u njihovom nastajanju – njihov odabir – zapravo i najvažniji.
Londonski „Ekonomist“ nedavno je objavio rezultate ispitivanja koji su pokazali da 31% engleskih poslodavaca ne bi uposlilo kandidata za upražnjeno radno mesto ukoliko bi on na sebi imao vidljivu tetovažu. Možda taj podatak deluje pomalo iznenađujuće i poražavajuće u današnja vremena i za zemlju koja je među vodećima u domenu ljudskih sloboda, ali treba imati na umu da bi, da je ova anketa kojim slučajem rađena pre samo tri ili četiri decenije, broj negativnih reakcija poslodavaca bio između 90% i 100%. Do pomaka u društvenoj percepciji je ipak došlo, a on je, uz koju deceniju zakašnjenja, postao vidljiv i u Srbiji.
Slikarka Snežana Dubajić je osnovala studio za tetoviranje „Sinđel“ još 1988. godine. Tada je to bilo prvo legalno mesto za tetoviranje u čitavoj SFRJ, a ideju za pokretanje takvog posla dobila je na skupovima motociklista, kojima je prisustvovala zajedno sa svojim mužem. „Tada su tetovaže bile znatno manje zastupljene nego danas, pa je među onim retkim ljudima koji su ih imali moglo da se pobroji ukupno četiri ili pet ponavljajućih motiva – ako ste „fini“ onda imate delfina, a ako ste „opasni“ onda imate tigra – ne računajući već nadaleko čuvene zapise o služenju JNA. Međutim, meni je već prilikom prvog susreta sa takvim svetom strašno bolo oči koliko su te tetovaže bile nekvalitetno urađene“, priseća se Snežana. Njena uska specijalnost bilo je kamenogrebanje portreta na spomenicima, koje se, kao i tetoviranje, radi iglama, tako da je već bila „upoznata“ sa neophodnim alatom.
Tabu zanimanje
Naša sagovornica je napustila svoj stalni posao u Institutu za urbanizam i arhitekturu Srbije i, puna entuzijazma, odlučila da zakorači u nepoznato. Htela je pre svega da slika na koži, ali u početku, takav pristup tetoviranju nije bio toliko tražen.
U prvim danima je „Sinđel“, koji se nalazio u Skadarliji, kao najbrojnije mušterije imao dorćolske mangupe kojima je Snežana ispravljala ranije tetovaže i pretvarala ih u mala umetnička dela. Ispred ateljea su se skupljali posmatrači da vide kako to izgleda kada se jedna „normalna“ žena bavi „nenormalnim“ poslom, a čitavo preduzeće ubrzo je privuklo i pažnju medija. Već posle nekoliko godina počele su da dolaze i cele porodice da se tetoviraju, a broj „loših momaka“ se smanjio. Tome je donekle doprinelo i tetoviranje poznatih javnih ličnosti, kao i sve češće prikazivanje tetoviranih pozitivaca u filmovima. Slika u javnosti je počela da se menja.
Što se edukacije i praćenja trendova tiče, veoma je važno bilo čitati strane stručne časopise. Ali, naletele su nesrećne devedesete, i pojedine primerke tih časopisa Snežana Dubajić je, kako kaže, morala da plaća „suvim zlatom“, a ponekad su i mušterije donosile materijale iz inostranstva. Ta nametnuta zatvorenost i nemogućnost da se razmenjuju iskustva sa kolegama iz drugih zemalja između ostalog je doprinela da „Sinđel“ dodatno razvije svoj prepoznatljivi stil.
