Naomi Klajn je zvezda nove američke levice. Ova autorka i aktivistkinja ima 44 godine. Napisala je dva blokbastera, kombinaciju izveštaja sa terena i ekonomske analize, koji teraju ljude da dobro preispitaju sve što uzimaju zdravo za gotovo: izbore pri kupovini, mesto Amerike u svetu te razorne posledice tajne trgovinske politike i obesne ideologije slobodnog tržišta. Usput je stekla i poštovaoce među naučnicima, zvezdama i demonstrantima koji protestuju na ulicima i u fabrikama.
Njena prva knjiga “Ne Logo”, o moćima marki nad radnicima iz jezivih fabrika u Aziji koji prave proizvode (i potrošačima u Americi i Evropi koji ih kupuju), je ispolitizirala generaciju današnjih dvadesetogodišnjaka. Postala je priručnik protesta protiv globalizacije i inspirisala dva albuma Rejdioheda.
Sedam godina kasnije, njena druga knjiga “Doktrina šoka” je analizirala kako se ratovi, vojni udari i prirodne nepogode koriste kao izgovor za primenu takozvanih mera “slobodnog tržišta”. Klajn se sada vraća, pišući o kapitalizmu, samo što ovog puta sudbina čitave planete visi o koncu. U svojoj novoj knjizi, “Ovo menja sve: kapitalizam protiv klime”, Klajn se nada da će inicirati masovni pokret koji bi – napokon – izazvao neophodne radikalne promene kojima bi se izbegla katastrofa globalnog zagrevanja i u isto vreme popravio kapitalizam. Brani ideju da smo o klimatskoj krizi razmišljali iz pogrešnog ugla: problem nije ugljenik, već kapitalizam, njegova ekstremna antiregulatorna verzija koja je zgrabila globalnu ekonomiju još osamdesetih godina prošlog veka i usmerila nas ka uništenju i sve dubljoj nejednakosti.
“Mislim da se nalazimo na putanji sudara”, kaže Klajn. Pre 25 godina, kada je prvi klimatolog pozvan da pred Kongresom svedoči o promenama zakona po pitanju globalnog zagrevanja, možda je bilo vremena da velike industrije smanje svoj otisak ugljenika. Međutim, vlade su u tom momentu smatrale da industriji ne treba stavljati nikakva ograničenja. “Tokom tog perioda”, piše Klajn, “proširili smo puteve sa dve trake na autoputeve koji bljuju ugljendioksid do superautoputeva sa šest traka”.
Kada smo je posetili u njenom domu u Torontu, Klajn je u svojoj agendi kombinovala uobičajene obaveze autora, javna čitanja i televizijske intervjue sa planiranjem događaja u Njujorku koji je opisan kao najveći klimatski marš ikada viđen. Njen muž, reditelj dokumentarnih filmova, je na terenu i snima prateći film koji treba da bude prikazan u januaru. Tokom našeg razgovora, njih dvoje razmenjuju poruke.
Klajn ne odgovara ideji koju većina ljudi ima o posvećenim borcima za ekologiju. Vozi auto (hibrid). Putuje avionom, verovatno češće nego mnogi i za sobom ima dovoljno vazdušnih milja da, po sopstvenom priznanju, može da bude proglašena za “klimatskog kriminalca”. U njenom vrtu se nalazi jedna plastična dečja kućica jarkih boja koja je verovatno proizvedena u Kini. Ipak, priznaje da se rasplače kada pomisli na budućnost tokom klimatskih promena.
Tokom dugog razgovora za trpezarijskim stolom, Klajn kaže da nema nameru da iz svog života protera plastiku i fosilna goriva. Kaže da neće dozvoliti da padne u zamku igara u kojima jedni druge hvatamo u lošim navikama. Ona definitivno ne podržava ideju da klimatske promene po važnosti prevazilaze sve ostalo.
“Mislim da su borci za ekologiju već dovoljno bili uskogrudi kada su govorili da ‘Naša borba prevazilazi sva ostala pitanja’ ili da ‘Vaši ciljevi nisu važni jer ništa neće biti važno jednom kada Zemlja bude bila spaljena’”. Klajn kaže da posvećeni borci za ekologiju ionako nisu njena meta. “Manje razmišljam o tome šta će zeleni da urade, već šta će da urade oni koji nisu deo tog pokreta”, kaže ona. “Ova knjiga nije napisana za ekološki pokret. Pisana je za ljude koji nikada ne bi pročitali knjigu o klimatskim promenama, ali koje interesuje ekonomska jednakost drugih vrsta”.
