Aleksis Cipras nije Če Gevara, iako mediji pokušavaju i tako da ga predstave. Jeste lep, naočit i mlad, ali je Gevara bio i prek, neobuzdan, “sa neba je skinuo zvezdu za svoju beretku” – bio je revolucionar. Cipras to nije. Bliži je Džordžu Kluniju, zavodniku masa, jer uz neodoljivost dosledno igra svoju ulogu prema scenariju čiji je koautor. Cipras je junak našeg vremena. Jedan od mladih (umiljatih) lavova koji obećavaju da će njihova generacija promeniti Evropu. Smena sramotne stare generacije je jedino što im za sada ide od ruke. Pred njima je, međutim, lavirint finansija koji bi želeli da osvoje. Želja im je da odglume Tezeja, da proseku prečicu kroz labirint, ali da pritom ne uznemire strašnog finansijskog Minotaura. Uglavnom znaju svoje moći – nisu revolucionari.
Prvu posetu jednoj stranoj državi grčki premijer Cipras učinio je 3. februara došavši u Rim s nadom da će sa svojim vršnjakom Rencijem (“govorimo istim jezikom”) započeti stvaranje “mediteranske osovine” za koju je njihov španski vršnjak, Pablo Iglesias, vođa Podemos opozicije, pokazao žarku zainteresovanost. Međutim, jedino što je opipljivo poneo iz Rima, bila je elegantna italijanska kravata koju mu je poklonio Renci, uz pregršt odmerene verbalne podrške.
Susret je protekao u srdačnoj odbojnosti. Renci, momak koji je uspeo da nasamari Berluskonija, sasvim sigurno je prirodno obdareni pokeraš, nimalo sklon da se nepromišljeno baca u zagrljaje. Uzgred, samo četiri dana ranije karte za tu partiju pakovao je u dugom telefonskom razgovoru sa Angelom Merkel. Valja ga razumeti: Italija čiji su dugovi nominalno četiri i po puta veći od grčkih, poseduje 36,8 milijardi evra grčkih dugova (na trećem je mestu posle Nemačke i Francuske), a svako preterano zbližavanje sa Ciprasom podrazumevalo bi solidarno odustajanje od bar dela tih potraživanja. Zato je Renci negirao stvaranje “transverzale” nezadovoljnih dužnika, potvrdio da “grčko rukovodstvo ne traži rešenja u pravom smeru” i držao se italijanske tradicije da se tek na kraju pridruži pobedniku.
Ima onih koji ne misle kao Renci: “Grčka pokušava da pređe Rubikon, ali je značajnije hoće li Španija, ako Podemos na jesen pobedi na izborima, povući za sobom druge zemlje antištednje”,[1] a to je transverzala koja ide od Irske (Šin Fejn), Portugala (Eskuerda), Holandije (Socijalistička partija), do Nemačke (Die Linke), kojima naglo raste rejting, baš kao i partijama ekstremne desnice što zagovaraju nasilni kraj štednje.
Prazni osmesi
Simpatični Cipras ništa bolje nije prošao ni u susretu sa francuskim predsednikom Olandom, niti sa “predsednikom evropske vlade” Žanom Klodom Junkerom. Srdačno tapšanje po ramenu, razdragani osmesi i zagrljaji koji ne nose nikakve obaveze. U isto vreme Ciprasov ministar finansija i koautor grčkih promena, Janis Varufakis, koga na webu predstavljaju kao doktora Spoka iz Star treka,[2] optrčao je Pariz, Rim, London, ECB, posetio predsednika Evrogrupe Dijselbluma, i sastao se sa nemačkim ministrom finansija, Šojbleom. Ministar Varufakis je i njemu ponovio da “treba svi da sednemo na istu stranu stola, da ne budemo suprotstavljeni jedni drugima i da razgovaramo”. Nije baš lako proniknuti u metaforu sedenja sa samo jedne strane stola, budući da je kralj Artur znatno ranije izmislio okrugli sto kao pojam ravnopravnog pregovaranja. Ali Šojble nije pokazao nimalo razumevanja za politički verbalni barok i gotovo osorno je vratio sagovornika na uslov koji je ovaj već čuo od “guvernera” ECB Dragija – nema razgovora dok se ne prihvati diktat Trojke.
Lomljenje kičme
Računa se da grčka država u kasi ima novca za samo još četiri sedmice funkcionisanja. Posle toga nema više otplate dugova, ali ni plata, penzija, lečenja, saobraćaja – zemlja staje. Mnogima bi tada postalo jasno šta sve država, ma kako loša bila, mora da obavlja. Varufakis je u predizbornom žaru rekao da “noga MMF-a više neće kročiti na tlo Grčke”. Za stručnjake MMF-a, posebno šefa njegovog evropskog dela Pola Tomsena,[3] ekstremna stopa rasta samoubistava, višestruko povećana smrtnost novorođenčadi, 3 miliona stanovnika bez ikakve zdravstvene zaštite, socijalni raspad… nisu bili argumenti koji bi ih naveli na bar malo razumevanja u oceni situacije.
Bežeći iz Grčke uoči izbora, dotični Tomsen je saopštio novinarima: “Naši računi su bili neadekvatni. Nismo predvideli da će preterano stezanje kaiša smanjiti potrošnju i time sunovratiti BDP. Morali smo ranije restrukturirati dug”. Njegova mea culpa zaista je gadan dokaz bezdušne nekvalifikovanosti birokrata. Ako je Tomsen rekao istinu, zašto onda za novu vladu nema razumevanja, a za prethodne je bilo? Zato što nova vlada traži humaniju interpretaciju pravila za početak, ali i promenu pravila igre u kasnijoj fazi. To bi već mogao biti kvasac za stvarno nastajanje “dužničke transverzale”. To treba sprečiti na vreme.
Tokom susreta ministara finansija Šojblea i Varufakisa gotovo da se čulo kako Grku puca kičma, te mu nije ostalo ništa drugo nego da očajnički traži da bar bude respektovan. Šojble je neumoljivo ostao na zahtevu da grčka vlada mora pasti na kolena pred MMF-om. Kako pojmovi poput “respektovanja” ne spadaju u finansijski rečnik, jer ta sfera raspolaže efikasnijim monetarnim vokabularom, uljudni “guverner” ECB Mario Dragi saopštio je da Grčka ne može računati da za svoje državne obveznice “kupi” zdrav novac od ECB, kao druge dužničke zemlje, jer njene obveznice spadaju u kategoriju “trash” (smeće) i mogu biti prihvaćene jedino ako program reformi za izlazak iz krize dotične zemlje prihvati Trojka (MMF, ECB i Evropska komisija). To su pisana pravila. Tako je sadašnja grčka vlada definitivno izolovana od svetskih finansija i sve dok ne prihvati ono što MMF od nje zahteva, neće dobiti ni centa. Time je krug zatvoren – grčkim reformatorima presuđeno je da budu slomljeni. Meteori nade su proleteli.
Očigledna nastava
Grčka je poslužila kao jedno od mnoštva zamorčića u eksperimentu globalnih razmera. Postojala je i teoretska pretpostavka eksperimenta u tezi da se ubrzanjem tokova finansija, obrtanjem novca, stvara nova vrednost. Nešto kao kada se u akceleratoru zaošijaju protoni, pa kad se postigne dovoljna brzina, stvori se Higsova (božija) čestica. To “otkriće” postavilo je nove odnose, a stara pravila, kada je novac bio samo merilo vrednosti, prestala su da važe. Pohlepa je dobila krila. Valjalo je grabiti, vrteti novac, verovati da će se novostvorenim novcem od novca zatrpati neravnoteže. I kao u svakoj piramidalnoj pljačkaškoj konstrukciji, ruševine zatrpavaju onaj najbrojniji sitniš iz finansijskog prizemlja.
Cipras, Varufakis, Siriza postaju “očigledna nastava” o tome šta sledi onima koji ne žele da se pokore važećem međunarodnom poretku. Grčka je za to dušu dala: mala je, izmorena i bez podrške – nema gotovo nikakve šanse da se odupre. Ima prošlost koja se po potrebi lako kalja. Nema šanse da vodi neku svoju “nesvrstanu” politiku. Preostaje joj teoretska mogućnost da napusti evro, ne bi li malo olakšala otplatu dugova. Taj posao podrazumeva da u startu novu drahmu devalvira kako se u principu radi – za trećinu vrednosti. Tek tada bi shvatila šta znači inflacija na koju je zaboravila u okrilju evra i koja na nivou preko 10 odsto, kako tvrdi Jože Mencinger, dobija sopstveno ubrzanje kada postaje sve teže obuzdavati je. Znači u startu za trećinu obezvrediti zarade, pa doživeti žestoke i masovne štrajkove, gledati kako i poslednje zdrave pare beže iz zemlje[4] i sučeliti se sa bankrotom. Budući da država formalno ne može da ode u bankrot, njega zamenjuju masovni krvavi neredi i možda državni udar.
Zlatno doba
Korektnosti radi, neizbežno je navesti da je Grčka u EU, tokom čitave decenije pre krize, na svakih 100 evra državnih prihoda imala 115 evra državnih izdataka. Tu činjenicu i kumuliranje duga sakrivala je od EU, a lažne podatke “štimovale” su joj i garantovale pred EU (za velike pare, dakako) najveće svetske revizorske agencije. U tom razdoblju, BDP je rastao po prosečnoj stopi od 6 odsto (danas je manji za 30 odsto). Broj javnih službenika je udvostručen, a njihove plate povećane za 240 odsto. Nezaposlenost je iznosila 7,8 odsto (danas je 25,9 odsto). Od izbijanja krize na ime pomoći – da ne bi pala u kašnjenje plaćanja – dobila je ukupno 250,8 milijardi evra uz deceniju grejs perioda, sa poslednjom ratom 2057. godine. Taj novac je otišao poveriocima. Grčkoj je samo olakšao plaćanje obaveza, tako da njeno tekuće servisiranje dugova iznosi 2,6 odsto BDP, što je upola manje nego kod Italije i na nivou najsolventnijih država. Grčka ima sumanuti paradoks: najveću trgovinsku flotu na svetu, ali i u Ustavu zapisano da brodari ne plaćaju porez na prihode ostvarene u inostranstvu. U to nijedna ranija vlada nije imala hrabrosti da dirne – videćemo hoće li sadašnja.
Diktat Trojke
Trojka je Grčkoj postavila diktat da godišnji deficit mora svesti na 20 odsto – sada iznosi 176 odsto BDP i to uprkos odlaganju dela otplata. Broj zaposlenih u javnim ustanovama mora se smanjiti za 150.000, od čega je 50.000 već otpušteno. Mora povećati PDV sa 13 na 23 odsto i uvesti dramatično veće cene goriva. Obavezna je da privatizacijama smanji dug za 50 milijardi (smanjen je za samo 7 milijardi). Izdaci za zdravstvo moraju biti smanjeni za 20 odsto, što je delom učinjeno, ali je već oko 3 miliona stanovnika ostalo bez zaštite, pa naglo rastu bolesti koje su bile eliminisane. Zahtevano je ukidanje trinaeste i četrnaeste plate, kolektivnih ugovora i smanjenje minimalnih plata. Nova vlada obećala je potpuno suprotne poteze. Uslov je i smanjenje ukupnog iznosa sredstava za penzije, uz ukidanje trinaeste i četrnaeste, produženje starosne granice, uz reviziju osnovanosti sadašnjih penzija.
Nema nikakve sumnje da se grčka vladajuća klasa izrazito raskalašno ponašala koristeći sve moguće načine da usisava pre svega evropske pare. Nema takođe sumnje da se delimično o te blagodeti očešalo i građanstvo. Međutim, oni koji su novac prigrabili, odavno su već zajedno sa njim u poreskim rajevima ili stabilnijim zemljama. Građanima Grčke ostalo je da otplaćuju njihovo bogatstvo. Poverioci nemaju razumevanja za to ko je koga “porodično” potkradao. Predstoji samo 30 dana za pregovore, posle kojih sledi “default”, pomodni termin za bankrot.
Današnja Evropa
Financial Times je na kraju turneje Ciprasa i Varufakisa po Evropi objavio tekst svog vrsnog komentatora, Volfganga Munhaua, sa tezom da “Nemačka veruje da Cipras može biti otpisan, jer bi izlazak Grčke iz zone evra bio katastrofa za Grčku, manji šok za Evropu i događaj bez značaja u globalnim razmerama”. Nisam siguran da je to samo cinizam. Pre će biti da je Grčka bila potrebna Evropi kada se ujedinjavala i primila u svoje okrilje Grčku i Italiju, ne zbog njihovih ekonomija, uticaja u svetu ili tehnološkog napretka, nego zato što tadašnja Evropa nije mogla da se zamisli bez antičkih korena koji su nastali na ta dva poluostrva i obeležili misao i budućnost kontinenta. Druga su vremena i ta merila nisu više aktuelna. To su stvari za muzeje i biblioteke. Živimo u finansijskoj eri. Profit, merilo svih vrednosti, samo u nadahnutim pričama helenista možda može da nađe neki tračak veze sa Aristotelom (za levičare) i Platonom (za desničare). Sve što se finansira kao javna potrošnja podleže kresanju. Zaštitnici primitivnog kapitalizama i da hoće, nemaju intelektualnih nedoumica. Oni poseduju sve, pa i istinu.
Tamni optimizam
Nisam siguran da li postoji ružičasta varijanta, ali ako ima onih koji podržavaju i finansiraju Islamsku državu, logično je da se nađe i neko ko će podržati Grčku. I našao se, dakako iz sopstvenih interesa. Prva se oglasila Rusija nudeći “svesrdnu” pomoć. Na to je američki predsednik Obama podržao sadašnju grčku vladu u njenom nastojanju da pokrene privredu, pa da onda počne da vraća dugove. Ubrzo je uvideo da to nije dovoljno, a proradila je i njegova panična opsesija Rusijom, pa je očajno uzviknuo: “Nemojte Grčku pokloniti Rusima”. To je bilo upućeno kormilarima EU, koji se nisu ni osvrnuli. Cipras, koliko god bio mlad, lep i crnomanjast (valjda su crnomanjasti muškarci pandan plavušama), nije se zalepio na prvu rusku ponudu, pa je Putin morao lično da mu telefonira, da ga pozove u posetu Moskvi. Drugi kolosek je tako proradio i verovatno će zagonetni Varufakis umeti da iskoristi nastale okolnosti.
Geostrateški komentatori su se razmahali tvrdnjom da pravoslavna i ćirilična Grčka “oseća snažne i vekovne veze sa Rusijom”. Misli li se na veze koje datiraju iz vremena ruskog kralja Vladimira Velikog, koji je stolovao u Kijevu (oko 1000. godine), kada je moćna Vizantija širokogrudo poklonila Rusima brzi kurs za učenje Hristove vere, ili na relativno skoru međusobnu saglasnost oko odbijanja priznavanja samostalnosti Kosova? Šta god da je u pitanju, te versko-tribalne veze su omiljena budalaština zapadnih “stručnjaka”. Budući da Grci izbliza znaju Ruse, znaju i čega se treba čuvati. Teško je verovati da će moderna evropska Grčka ikada poželeti da se nađe u evroazijskoj zajednici mraka i zaostalosti. Jednostavno nije moguće da zemlja koja je izmislila demokratiju pohrli u diktaturu. Prihvatiti novčanu podršku, to je razumljivo, ali niko ne daje novac bez očekivanja neke protivvrednosti. Da nije tako, novac ne bi postojao.