„Gradili smo naš standard godinama, i sada, pošto sam videla mnogo studija širom sveta, mogu da kažem da smo među najboljima. Samo edukacija jednog majstora u „Sinđelu“ traje godinama – tokom prve godine „učenik“ uopšte nema dodira sa ljudskom kožom, a tek posle dve godine počinje da radi na najjednostavnijim tetovažama. Danas ovaj studio ima pet majstora, odnosno majstorki – jer je njegova vlasnica, kaže, kroz dugogodišnje iskustvo shvatila kako je ipak ženska ruka stabilnija u ovom poslu. Na posebno zahtevnim radovima učestvuje i ona, a priseća se da je najsloženiji zadatak imala kada je iscrtavala telo nekadašnjeg prvaka baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Aleksandra Izrailovskog. On je jednog dana posetio studio u želji da ima tetovažu na ušnoj školjci, a postao je gotovo svakodnevni gost tokom naredne tri godine – Snežana je po baletanovim sećanjima iscrtavala dnevnik njegovog života po čitavom telu.
Cena jedne tetovaže određuje se na osnovu tri faktora: veličine tetovaže, komplikovanosti njenog crteža i dela tela na koji se tetovira – najlakše i najtrajnije tetovaže se prave na listovima i površini kože iznad plećki, dok je najteže tetovirati delove tela kod prepona. U „Sinđelu“ najjednostavnije i najmanje tetovaže koštaju 30 evra, koliko iznosi tzv. „otvaranje“ igle i mašine.
Traganje za sobom
„Smeta mi stalno banalizovanje moje profesije, iako sam svesna da se ono danas dešava u svim oblastima društva. Pritom je nemoguće napraviti asocijaciju koja bi brinula o aspektima regulative i standarda u poslu tetoviranja, kada 90% salona u zemlji posluje nelegalno i doprinosi tom opštem, lošem glasu“, kaže Snežana. Ovo je ipak ozbiljan multidisciplinarni posao, napominje, u kome se svakodnevno barata sa medicinskim iglama, ljudskom krvlju i limfom, a čiji krajnji rezultat mora da zadovolji određene estetske kriterijume. „Mi smo preduzeće koje uvozi najbolje boje iz SAD, Italije i Engleske, koje, baš kao i igle, svaki put prolaze sanitarne preglede. A igle se uvek otvaraju pred mušterijama i posle rada bacaju“, napominje Snežana i dodaje da „Sinđel“ održava jako dobru komunikaciju sa Zavodom za javno zdravlje u Beogradu, odakle su čak i zvali studio da se raspitaju oko procedure uvoza određenog tipa igala u zemlju.
Sve mušterije po dolasku čekaju detaljne odštampane informacije o tome na šta posebno treba da obrate pažnju kada su u pitanju odabir tetovaže, strah od igle ili krvi, eventualni bol prilikom tetoviranja, kao i njihovo zdravstveno stanje prilikom dolaska.
Nekada je značenje tetovaža bilo potpuno drugačije i razlikovalo se po različitim kulturama. Često su imale magijsku ili zaštitnu ulogu od bolesti i „nečistih sila“, a na Tajlandu i u Kambodži donosile su sreću. Maori se i dan danas tetoviraju po licu kako bi razlikovali svoju etničku grupu, dok pripadnici japanske mafije, jakuze, tetovažama potvrđuju inicijaciju novoprimljenih članova. Za „obične smrtnike“ one u 21. veku ipak imaju drugačiji, intimni smisao…
„Od ukupnog broja naših mušterija, po slobodnoj proceni, oko 30% njih dolazi da iskopira nešto što je videlo na estradnim ličnostima, drugih 30% „izgugla“ na internetu motiv koji im se dopao, dodatnih 30% njih se trudi da samostalno nacrta ili osmisli izgled svoje buduće tetovaže, dok uvek ima oko 10% neodlučnih koji kroz razgovor sa nama želi da pronađe najbolju identifikaciju kroz crtež“, smeje se Snežana i dodaje kako je upravo zbog takvih mušterija tokom vremena postala psiholog-amater. Ipak, ti pojedinci koji se ne boje da tragaju za sobom predstavljaju i najveću inspiraciju – „Nije poenta tetovirati se po svaku cenu, već baš u onim trenucima dok se razmišlja o značenju buduće tetovaže“, zaključuje naša sagovornica.