Klajn veruje da na tom polju može da uradi najviše dobra. “Želim da budem, ako to mogu, most za ljude koji čitaju ‘Doktrinu šoka’, ‘No logo’. Ljude koji zbog bilo kojeg razloga ostaju pasivni”.
Klajn priznaje da joj je bilo potrebno tri godine “mariniranja” u materijalu, iako ima reputaciju da iznosi pametne ekonomske analize i da ima prvoklasan tim istraživača, koje velikodušno hvali i u svojim knjigama i razgovorima. “Imam pomoć od neverovatnih istraživača. To je ono na šta u suštini trošim novac – na istraživanje”, kaže ona. “Način na koji se o klimi razgovara je toliko nepostojan i apstraktan i ujedno je i muški domen, što tera žene da prevrću očima i da se osećaju nedovoljno kvalifikovanim”, kaže ona. “I sama sam morala da se borim sa tim osećajem kako bih mogla da pišem o ovome”.
Ideja da piše o klimatskim promenama je obuzela Klajn negde u vreme klimatskog samita u Kopenhagenu 2009. godine, koji je danas legendaran po propasti međunarodne diplomatije. Samit svetskih lidera, organizovan ubrzo pošto je SAD dobila svog prvog “zelenog predsednika”, kada je izabran Barak Obama, trebalo je da glavne ekonomije stavi na lak put smanjenja zagađenja.
Klajn je došla na sastanak planirajući da piše o velikom sukobu između bogatih i siromašnih zemalja oko istorijske odgovornosti koju imaju Amerika i Evropa za klimatske promene. Usudila se da se ponada u jednom trenutku da će dogovor u vezi sa klimom biti veliki kompenzator koji će nadoknaditi Africi i Aziji sve što joj je učinio kolonijalizam. Međutim, samit je pokleknuo pod težinom tih očekivanja. Lideri iz Afrike i malih južnopacifičkih država, koje se polako dave zbog podizanja nivoa okeana, su želeli agresivniju akciju koja bi ograničila porast temperature na 1,5 stepeni Celzijusa; lideri bogatih zemalja su taj predlog ocenili kao loš za poslovanje i odbili su ga, plašeći se da bi ih koštao glasova.
“Nisam bila spremna za to da će tu pasivnost od strane industrijalizovanog sveta nazvati rasizmom”, kaže Klajn. “Iznenadilo me je što afrički delegati koriste reči kao što je genocid, opisujući povećanje od dva stepena kao dozvolu da Afrika izgori.” Klajn pravi malu pauzu. “Iskustvo u Kopenhagenu me je istraumiralo”.
Bio je to težak period za Klajn i na ličnom planu. Posle objavljivanja knjige “Doktrina šoka”, bila je na putu dve godine. Jedva da je viđala svog supruga. Dok je putovala po svetu, držala govore i bila hvaljena kao neko ko inspiriše druge, njen život je ušao u slepu ulicu. “Mislim da sam bila duboko depresivna tokom 2008. – 2009.”, kaže ona. “Stalno sam sebi govorila da neću da širim beznađe. Ima pripadnika američke levice koji se samo popnu na scenu i održe mračne i apokaliptične prezentacije, što može da bude jako privlačno. Dovoljno sam ih se nagledala da sam sama sebi rekla da ako ikada dođem do te tačke, da ću ostati kod kuće.” Bila je ubeđena da je vreme da se povuče, barem na neko vreme. “Osećala sam da nemam šta da ponudim, van zadovoljavanja sopstvenog očaja”.
Bilo je i drugih poteškoća. Klajn piše u knjizi o iznenađujućoj spoznaji da ipak želi decu i o sopstvenoj borbi kroz ono što zove “fabrika plodnosti” i pobačajima, pre nego što je konačno ostala trudna. Njen sin Toma je ovog leta napunio dve godine. Knjiga je posvećena njemu. Dok ju je spremala za objavljivanje, otkrili su joj i operisali rak tiroide. Otvoreno kaže da o svojoj bolesti više od ovoga ne želi da razgovara.
Poruka ove knjige će zvučati poznato onima koji su čitali njena ranija dela ili analizu nejednakostiTomasa Piketa. Kapitalizam, pošto je bio oslobođen bilo kakvih regulativnih stega osamdesetih godina prošlog veka, je proširio jaz između bogatih i siromašnih. Na vrhu od prošle godine tri posto drži 55 posto celokupnog bogatstva, dok su 1989. držali 45 posto. Najnižih 90 posto je kontrolisalo 24,7 posto bogatstva, prema statističkim podacima koje je prošlog meseca objavila Federalna rezerva.
“Nije kao da je sve u redu osim što temperatura malo skače”, kaže Klajn. “Da je jedini problem sa kapitalizmom taj mali porast temperature, stvarno bismo bili skuvani. Činjenica je da sistem pati od mnogo različitih problema, a povrh svega on još i narušava ravnotežu života na planeti”.
Klajn veruje da su jaz između jedan posto i svih ostalih i bespomoćnosti lokalnih vlasti da preuzmu kontrolu, posledice globalnog kapitala. Ako bismo sledili njen predlog za akciju, to bi značilo nasilno preuzimanje velikih delova ekološkog pokreta. Čini se da bi to bilo opravdano. Ekološke grupe su izgubile vreme pokušavajući da na svoju strane stave velike biznise, kao i na to da milijardere privole da primenjuju pro-klimatske mere, kaže ona. U međuvremenu, privreda je nastavila da bljuje ugljenik, što je znatno otežalo oporavak klime.
“Potrebna nam je ideološka bitka. Još uvek je politički nezamislivo da se direktno primenjuju novčane kazne protiv zagađivača, posebno u SAD.” Klajn smatra da je trebalo da borci za ekologiju krenu u rat protiv biznisa i celog koncepta kapitalizma.
U uznemirujućem poglavlju, iznosi detalje kako je najveća grupa zelenih u SAD Nature Conservancy, najviše novca zaradila od naftnih i gasnih bušotina na parceli u Tekasu koju je ostavili po strani na čuvanje. Piše o košmarnim scenarijima geološkog inženjeringa prskanjem morske vode u nebo kako bi se stvorio omotač od oblaka ili simulacijama vulkanske erupcije koja bi napunila donju atmosferu pepelom.
Na drugom mestu, Klajn napada Ričarda Brensona zbog toga što nije ispunio obećanje da će odvojiti tri milijarde dolara za borbu protiv klimatskih promena. “Toliko je nade stavljeno u ovo paradu milijardera kako bi se pomirio kapitalizam sa klimom”, kaže ona.
“Kada je Brenson ušao u igru sa klimom, postavio ju je kao alternativu regulativi”. Rekao je “Vlade neće ovo učiniti, mi ćemo. Idite na UN samit o klimi za nekoliko nedelja i sve će biti nova zelena ekonomija i predsednik Banke Amerike će sesti sa predsednikom Meksika, sve to ćemo napraviti zajedno.” Klajn je i dalje iznervirana. “To je opasna ideja u ovoj istorijskoj fazi. Sada imamo dve decenije da procenimo taj model. Ne govorimo ovde o teoriji, govorimo o postignutim rezultatima. Mislim da je fer reći: OK, probali smo na vaš način i nemamo još jednu deceniju za gubljenje”.
Istina je da Klajn ne daje konkretne detalje ni u knjizi ni tokom razgovora kako bi ovo trebalo da se desi. U knjizi govori o “momentu ključanja” – kada popularni protesti budu krenuli u smeru pravih promena – što dolazi posle poglavlja u knjizi pod nazivom “Magično razmišljanje”. Postoji interesantan neuspeh da se zaista pozabavimo pitanjima rešenja primenjivih u stvarnom svetu, i Klajn je sigurno očekivala ovo pitanje. Pogotovo uzevši u obzir da je često akutno bila fokusirana na ono što je popularnim pokretima potrebno da bi doveli do prave promene. Njena poruka pokretu Okupirajte Vol Strit je bila da pokret mora da formira jasne strukture i institucije. Ako će kapitalizam da uništi svet, zašto ne bi popravio sam sebe, makar samo radi sopstvenog preživljavanja?
“Ne znam da li kapitalizam želi bilo šta. Sam sistem ne razmišlja kao entitet – razmišlja kao grupa jedinica koje traže profit i koje su isključivo zainteresovane samo za sebe.” Na pitanje zašto je Obama marginalizovana figura u njenoj knjizi, Klajn ne daje jasan odgovor. “Mislim da je Obama interesantan, ali više kao odsustvo”, kaže ona. “Obama je trebalo da iskoristi izmirenje dugova iz 2009. kako bi nametnuo nova pravila automobilskoj industriji”, kaže ona. (Obama je u stvari iskoristio ovo kako bi uložio do sto milijardi u modernizaciju domova, podzemne železnice i preduzimanje drugih mera u korist klime, ali Klajn je ovo sasvim previdela op.a). “Činjenica da je Obama propustio taj trenutak je za mene jedna od najvećih tragedija našeg vremema”.
Rešenje koje predlaže se okvirno bazira na razuđenim grupama aktivista, grasruts incijativama i pripadnicima plemenskih zajednica koji su spreni da preuzmu korporativnu vlast koju Veliko zeleno nije. Klajn priznaje da je većina grupa zelenih isuviše bela, muška i orijentisana ka srednjoj klasi da bi mogla da ostvari vezu sa ženama, Amerikancima afričkog ili latino porekla i siromašnima koji će snositi najgore posledice klimatske promene. Seća se da u svojim prvim manifestima, pripadnici pokreta Okupirajte Vol strit nisu uopšte pominjali pitanje globalnog zagrevanja.
Klajn se nalazi u odboru jedne od nastajućih grupa grasruts inicijative: 350.org je imao ključnu ulogu u preispitivanju svetskog projekta cevovoda, the Keystone XL, dok nije bio prihvaćen kao jedna od najvažnijih odluka predsednika Obame u vezi sa očuvanjem okoline. Keystone XL projekat je trebalo da transportuje uljni pesak iz njegovog ležišta u Alberti i verovatno bi bio uveliko na putu da bude završen da protesti 350.org i posednika u Nebraski od njega nisu napravili nacionalno pitanje. Obama je u više navrata odlagao donošenje odluke u vezi sa cevovodom. Odlučujući faktor je svakako bilo mešanje bogatih donora iza kulisa, koji podržavaju Demokratsku partiju i koji su pretili da će povući svoju finansijsku podršku pred izbore.
I pored toga, Klajn vidi Keystone borbu, raspostranjene lokalne proteste protiv frakturisanja i campus divestment kampanje kao pravi put po pitanju klimatskih promena. Smatra da pojedinac ne može da uradi išta značajno i daje primere impresivnih napora Toronta da smanji emisiju ugljenika. “Na neki način je to bila propast”. kaže ona. “Dok mi delamo u prilog ekologije, emisije ugljenika naše zemlje rastu zbog uljanog peska. Ljudi su počeli da se osećaju kao budale. Kao naivčine.”
Ide toliko daleko da u istu vreću stavlja lidere zelenog centra i grupe kao što je to Heartland Institute, koji poriče postojanje klimatskih promena. “Između zaposlenih u Heartlandu, koji prihvataju da je klimatska promena jako opasna po naš ekonomski i društveni sistem i stoga poriču njenu realnost, i onih koji tvrde da klimatska promena zahteva minorna podešavanja u svakodnevnom poslovanju, na taj način dozvoljavajući sebi da veruju u njenu realnost, ne zna se ko se više samoobmanjuje”, Klajn piše u knjizi.
To su ratoborne reči. Tokom proteklih nekoliko godina, lobi nafte i uglja i sve više super-bogatih ultra-konzervativaca u Americi je potrošilo blizu jedne milijarde godišnje na izgradnju mreže desničarskih organizacija koje blokiraju napore da se smanji emisija ugljenika koji izaziva klimatske promene i to tako što tvrde da se te promene uopšte ne dešavaju. Više od polovine republikanaca u Kongresu poriče postojanje klimatskih promena.
Već ima naznaka negativnih rekacija na Tviteru od strane nekih blogeram boraca za sredinu, čak i pre objavljivanja knjige. Međutim, Klajn, koja je tokom godina morala da istrpi udare onih koji podržavaju korporacije posle izlaska dve njene knjige i besan napad zbog kritike ponašanja Izraela pema Palestincima, kaže da je spremna. “Mislim da sam izdržala i gore napade, koji su bili i ličniji i jači od onih koje očekujem posle ove knjige.”
Kaže da vidi novu vrstu klimatskih aktivista, spremnih da krenu na korporacijsku moć na način na koji Veliko zeleno nije. “Oni kreću direktno protiv kompanija fosilnih goriva, nasuprot tome da pokušavaju da sa njima posluju i nežno ih ubede da učine pravu stvar.”, kaže ona.
U isto vreme, smatra da je došlo do promene načina na koji ljudi jedni druge tretiraju.
“Ne očajavam. Uzbuđena sam onim što vidim. Mislim da je zadatak ogroman. Mislim da nismo ni blizu mesta na kome bi trebalo da budemo, ali mislim da smo na dobrom putu. Put postoji”, kaže ona.