Close
Cisco
/ B&F Plus / Tako to radi Amerika
BiF Analize Čitajte B&F online

Tako to radi Amerika

Redakcija BIF on 21/12/2014 - 10:44 in B&F Plus

This post has already been read 829 times!

Nakon što je objavio rat ISIS-u, predsednik Obama je krajem septembra u intervjuu za emisiju „60 minuta“ pokušao da objasni pravila američkog angažovanja: „Kad god negde u svetu nastupe nevolje, ne zovu Peking, ne zovu Moskvu. Zovu nas… Uvek je tako. Amerika vodi. Mi smo ključna nacija.“

Isto važi i za elementarne i humanitarne katastrofe: „Ko pomaže Filipinima da se izbore sa posledicama tajfuna? Ko preuzima stvar u svoje ruke kada zemljotres pogodi Haiti, i ko je tu da se pobrine za ponovnu izgradnju? Amerika. Tako mi to radimo.“

U oktobru je, pak, Obama lično uputio poziv Teheranu, šaljući tajno pismo ajatolahu Aliju Hamneju, u kome mu je predložio širu saradnju SAD i Irana, zasnovanu na zajedničkom interesu u borbi protiv militantnih snaga Islamske države.

Kada je vest o pismu dospela u javnost, republikanci su ga osudili kao izraz slabosti koja može samo da ojača osionost Irana prema Americi kao super-sili na zalasku. Tako to rade Sjedinjene države: uzimaju stvar u svoje ruke u multicentričnom svetu, sve više dobijaju ratove a gube mir, obavljajući prljave poslove za druge – za Kinu i Rusiju, koje i same imaju problema sa islamistima, pa čak i za Iran – krajnji ishod američke invazije na Irak bila je predaja te zemlje političkoj kontroli Irana. (Ista stvar desila se i u Avganistanu, kada je američka podrška borcima protiv sovjetske okupacije stvorila talibane).

U srži ovih problema je nova, izmenjena uloga SAD u svetskoj ekonomiji. Ekonomski ciklus koji je otpočeo ranih sedamdesetih rođenjem nečega što je Janis Varufakis nazvao „globalni minotaur“ – monstruozni motor koji je od ranih osamdesetih do 2008. pokretao svetsku ekonomiju – bliži se kraju. Kasne šezdesete i rane sedamdesete nisu bile samo vreme naftne krize i stagflacije; Niksonova odluka da napusti zlatnu potporu dolaru bila je znak mnogo radikalnijeg zaokreta u osnovnom funkcionisanju kapitalističkog sistema. Krajem šezdesetih, međutim, američka ekonomija nije više bila u stanju da svoje suficite reciklira Evropi i Aziji: ti suficiti su se pretvorili u deficite. Vlada SAD je 1971. na ovaj pad odgovorila bezočnim strateškim potezom: umesto da obuzda bujanje državnih deficita, odlučila je da ih pojača. A ko će sve to da plati? Ostatak sveta! Kako?

Sredstvima permanentnog transfera kapitala koji je, jurcajući neprestano preko dva okeana, finansirao deficite SAD: Amerika mora da usisa pola milijarde dolara dnevno da bi isplatila svoju potrošnju, i kao takva je univerzalni kejnzijanski potrošač koji svetsku ekonomiju održava u životu. Priliv se oslanja na kompleksne ekonomske mehanizme: Sjedinjenim državama se „veruje“ kao bezbednom i stabilnom centru, te svi ostali – od arapskih naftnih zemalja, preko zapadne Evrope, do Japana, a sada čak i Kine – investiraju svoje viškove u SAD. Budući da je to „poverenje“ pre svega ideološko i vojno, a ne ekonomsko, Amerika mora nekako da opravda svoju imperijalnu ulogu – potrebno joj je neprestano ratno stanje u kojem će se nuditi kao univerzalni zaštitnik svih „normalnih“ zemalja – za razliku od onih „odmetnutih“.

Međutim, ovaj svetski sistem koji se zasnivao na dominaciji američkog dolara kao univerzalne valute čak i pre nego što je u potpunosti uspostavljen, počinje polako da se raspada, a zamenjuje ga… šta? Tu leži ključ tekućih tenzija. „Američki vek“ je završen i svedoci smo postepenog formiranja višestrukih centara globalnog kapitalizma: Sjedinjene države, Evropa, Kina, možda Južna Amerika – svaka ponaosob predstavlja primer kapitalizma s posebnim začinom: Sjedinjene države neoliberalnog, Kina autoritarnog, Južna Amerika populističkog, a Evropa – ostataka socijalne države. Stare i nove super-sile međusobno se testiraju, pokušavajući da nametnu sopstvenu verziju globalnih pravila i eksperimentišući kroz posrednike – male nacije i države.

Trenutna situacija stoga nosi u sebi neugodnu sličnost sa onom iz 1900. godine, kada su hegemoniju britanske imperije dovele u pitanje nove sile u usponu, pogotovo Nemačka, koja je želela svoj komad kolonijalnog kolača. Sukobile su se, između ostalog, oko Balkana. Danas ulogu britanske imperije igraju Sjedinjene države. Nove super-sile u usponu su Rusija i Kina, a Balkan je Bliski istok. To je ista stara bitka za geopolitički uticaj. Sjedinjene države nisu usamljene u svojim imperijalnim komešanjima; i Moskva dobija signale – od Gruzije, od Ukrajine, a možda će se oglasiti i baltičke zemlje…

amerika to tako radi

Postoji još jedna neočekivana paralela sa situacijom pre izbijanja Prvog svetskog rata: poslednjih meseci mediji nas neprestano upozoravaju na opasnost od izbijanja Trećeg svetskog rata. Gomilaju se naslovi poput „Super-oružje ruskog vazduhoplovstva: čuvajte se PAK-FA nevidljivog lovca“, ili „Rusija spremna za oružani rat: pobeda u nuklearnom okršaju sa SAD gotovo izvesna“. Putin barem jednom nedeljno daje izjavu koja se tumači kao provokacija upućena Zapadu, te neki ugledni zapadni državnik ili zvaničnik iz NATO saveza upozorava na ruske imperijalističke ambicije. Onda Rusija izrazi zabrinutost zbog toga što je okružena NATO-om, dok njeni susedi strahuju od ruske invazije. I tako u krug. Izgleda da zabrinuti ton ovih upozorenja podiže tenziju – baš kao i u decenijama pre 1914. U oba slučaja je na snazi isti mehanizam sujeverja da će razgovor o tome sprečiti da se stvar dogodi. Svesni smo opasnosti, ali ne verujemo da zaista može da se desi – a upravo zato i može. Drugim rečima, čak i ako ne verujemo da zaista može da se desi, svi se na to spremamo – a te stvarne pripreme, većinom ignorisane u velikim medijima, uglavnom su zastupljene u marginalnim medijima. Sa bloga Centra za istraživanje globalizacije saznajemo:

„Amerika se sprema za rat. Iako se u Pentagonu scenario za Treći svetski rat razrađuje već više od deset godina, vojna akcija protiv Rusije se sada razmatra na „operativnom nivou“. Nemamo posla sa „Hladnim ratom“. Nijedna bezbednosna mera iz Hladnog rata nije preživela. Usvajanje glavnog zakonskog paketa u Predstavničkom domu SAD, 4. decembra 2014. (H.R. 758), de facto će obezbediti (još se čeka glasanje u Senatu) zeleno svetlo predsedniku SAD i glavnokomandujućem da započne – bez odobrenja kongresa – proceduru vojne konfrontacije sa Rusijom. Ugrožena je svetska bezbednost. Ovaj istorijski važan zakon, koji bi mogao da utiče na živote stotina miliona ljudi širom sveta, praktično nije dobio nikakvu medijsku pažnju. Prevladao je potpuni medijski mrak. Ministarstvo odbrane Ruske federacije najavilo je 3. decembra formiranje novog vojno-političkog entiteta koji bi u slučaju rata stupio na snagu. Rusija priprema novo državno odbrambeno telo, koje bi u mirnodopskim uslovima samo pratilo pretnje, ali bi u slučaju rata preuzelo kontrolu nad čitavom zemljom.“

