Spolja, Švedska je jednako izuzetna, ako ne i izuzetnija nego što je to bila pre poslednjih izbora: dobila je vladu levog centra u kojoj polovinu kabineta čine žene, i ušla u istoriju kao prva velika evropska zemlja koja će priznati Palestinu. Iza ove idilične slike pomaljaju se problemi švedskog društva blagostanja i opada podrška strankama u čiji vrednosni sistem je ono utkano, a raste udeo biračkog tela populističkih i antiimigrantski nastrojenih snaga.
Šta li radi poverenik za zaštitu ravnopravnosti u Švedskoj gde premijera ne treba opominjati da na bar tećinu mesta u kabinetu postavi žene? Novi premijer Švedske, lider socijaldemokrata Stefan Lefven je početkom oktobra predstavio „feminističku“ vladu u kojoj će pola kabineta činiti žene, među kojima su ministarka finansija Magdalena Anderson, šefica diplomatije Margot Valstrem, bivši komesar Evropske unije, i najmlađa ministarka u istoriji Švedske Aida Hadžialić (27), koja je kao izbeglica iz Bosne, sa 5 godina došla u ovu zemlju, a naimenovana je za ministra za srednje obrazovanje i obrazovne inicijative.
U vladu su po prvi put u istoriji ušli predstavnici Partije zelenih, koji će dobiti četiri ministarska mesta.
„Šveđani su glasali za promenu vlade i novi politički pravac. U novoj vladi će biti i Socijaldemokrate i Zeleni, koji su spremni da preuzmu posao“, rekao je Lefven na inauguraciji u parlamentu, mada će, kako sugerišu komentatori, zapravo nova vlada velikim delom biti na tragu svojih prethodnika.
Lofven je socijaldemokrata i na izborima 14. septembra pobedio je vladajuću koaliciju desnog centra, iako je njegova stranka levog centra dobila znatno manje od apsolutne većine. Manjinsku vladu formirao je sa Zelenima, a od Levice je zatražio podršku kod izglasavanja budžeta. Takođe je pružio ruku dvema opozicionim strankama, predlažući da njegova vlada rešava neka pitanja ruralnog razvoja i socijalne zaštite na tragu rešenja koje su inicirali njegovi politički prethodnici. Bivši zavarivač i sindikalni lider, Lofven je najavio da će u parlamentu tražiti podršku za svoje političke reforme u trenutku kada se zemlja suočava sa istorijski visokom nezaposlenošću od oko osam odsto, kao i sa izazovom klimatskih promena .
Za mnoge druge evropske lidere, ovo bi bila situacija kakva se samo poželeti može. Jer, zemlja je u relativno dobrom stanju – privreda raste tempom koji je iznad mnogih drugih evropskih partnera, ne samo zahvaljujući gigantima svetskog biznisa kao što su H&M i IKEA, već i drugim manjim kompanijama. Privatni sektor je u vreme predizborne kampanje izrazio bojazan da bi levo orijentisana vlada mogla ugroziti švedsku konkurentnost, povećavanjem potrošnje za socijalna davanja i smanjivanjem poreskih olakšica, ali to je, čini se, teren po kojem Lofven, kako piše WSJ, oprezno gazi. Povećanje naknada za nezaposlene biće skromno, a čini se da bi novi premijer mogao odustati od povećanja poreza na promet restorana.
Dva važna problema pred kojima će se naći novi premijer je opadanje standarda kvaliteta u švedskim školama i zdravstvu, o kojima je tokom predizborne kampanje bilo dosta govora a obećanje socijaldemokrata da će preokrenuti taj trend donelo im je podršku oko trećine birača. Na istom fonu su bile i dileme oko toga kakvu ulogu privatne firme treba da igraju u školskim i zdravstvenim sektorima, gde se posle izbora očekuje pooštravanje propisa o poslovanju privatnih kompanija koje upravljaju školama i bolnicama koje se finansiraju iz novca poreskih obveznika. Lofven je već rekao da „potraga za profitom ne može biti prevashodni motiv“ za poslovanje tih kompanija, mada nije pokazao volju da podrži predlog Levice da se tim kompanijama zabrani da ostvaruju profit.
Na prvi pogled čini se da je biračko telo, zapravo, kao i u mnogim drugim zemljama posle dva mandata na čelu države, kaznilo umerenu desnicu, i svojim izborom potvrdilo da je nezadovoljno načinom na koji je ona vodila računa o funkcionisanju socijalne države – umerenjaci bivšeg premijera Rajnfelta zabeležili su oštar pad podrške biračkog tela sa 30% na 23%.
Činjenica je, međutim, da, uprkos nezadovoljstvu birača rastom nejednakosti u Švedskoj i generalnoj podršci državi blagostanja, ovo raspoloženje nije dobilo svoju potvrdu u glasanju za levo orijentisane partije. Socijaldemokrati su na izborima dobili podršku od 31 odsto, što je znatno ispod 40 odsto, pa i više, koliko su nekada dobijali. Bivša Komunistička partija, sada Levica, dobila je šest odsto glasova, kao na prethodnim izborima 2010, a Zelena partija je sa ostvarenih 7% zabeležila za pola procena manju podršku. Švedska nova feministička stranka je dobila 3%, što znači da levoj koaliciji neće moći da pruži podršku jer je 4% prag za ulazak u parlament.
Švedske demokrate, populistička antiimigrantska stranka dobila je 13 odsto glasova, ili više nego duplo u odnosu na 2010. Demokrate su sada treća najveća stranka u parlamentu, s kojom sedam drugih partija u tom domu odbija da uđe u bilo kakve političke ili pregovore oko budžeta, što potencijalno otvara mogućnost za nove izbore već početkom iduće godine. Ovo je veoma neuobičajeno za švedsku politiku.
Kako objasniti podršku ksenofobičnoj i nacionalističkoj grupaciji?
Verovatno je reč, kažu neki analitičari, o kombinaciji političkog zamora i rastuće ekonomske nejednakosti. Iako je broj zaposlenih povećan, nezaposlenost je u poslednje četiri godine ostala na oko osam odsto, što je po švedskim standardima izuzetno visoko. Kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, među nezaposlenima je najviše mladih i imigranata.
Dugi niz godina Švedska je bila zemlja sa najnižim nivoom nejednakosti među državama OECD, ali je poslednji izveštaj pokazao da je od 1995. do 2010. ta slika drastično izmenjena. U poslednjem izveštaju OECD, objavljenom prošle godine, Švedska je pala za 14 mesta na ovoj listi, a ni u jednoj od 33 zemlje OECD rast nejednakosti nije bio tako izražen. Teško je, kada je Švedska u pitanju, iskoristiti termin “siromašan” u smislu u kojem se on koristi u mnogim drugim zemljama, ali – kako god – broj siromašnih u Švedskoj je više nego udvostručen, i sada je devet odsto. To je najviše uticalo na gubljenje glasova na desnici, iako je ona za taj fijasko optuživala stranke leve orijentacije.
Levica je, kažu analitičari, izgubila glasove delom i zbog toga što je u Švedskoj, kao i u mnogim drugim nordijskim državama, kao i u Belgiji i Holandiji, nestala uobičajena podela na levu i desnu stranu političkog spektra. Na novoj političkoj sceni, tradicionalna ekonomska pitanja postala su manje važna u odnosu na pitanja životnih stilova i identiteta. Većina ’plavih kragni’ i pripadnika niže srednje klase – koja sebe vidi kao žrtvu globalizacije i robotizacije industrije – glasala je za Demokrate populiste umesto, kao ranije, za socijaldemokrate. Pitanja koja danas pokreće njihova bivša stranka čine im se elitističkim i nimalo bliskim njihovim brigama i strahovima. Zatim, tu je i broj izbeglica i njihovih rođaka – Švedska je prihvatila više imigranata nego i jedna druga evropska zemlja, a njihov priliv povećao je konkurenciju u oblasti jeftinog stanovanja i niže plaćenih poslova. Ovo je zapalilo iskru nemira viđanih ranije na ulicama Francuske. Ksenofobija i antiimigrantsko raspoloženje su u porastu.
Desna koalicija nije do sada bila uspešna u integraciji pridošlica, a levica nije bila u stanju da prizna da Švedska ima problem sa integracijom: umesto predlaganja mera koje bi mogle pomoći u prevazilaženju jaza, Demokrate je nazivala fašistima i rasistima. Sada, kada su Demokrati treća najjača grupacija u parlamentu, pred socijaldemokratama je zadatak da potraže inspiraciju kod svojih političkih predaka, koji su radikalnim merama uspeli da se izbore sa opasnošću koju je sa sobom nosila pojava fašizma 30-ih godina prošlog veka. Na drugoj strani, Demokrate su uspele da osećanje ksenofobije upare sa kritikom države blagostanja, koja je, na iznenađenje mnogih, našla plodno tle među biračima, uverenim da bi im nastavak sukoba u Siriji i Iraku mogao doneti još „stranih korisnika“ njihovog poreskog novca.
Analitičari, učesnici internet polemika na forumima i u medijima podeljeni su oko uzroka ovih promena u švedskom društvu. Da li je ovo nekakav zaokret koji će učiniti Švedsku bližom proseku Evrope – u kojoj takođe raste antiimigrantsko raspoloženje – ili je, naprotiv, s tolerancijom sve u redu ali ne i sa državom blagostanja koja više nije tako švedski izuzetna kako je to nekad bila? I to ne samo u snovima građana Srbije.
Piše: Tanja Jakobi