Close
/ B&F Plus / Šta sve može bravar-zavarivač: Ljubav „na prvu varnicu“
BiF Analize Čitajte B&F online

Šta sve može bravar-zavarivač: Ljubav „na prvu varnicu“

Redakcija BIF on 07/10/2014 - 11:42 in B&F Plus

This post has already been read 2684 times!

Zbog stalnih potreba za odgovarajućim kadrovima u proizvodnji vetrogeneratora u Subotici, kompanija Siemens razmatra mogućnost da učenicima koji se opredele za upis smera bravar-zavarivač obezbedi praksu u fabrici kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, kao i materijalnu nadoknadu za njihov rad. U poslu zavarivača, žene su često bolje od muškaraca, „jer su staloženije i imaju stabilniju ruku“, tvrdi Aleksandar Đorđević, tehnolog i inspektor zavarivanja ali i zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja, koji se u ovaj posao zaljubio „na prvu varnicu“ i kaže da se nikada nije pokajao.

Kompanija Siemens u svojoj fabrici generatora u Subotici zapošljava skoro 1.000 ljudi, a broj radnih mesta je samo tokom poslednjih godinu dana – udvostručen. Taj rast bi verovatno bio i veći, kada bi u fabrici lakše dolazili do odgovarajućih kadrova. „U Subotici nedostaju operateri na CNC masinama, ali i zavarivači i farbari pa smo primorani da pri selekciji pravimo određene kompromise selektujući kandidate kod kojih procenimo da imaju želju i potecijal da usvoje znanja i obuke koje mi obezbeđujemo jer onih sa specifičnim iskustvom i znanjem nema“, opisuje kako to snalaženje izgleda Desa Damljanović, rukovodilac HR odeljenja u ovoj kompaniji. Iako se na oglase za poslove koji zahtevaju trogodišnje ili četvorogodišnje obrazovanje javljaju i kandidati sa fakultetskim diplomama, Siemens nastoji da usled nedostataka profila koji im zaista trebaju, zaposli one koji imaju bar neko predznanje iz delatnosti za koju konkurišu.

Zato prednost imaju profili iz mašinske i elktrotehničke struke, što je uticalo i da se interne obuke za novozaposlene, koje su ranije trajale više meseci, sada obave za dvostruko kraći period. Ušteda vremena koje se potroši na uvođenje novih radnika u posao bi bila još veća, naglašava Damljanović, kada bi kompanija na tržištu rada mogla da pronađe odgovarajuće profile, koji su već kroz školovanje pored teorijskog, usvojili i neophodna praktična znanja.

desa

S obzirom da konkurentska prednost na tržištu pre svega zavisi upravo od znanja, u kompaniji su odlučili da ne čekaju na ishode obrazovnih reformi i da neke od profila koji im nedostaju pokušaju da obezbede sopstvenom inicijativom. „Na osnovu petogodišnjeg plana razvoja naše fabrike u Subotici, zaključili smo da nam je neophodno da obezbedimo radnike koji su obučeni za profil bravar-zavarivač. Zahvaljujući podršci GIZ-a, stupili smo u kontakt sa Tehničkom školom „Ivan Sarić“ iz Subotice sa predlogom da uspostavimo saradnju u obrazovanju ovog profila“, kaže Damljanović i dodaje: „Ranije smo na ova radna mesta zapošljavali zavarivače koji su prvo morali da prođu internu obuku u našoj kompaniji u Srbiji, a potom smo ih slali u Nemačku na dodatne specijalizacije. Tek nakon toga, mogli su da počnu da rade u subotičkoj fabrici. S obzirom da su stekli kompetencije koje su izuzetno tražene i u drugim preduzećima u Srbiji, dešavalo nam se da neki od njih pređu u druge kompanije. Ali, to je rizik na koji svaki poslodavac mora da računa kada su u pitanju deficitarni kadrovi“. Naša sagovornica je uverena da bi, iz tih razloga, obrazovanje budućih bravara – zavarivača u subotičkoj školi, ukolko bi se odazvao dovoljan broj đaka, bilo od koristi ne samo za Siemens, već i za celu loklanu zajednicu. „Nadam se da će i učenici i njihovi roditelji shvatiti koliko je ovo zanimanje perspektivno. U Evropi radni sat zavarivača sa licencama, odnosno atestima, neretko košta koliko i radni sat inženjera, a to je trend koji se i ovde već polako prepoznaje. Zato će Siemens, kada dogovor dogovor sa školom bude finalizovan, učenicima oobezbediti praksu u našoj fabrici, kako bi se već tokom školovanja upoznali sa procesom rada, a praktikantima će biti obezbeđena i određena nadoknada za njihov rad“.