Da stvar bude komplikovanija, novim i starim sukobljenim super-silama priključuje se i treći činilac: radikalizovani fundamentalistički pokret u Trećem svetu, koji se suprotstavlja svim super-silama, ali je sklon da sa nekima od njih sklapa strateške paktove. Nije ni čudo što naše neprilike postaju sve zamršenije. Ko je ko u tekućim sukobima? Kako izabrati između Asada i ISIS-a u Siriji? Između ISIS-a i Irana? Takve dileme – da ne spominjem pojavu dronova i drugog oružja koje obećava čist, visoko tehnološki rat bez žrtava (na našoj strani) – raspiruju vojne troškove i mogući rat čine primamljivijim.

Ako je osnovni aksiom Hladnog rata bio aksiom MAD (Mutually Assured Destruction – uzajamno osigurano uništenje), onda bi aksiom današnjeg rata protiv terorizma bio suprotan – NUTS (Nuclear Utilization Target Selection – upotreba odabranih nuklearnih meta), to jest, zamisao da sa hirurškom preciznošću možete uništiti neprijateljske nuklearne kapacitete, dok bi vas od protiv-udara štitio protivraketni sistem. Tačnije, SAD se ponaša kao da u svojim odnosima sa Rusijom i Kinom i dalje veruje logici MAD-a, ali je u iskušenju da u slučaju Irana i Severne Koreje isproba NUTS. Paradoksalni mehanizam MAD-a izvrće logiku „samoostvarivog proročanstva“ u „samozaglupljujuću nameru“: sama činjenica da svaka od strana može biti sigurna da će, ukoliko odluči da otpočne nuklearni napad na drugu stranu, ta druga strana odgovoriti svom snagom, garantuje da nijedna od strana neće započeti rat. Nasuprot tome, logika NUTS-a je da neprijatelj može biti prisiljen na predaju ako je uveren da ga možemo napasti bez rizika od protiv-udara. Sama činjenica da dve direktno suprotstavljene strategije istovremeno mobilišu iste super-sile svedoči o fantazmagoričnom karakteru ovog rasuđivanja.

Kako da izađemo iz ovog vrzinog kola? Prvi korak je da ostavimo za sobom sve pseudo-racionalne priče o „strateškim rizicima“ koje smo u obavezi da uzmemo u obzir. Takođe, moramo da odustanemo od predstave o istorijskom vremenu kao linearnom procesu evolucije, u kojem svakog trenutka moramo da biramo između različitih vidova delovanja. Ne radi se samo o izbegavanju rizika i povlačenju pravih poteza unutar globalne situacije – prava pretnja se krije u celokupnoj situaciji, u našoj „sudbini“. Ako ovako nastavimo, osuđeni smo na propast koliko god bili obazrivi. Pretnju moramo da prihvatimo kao našu sudbinu. Dakle, rešenje nije u obazrivosti i izbegavanju riskantnih poteza – takvim ponašanjem u potpunosti učestvujemo u logici koja vodi u katastrofu. Rešenje je postati u celosti svestan eksplozivnog niza povezanosti koji situaciju čini opasnom. Čim to učinimo, treba da započnemo dug i težak proces promene koordinata celokupne situacije. Ništa drugo neće pomoći.

Uvrnuta prethodnica Obaminom „tako mi to radimo“ bila je scena kada su 9. septembra 2001. putnici leta 93 Junajted erlajnsa napali otmičare. Poslednje reči koje su mogle da se razaznaju izgovorio je Tod Bimer, jedan od napadača na otmičare: „Jeste li spremni, momci? Hajde da to uradimo“. Tako mi to radimo, pa hajmo – možda ćemo reći – i srušiti ne samo avion, nego čitavu planetu.

Preuzeto sa Peščanika

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *