Istočna Nemačka je prestala da postoji posle revolucije 1989 i pada Berlinskog zida. Ali da li je bivša komunistička zemlja uticala na to kako izgleda današnja Nemačka? Odgovor je da, a kancelarka Angela Merkel je veliki razlog zašto je to tako.
Zapad će se asimilovati Istok i transformisati plodove revolucije u profit za svoje kompanije. Ništa neće ostati od Nemačke Demokratske Republike (DDR), a njeni građani će morati da se podvrgne stranom načinu života. Istok je preuzet, taj događaj su revolucionari dočekali raširenih ruku – ali to je neprijateljski preuzimanje, brisanje i iskorenjivanje onoga što je nekada bio istočni deo Nemačke. Zapadna Nemačka će se jednostavno proširiti, i to će biti to.
Takva su bila očekivanja nakon euforije revolucije – oduševljenje koje je vladalo kada je Berlinski zid pao 9. novembra, 1989 – je nestalo. Što je još gore, neki su se čak plašili da će se novoproširena Nemačka pretvoriti u reprizu bivšeg carstva zla. U februaru 1990, pisac Ginter Gras je rekao: „jezivo i nezabeleženo iskustvo Aušvica, koje smo podelili sa ljudima Evrope, govori protiv ujedinjene Nemačke.“ Gras je preferirao konfederaciju, sa uverenjem da ako se ona pretvori u jedinstvenu državu, biće na kraju krajeva, „osuđena na propast.“
Ali Nemačka nije poslušala ovaj savet. Osim ako nismo potpuno u krivu, neuspeh koji je Gras predviđao u potpunosti je izbegnut. Ali šta je sa drugim sumnjama, strahovima od preuzimanja i komercijalizacije revolucije? Da li su hrabri građani istočnonemačkih gradova poput Lajpciga i Halea samo dodati vojsci potrošača, bez da su doneli bilo kakvu političku promenu svojoj novoj zemlji?
Revolucija ima dva cilja: da stane na put svemu što joj j prethodilo i da stvori nešto novo. Revolucionari iz 1989. postigli su prvi pogodak, kada je DDR prestala da postoji kao država. Ali sa drugim ciljem stvari stoje drugačije. Savezna Republika, što je Zapadna Nemačka bila ( i danas jeste Nemačka ) formalno poznata, obavila je bivšu Istočnu Nemačku, a novi entitet je postao nešto poznato, barem na prvi pogled. Zapad se proširio na Istok.
Ali sada, 25 godina nakon pada Berlinskog zida, jasno je da to nije cela priča. Revolucija je stvorila uslove za nešto novo, drugačiju Nemačku. Institucije se nisu promenile i ekonomija Zapadne Nemačke nastavlja da dominira, ali nešto išlo i u suprotnom smeru. Može li biti da je Savezna Republika Nemačka , koja je bila zagledana ka zapadu od 1949, postala više istočno orijentisana u poslednjih nekoliko godina?
Tiše u Nemačkoj
Ništa nije više doprinelo ovoj promeni nego kancelarka sa istoka, Angela Merkel. Ona je demokrata i šampion slobode, i nije stvorila proširenu DDR. Ipak, u ponečemu, način na koji ona vodi zemlju, podseća na nekadašnju Istočnu Nemačku.
Diktatura se plaši otvorenog diskursa i sukoba, a cveta na fikciji jedinstva. Vladar odnosno vladajuća stranka tvrdi da izvršava volju naroda, i pošto bi ona trebalo da bude jedinstvena, svako je pod prinudom konsenzusa. Tišina u zemlji se tretira kao odobravanje. Merkelova je odrastala u tom sistemu.
Elementi toga ogledaju se u njenom političkom stilu. Ona prezire otvoreno sporenje, ona ne pokreće rasprave i oseća se prijatno kada tišina preovlađuje. Ona voli da upravlja u okviru velike koalicije, jer joj to omogućava da kreira široki konsenzus unutar malih grupa. Stvari su postale mirnije u Nemačkoj.
Mnogim ljudima u zemlji se to sviđa. Istočni Nemci su na to navikli. Čak i u prošlosti, anglosaksonski model, sa svojim dualizmima i ostrašćenim sukobima, nije bio najbolje primljen kod zapadnoevropskih Nemcima. Čak se Francuzi raspravljaju sa većom žestinom od Nemaca. Merkelova je omogućila Nemcima da se samopronađu.
Demohrišćanska unija Merkelove (CDU) desnog centra i Socijaldemokratska partija (SPD) levog centra su skovani u novu vrstu SED (Partije socijalističkog jedinstva Nemačke koja je vladala Istočnom Nemačkom do 1990), više socijaldemokratsku grupaciju, koji velikodušno finansira društveni konsenzus, obezbeđujući novac za porodice, penzionere, i minimalne zarade. Jedina stranka koja je uspela da pokaže neke simpatije za anglosaksonski kapitalizam, Slobodna Demokratska stranka (FDP), je nestala.
Dok Merkelova donosi elemenat tišine Istočne Nemačke umesto rasprava u nemačku politiku, predsednik Joakim Gauck, takođe iz Istočne Nemačke, daje zvučan primer otpadništva. Kao pastor u severoistočnom gradu Rostok, Gauck nije bio član pokreta otpora, ali je bio aktivista za građanska prava. Njegov energičan pristup u razumevanju slobode ima upliv u nemačku politiku, i prenosi poruku da se za slobodu mora boriti ili se ona mora braniti i sa oružanom silom, ako je potrebno.
Novi nemački centar
Najveći otpor mu pruža stranka koja takođe ima korene u bivšem DDR, Levica. Najvećim delom, ona je proizašla iz Partije demokratskog socijalizma (PDS), naslednika SED, koja je kasnije udružila snage sa levičarskim disidentima iz SPD. Levica je toliko jaka da većinska leva kolacija ne može biti formirana bez njih. Svejedno, SPD je do sada odbijao da razmotri ideju o koalicionoj vladi sa Levicom na nacionalnom nivou. Kao rezultat toga jedna istočnonemačka stranka je odgovorna za činjenicu da je istočno nemački kancelar uspeo da ostane na vlasti toliko dugo, na čelu vlade sa istočno nemačkim otiskom. Bilo bi, u najkraćem, teško tvrditi da je Nemačka zadržala karakter stare savezne republike nakon pada Berlinskog zida.
Ova dijagnoza u velikoj meri zavisi od Merkelove i stoga može biti prolazna. Ali i sama nacija se takođe promenila. Ona je otkrila novi centar.
Do 1945, Nemci su živeli u zajedničkoj državi samo 74 godine. Možda je to i bio razlog zbog koga je zapadnom delu nacije bilo tako lako da odustane od ideje jedinstva. Konrad Adenauer (CDU), prvi zapadnonemački kancelar, veruje da su zapadne sile predstavljale spasenje za njegovu federalnu republiku. On nije ozbiljno shvatio Staljinovu poruku koja je nagoveštavala mogućnost nemačkog jedinstva uz uslov neutralnosti ranih 1950. Kao rezultat toga, istočni Nemci su ostavljeni na cedilu.
Zapadna Nemačka je krenula zapadnim putem, a 1970-ih, većina ljudi u dve Nemačke je koristila izraz „Braćo i sestre “ u ironičnom smislu. Osećaj da su jedni drugima strani jeste postojao, ali je i bivao proizveden. Mnogi zapadni Nemci želeli su da sebe vide prvo kao Evropljane a potom kao Nemce, pre svega jer su se sramili nacističke prošlosti. Mnogi zapadni Nemci su voleli da nonšalantno kažu da osećaju bližima Britancima ili Francuzima nego Istočnim Nemcima.
Tokom godina, oni koji su bili sa udobnije strane Berlinskog zida, počela da gledaju popreko one sa druge strane. Istočni Nemci su smatrani velikim sportistima (koji su naravno koristili nedozvoljeni doping) koji su ipak uskog uma, previše samozadovoljni, koji nikada ne voze brže od dozvoljene brzine na autoputu, koji su okruženi doušnicima, obučeni u čudno izbledele farmerke, pehisti zaključani iza zida smrti , a koji su ipak tu (i) dobrovoljno. Zapadni Nemci stvorili su sliku Istočne Nemačke koja im je bila toliko strana da bi im bilo nemoguće da zamisle da se sa njima ponovo ujedine. Na taj način, oni su prevideli činjenicu da različiti nivoi potrošnje i slobode imaju mali uticaj na dublje ukorenjen mentalitet, koji se svakako ne može promeniti u potpunosti za 40 godina – što je sa istorijske tačke gledišta, jednako jednom treptaju oka.
‘Socijalna monarhija’
Građani Istočne Nemačke nisu se toliko snažno otuđili od svojih zapadnoevropskih sunarodnika, uprkos ohrabrenju svoje vladajuće partije SED. Zemlja sa kojom su se graničili na zapadu ostala je mesto njihove težnje i nade – za više slobode i višim nivoom potrošnje. Zato za njih korak koji su preduzeli posle revolucije nije bio korak u nepoznati svet vanzemaljaca. Uprkos razdvajanju, građani u istočnim i zapadnim delovima Nemačke zadržali su sličan političku mentalitet.
Nemci cene jaku državu socijalnog blagostanja. DDR im je pružio potpunu brigu na niskom nivou. Iako ta briga nije bila tako sveobuhvatna u Saveznoj Republici, država je takođe nudila bolji životni standard.
I Istok i Zapad imaju tendenciju ka anti – kapitalizmu. To je bilo osnova sistema u DDR, dok se u Zapadnoj Nemačkoj se razvio u poseban obrazac po imenom Rajnski model kapitalizma, koji je bio manje tvrd od anglosaksonskog modela i omogućavao više uticaja vlade.
Nedavno preminuli istoričar Hans – Ulrih Veler utvrdio da je želja za „socijalnom monarhijom“ postojala već u 19. veku u Nemačkoj. Građani su polagali svoje nade u jaku državu, a ne pojedinca. To je ključna razlika između Nemaca, s jedne strane, i Britanaca i Amerikanaca, s druge strane.
Nemci imaju pacifističku crtu koja se razvila sa obe strane granice, nakon katastrofe Drugog svetskog rata. Posebno aktivni mirovni pokreti nastali su i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj.
Uprkos svojoj fascinaciji sa svim što je američko, Nemci uživaju u anti – amerikanizmu. On je u DDR nametnut od strane države, a ipak građani su tamo znali da će američke rakete uništiti njihovu zemlju ukoliko bude izbio rat. U Zapadnoj Nemačkoj, odnos ljubavi i mržnje sa velikim američkim bratom postao je pomešan sa anti – kapitalističkim i pacifističkim elementom.
Zanimljivo je da ove četiri osnovne pozicije – naklonost prema socijalnoj zaštiti države, pacifizmu, anti- kapitalizmu i anti – amerikanizmu – odgovaraju ciljevima Levice, što je čini suštinski nemačkom partijom. Ipak , ona ne može da dobije većinu u oba dela Nemačke jer brani svoju poziciju radikalnim, anti – nemačkim pristupom.
Dublji koreni
Ipak, Sahra Vagenknecht, članica nemačkog parlamenta i lider Levice, uspela je da postane medijska zvezda sa svojim radikalnom kritikom kapitalizma. Tokom finansijske krize, ona je dobila podršku ljudi koji bi inače imali malo veze sa levicom. Vagenknecht takođe predstavlja snažan istočni element u nemačkoj politici.
Naravno, mnogi Istočni Nemci su imali početne teškoće u suočavanju sa slobodnom tržišnom privredom. Možda hrana u njihovim restoranima još uvek nije dobra, bar sudeći po žalbama stanovnika zapadnog Berlina koji se vraćaju sa vikenda iz okolne države Brandenburg . Ali to će vremenom nestati. U osnovi, istočni i zapadni Nemci nisu toliko različiti.
U smislu mentaliteta i vrednosti, Istočna Nemačka bi se mnogo teže ujedinila sa Velikom Britanijom. Isto važi i za Zapadnu Nemačku. Nekada su zapadni Nemci osećali da su bliži Britancima, ali ipak u svojoj suštini oni su bili onoliko Nemci koliko to Nemac može biti.
To što anti- kapitalizam i ljubav prema socijalnoj državi imaju još dublje korene u kod istočnog nemačkog stanovništva nego u Zapadnoj Nemačkoj, učinilo je ove težnje još jačim u ujedinjenoj Nemačkoj. Zajedno , sve četiri osnovne pozicije formiraju sliku nacije koja ostaje romantična i želi da se drži na distanci od prepreka i teškoćama u hladnom svetu . Merkelova je pravi kancelar za taj posao, zbog njenih zaštitničkih nagona, i zato što ona obično radi ono što njena zemlja očekuje da to uradi.
U svojoj kasnoj fazi, revolucija 1989. je takođe bila nacionalna revolucija, baš kao i revolucije 1848, u vreme kada su građani takođe povezivali pojmove slobode i demokratije sa nemačkim jedinstvom. Nisu uspeli jer pruski kralj nije bio voljan da vodi demokratsku Nemačku. Rasprostranjenost malih država poznatih kao Kleinstaaterei trajala je narednih 20 godina.
Revolucionari iz 1989. postigli su svoj cilj 3. oktobra 1990, koji je od tada postao nacionalni praznik, Dan nemačkog jedinstva. Nakon toga, postavilo se pitanje da li će se strahovi intelektualaca poput Gintera Grasa obistiniti, strahovi od povratka u nacionalizam i militarizam, i nemačku dominaciju nad Evropom .
Lišeni nacionalizma
Kada je u pitanju nacionalizam, jedna od stvari koje su zapadni Nemci uspeli da nauče od Istočne Nemačke je mahanje zastavama. To je bio deo svake parade u DDR , dok su zapadni Nemci samo mahali svojim zastavama na stadionima, a na međunarodnim sportskim takmičenjima su to činili sa izvesnim stepenom rezervisanost. Svetsko prvenstvo u fudbalu 2006 je, s druge strane, postao fešta umotana u boje nemačke zastave, crnu, crvenu i zlatnu. Nemci su slavili kao Nemci, ali su takođe slavili Togo i Brazil. Čin mahanja zastavom nije bio tako šupalj kao što je to bilo u prošlosti, već čin sreće. Postali smo narod gotovo lišen nacionalizma.
Postoje džepovi, naravno. I oni koji su duboko bolesni, kao što je to teroristička grupa NSU, koja ubija imigrante . Ovo preterana ksenofobija je izašla iz bivše Istočne Nemačke kao i renesanse krajnje desničarske Nacionalne demokratske partije Nemačke (NPD). Ali ni Zapadna Nemačka ne može baš da tvrdi da je preterano gostoljubiva prema imigrantima. U stvari , mentaliteti istoka i zapada su u osnovi slični po ovom pitanju.
Po pitanju militarizma, mirni revolucionari iz 1989 su verovatno su bili poslednji koji bi mogli da predvide da će oni utrti put za učešće Nemačke u budućim ratovima. Ali to je upravo ono što se dogodilo. Kada su se Nemci ujedinili, njihovi NATO saveznici su ih videli kao normalnu državu, naciju sa normalnim obavezama. Očekivanja vojnog angažovanja su rasla i nastaviće da rastu, posebno imajući u vidu trenutno stanje globalnih pitanja.
Nemačka vojska, Bundesver, do sada je završio dve glavne borbene misije: na Balkanu i u Avganistanu. Ali bez obzira na nečije stav o ovim misijama, one nisu izazvale militarizam ili novi „prusizam“. Bundesver je ostao oprezna vojska, onaj koji zakonodavci razmeštaju na skrupulozan način.
Konačno, kada je u pitanju strah od nemačke dominacije u Evropi, promena od koje je svima najviše zastao dah došla je od nemačke pozicije prema Evropskoj uniji. Bivši kancelar Helmut Kol borio se za evro i Sjedinjene države Evrope, i smatrao da će Nemci imati koristi od svake nemačke marke koja ode u Brisel. Zapadna Nemačka nije sebe video kao kompletan entitet, što nije ni bila, već kao deo većih subjekata, kao što su Evropa i NATO. Zato Kol nije imao prigovora na ideju da se njegova zemlja utopi u EU.
Merkelova je naučila da vodi politiku u ujedinjenoj i stoga kompletnoj Nemačkoj, velikoj zemlji koja je postala samopouzdanija. Ona obraća više pažnje na ono što je u interesu Nemačke, a po njenom mišljenju ne uključuje uvek solidarnost sa drugim narodima, posebno u finansijskim pitanjima.
Novo osećanje
Nemačka dominira Evropom, jer je toliko ekonomski jaka. Takođe je veoma samopouzdana i na druge načine. Više nije poslušan deo Zapada . Kada je NATO počeo vazdušne napade u Libiji , Merkelova je izolovala svoju zemlju od svih vodećih zapadnih sila, uključujući i SAD , Veliku Britaniju i Francusku. Kada je Vladimir Putin preuzeo Kremlj, otkrio je mnoge simpatizere u Nemačkoj.
Sve u svemu, iz revolucije je nastao jedan dijalektički pokret. Savezna Republika je istočni deo Nemačke pozapadnila tako što ga je uključila u sebe, ali je takođe postala manje zapadna, i možda čak i više istočna u tom procesu – zahvaljujući svojim vodećim političarima i njihovom razumevanju političke kulture i zbog jačanja starih tendencija ka anti -kapitalizmu i ljubavi prema socijalnoj državi.
„Dug put ka zapadu“, kako glasi naslov knjige istoričara Heinrich-a August-a Vinkler-a , je prekinut. U stvari , mi smo nedavno čak učinili i nekoliko koraka unazad. Nemačka nije toliko zapadnoevropska zemlja u 2014. kao što je to bila 1989 .
To nije nužno loša stvar, jer sam Zapad više nije čvrst entitet kao što je to bilo 1989. Sve dok temelji – sloboda, okrenutost miru, demokratija, ustavna država i socijalno tržišna privreda – ostaju netaknuti, Nemačka ima pravo na svoj put u okviru svojih saveza, u EU i NATO-u .
Možda revolucionari iz 1989 nisu imali u vidu mnoga od ovih dešavanja. Ali oni nisu samo uklonili DDR sa geografskih karata; oni su takođe promenili Nemačku kao celinu.
Revolucije nastaju iz tvrdoglavosti. Ljudi su nezadovoljni onim što im se govori i razvijaju nove ideje. To je bilo tako 1989 , u Lajpcigu i drugde. Možda je to samo slučajnost, ali 25 godina kasnije mi danas živimo u snažnoj zemlji, što je novo osećanje za Nemce u postratovskoj eri.
Dirk Kurbjuveit, Der Spiegel
Preveo i priredio: Milan Lukić