Što veštiji, to plaćeniji

Sličnih pokušaja je bilo i ranije, kada je na inicijativu preduzeća Messer Tehnogas u Srbiji otvoreno 5 odeljenja za školovanje zavarivača na smeru Tehničar za reparaturu. „Međutim, u njihovom nastavnom programu praksa nije bila odgovarajuće zastupljena, kao što je to slučaj sa dualnim sistemom za koji se zalaže GIZ“, ocenjuje Aleksandar Đorđević, zavarivač i član UO Društva za unapređivanje kvaliteta zavarivanja. Đorđević se, kaže, iako ga je otkrio tek u 35. godini, zaljubio u ovaj zanat „na prvu varnicu“, a i danas se kroz aktivnosti Društva bori za unapređenje položaja zavarivača.

Potrebu za školovanjem ovog profila koji je neophodan u mašinskoj, energetskoj i građevinskoj industriji, ne treba posebno dokazivati – dovoljno je otvoriti oglase za posao, u kojima brojne kompanije traže atestirane zavarivače. Đorđević objašnjava da su atesti potvrda da zavarivač poseduje odgovarajuće praktično znanje, a izdaju ih akreditovane ustanove kao što su Zavod za zavarivanje, Institut Goša i brojni drugi. Dobri zavarivači obično imaju nekoliko sertifikata, prema različitim kriterijumima koje ovaj zanat traži (tehnika zavarivanja, vrsta materijala, debljina materijala), i zahvaljujući tome veoma lako dolaze do posla.

Naš sagovornik ocenjuje da ni mladi ni njihovi roditelji nisu dovoljno informisani o takvim kretanjima na tržištu, odnosno da je reč o zanatu od kojeg može veoma pristojno da se živi. „Iako zavarivači u Srbiji ne mogu da ostvare zarade kao njihove kolege u razvijenijim zemljama, oni zarađuju više od mnogih drugih profesija, čak i nekih koje zahtevaju visoko obrazovanje. Zavarivači u preduzećima u proseku zarađuju oko 500 evra, ali zavisno od radnog mesta, zarada može biti višestruko veća. Na primer, zavarivači na kotlovskim postrojenjima u termoelektranama za mesec dana remonta postrojenja zarade oko 2.500 evra“.

djordjevic zav

Žene imaju stabilniju ruku

Zbog ogromne potražnje, veliki broj zavarivača radi i dodatne poslove, pa na kraju meseca oni imaju veoma pristojne prihode u odnosu na domaći standard. Ovo znimanje je i svojevrstan „globalni pasoš“ za one koji su stvarno kvalitetni u svom poslu, pa u inostranstvu mogu da zarade daleko više. „Skoro sam boravio u Norveškoj, gde zavarivači zarađuju čak 4.500 do 7.000 evra mesečno. Međutim, za većinu naših zavarivača prepreka je nepoznavanje stranih jezika i činjenica da su svoje radno iskustvo stekli na tehnologijama koje su u razvijenim zemljama već odavno prevaziđene“, komentariše Đorđević. „Takođe, treba razbiti zabludu da je zavarivanje isključivo muški posao, jer za žene važi da imaju stabilniju ruku i da su staloženije. Kada su kineske firme radile u Srbiji, dovodile su svoje zavarivače, i sve su bile –žene!“

Kod nas su, međutim, muškarci i žene ravnopravni po slaboj zainteresovanosti da upišu škole koje obrazuju za ovaj profil, kao i po pomami za fakultetskim diplomama. A kada ih steknu, mnogi su primorani da se prijavljuju za poslove za koje nisu morali da studiraju. „Često nam se na oglase za pozicije za koje je potrebna srednja škola javljaju fakultetski obrazovani ljudi, što je svojevrstan gubitak kako za njih tako i za ceo sistem jer je uloženo mnogo vremena i novca u njihovo obrazovanje i sticanje zvanja koje, na kraju, tržište rada ne prepoznaje kao potrebno“, opisuje iskustvo kompanije Siemens Desa Damljanović. Zato, veruje, uporedo sa ekonomskim reformama treba raditi i na „reformisanju“ predrasuda da zanati ne mogu biti unosni. Naprotiv, vešte zanatlije su onaj deo radne snage koje automatizacija ne može da zameni. „I zato je dobro da se mladi opredeljuju za struke koje će im opobezbediti posao u proizvodnji, jer proizvodnja je najvažniji oslonac svake jake ekonomije u svetu“, poručuje Damljanović.

Tekst je iz specijalnog priloga “Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla” 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *