Pobeda Sirize na izborima u Grčkoj i prva ispitivanja snaga u susretima s evropskim dužnosnicima na nekoliko nivoa demonstriraju logiku odnosa i uslovljenost unutar evrozone. Iako je u lokalnom kontekstu cela priča stereotipno i oskudno praćena, posledice ishoda pregovora između Grčke i evropskih institucija neće biti zanemarljiv faktor i za budućnost domaće političke dinamike.
Medijska i komentatorska zbrka i kakofonija koje su u Hrvatskoj pratile Sirizino osvajanje vlasti u Grčkoj i reakcije iz evropskih centara moći, ne bi trebalo da nas preterano čude. Radi se o neminovnom učinku statusa EU u zadnjih dvadesetak godina političke, ideološke i institucionalne istorije. Od osamostaljenja Hrvatske ulazak u EU bio je konsenzualni cilj svih relevantnih političkih snaga. Nacionalistima je značio napuštanje istoka, Balkana, odnosno potpuni raskid sa Srbijom, koja je ideološkim manevrom endehazijske provenijencije i upornim revizionističkim radom izjednačena s komunizmom kao takvim.
Dok je liberalima EU predstavljala točku u kojoj će biti napušteni svi zatucani kolektivizmi koji nas decenijama udaljavaju od civilizacijskih vrhunaca i ekonomskog blagostanja, bio to nacionalizam, bilo socijalizam, svejedno, radilo se, po njima, o istom obrascu. U takvom okruženju ulazak u EU, kao i sam način funkcioniranja te zajednice jednostavno nije mogao dostići status političke teme, nečega o čemu se raspravlja u domenu kolektivnog odlučivanja o budućnosti.
Sam referendum je pratila ucena vladajuće garniture, sasvim racionalna jer se referendum održavao u iracionalnom trenutku, nakon što je proces prilagođavanja, konvergencije i ispunjavanja zahteva EU već bio završen i sa sobom nosio teret pređenog puta za sve one koji su u odluci o pridruživanju prepoznavali nedostatke. Nakon ulaska vrhunac trezvenosti se sastojao od opaski da smo, nažalost, malo zakasnili, jer je nastupila kriza. Kako je kriza zahvatila Hrvatsku i pre ulaska u EU, moment otrežnjenja nije mogao imati onaj politički naboj koji je imao u Sloveniji gde su se jasno mogle uspostaviti koincidencije i kauzaliteti.
Uporni izostanak evropskog okvira
Doseg priznavanja postojanja problema i na evropskom nivou uglavnom je završavao zdravorazumskom pokornom računicom: ipak smo mi sami sebi krivi i niko nam neće pomoći ukoliko sami sebi ne pomognemo. Dalji pokazatelj oskudnosti artikulacije domaće političko-ekonomske situacije u evropskom kontekstu bila je kampanja za prošlogodišnje evroparlamentarne izbore. Gotovo nijedna opcija nije na bilo kakav relevantan način tretirala evropska pitanja, svi su smatrali izbore nešto pouzdanijom anketom za domaće parlamentarne izbore, a jedini iskorak u evropskom smjeru bila su obećanja kandidata da će se u evropskom parlamentu boriti za hrvatske interese. Pritom, ne spominjući svu političku irelevantnost evropskog parlamenta, najočitiju u kriznim situacijama kakva je upravo ova kojoj svedočimo danas, nakon Sirizinog preuzimanja vlasti.
Situacija u kojoj se politička i ekonomska pitanja funkcioniranja EU i evrozone doživljavaju u režimu potpunog, iako konfuznog, poverenja u evropske institucije i ponekih izleta koji tu konfuziju nastoje razrešiti teorijama zavere, pobeda Sirize mogla se jedino u mejnstrimu i popratiti suverenim ismejavanjem navodnog Sirizinog populizma i besmislenom pogađalicom – ko je hrvatska Siriza? Uz nekoliko levoliberalnih istupa analitičke podrške Sirizi, iako više iz motivacije da bi se kritikovao Milanović, pobeda Sirize je, srećom ili nesrećom, teško je reći, skliznula u one rubrike novina i portala koje nam govore o tome kako tržišta reagiraju na društvene događaje. Koji su to društveni događaji koja su tržišta budno pratila proteklih nedelju dana i kako da tu dinamiku prenesemo u javni život lokalnih političkih rasprava?
Uz Sirizine najave prvih poteza, od vraćanja minimalne plate na predkrizni nivo preko obustave privatizacionih procesa do ponovnog pokretanja snabdevanja električnom energijom za one kojima je isključena, tržišta su ponajviše osluškivala dramaturgiju roadshow-a novog grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa. Rutom Rim – Pariz – London – Frankfurt – Berlin Varufakis je želeo partnerima iz Evrope (ministrima finansija i guverneru ECB) izložiti osnove Sirizine pozicije i otvoriti prostor za pregovore. Ishodište Sirizinog plana na kratkoročnom nivou prvenstveno se odnosi na obustavu evropskog programa pomoći i mera štednje koje uslovljava. Konkretnije, trenutni program ističe 28. februara, Grčka ne želi ući u novi program i pristati na uslove koji se programom propisuju i traži od evropskih partnera zajmove kako bi se premostio period u kojem bi se trebali dogovoriti novi razvojni planovi i koji bi dopustio grčkoj ekonomiji da malo prodiše, odnosno da se otvori fiskalni prostor za socijalne i političke mere koje je Siriza u kampanji obećala i na osnovu kojih je i dobila mandat.
Grčki predlozi
Varufakisov predlog kretao se oko nekoliko tehničkih rešenja: pretvaranje dela grčkih obveznica u tzv. eternal bonds, one kojima se dospeće odgađa ad infinitum, kao i indeksiranje dela obveznica uz ekonomski rast, preciznije, Grčka bi servisirala određeni deo duga jedino u slučaju da doživi rast iznad određenog postotka. Takođe, predloženo je i da se programom propisani primarni proračunski suficit (odnos prihoda i rashoda koji ne uključuje rashode vezane uz servisiranje dugova) smanji s 4,5% na 1,5%. Dakle, ništa radikalno, niti unilateralno, traženje vazhduha za vođenje ekonomske politike, za rešavanje humanitarne katastrofe koju se mere štednje uzrokovale u zemlji i stvaranje suvislijeg okvira za pregovore od onog koji čine neotplativi dug, uništena ekonomija, humanitarna katastrofa i slepo praćenje neoliberalnih udžbenika.
Varufakisov roadshow, najavljen odbijanjem legitimnosti Trojke na konferenciji za novinare s Dijsselbloem-om, predsednikom Evrogrupe, u Atini, jedan je od zanimljivijih momenata novije političke istorije i može nam poslužiti da produktivnije sagledamo odnose između racionalnosti i populizma, radikalnosti i realizma, i u krajnjoj liniji – demokratije i kapitalizma. Ne samo kako oni funkcionišu u mejnstrimu, već i iz perspektive levice, na kojoj se često ti odnosi promatraju iz perspektive neminovne izdaje, to češće što je levica politički irelevantnija. Da bismo pružili podlogu i istorijsku perspektivu razumevanja navedenih odnosa skicirajmo samo par razloga i karakteristika krize evrozone van matrice uspešni severnjaci – neuspešni i lenji južnjaci. Uspeh Nemačke u okviru evrozone u velikoj meri je zavisio o ”neuspehu” južnih, perifernih ekonomija. Radi se o međuzavisnim putanjama i krivuljama.
Skica krize
U uslovima zajedničke valute i međusobno konkurirajućih nacionalnih ekonomija Nemačka svoju prednost nije stekla nekim zavidnim rastom produktivnosti zadnjih dvadesetak godina, već stagnacijom nadnica. Ukoliko vam nadnice stagniraju ne možete se osloniti na domaću potražnju i plasman svojih proizvoda tražite u izvozu. Kako vam zbog stagnacije nadnica, prethodno dosegnute tehnološke prednosti i nemogućnosti devalvacije kursa periferne zemlje ne mogu konkurirati, nužno će se konkurentska preduzeća u tim zemljama morati zatvoriti. Zatvaranjem tih preduzeća i smanjivanjem ekonomskih aktivnosti ni tržišta tih država ne mogu ponuditi adekvatnu potražnju za vašim proizvodima. Potražnju možete proizvesti jedino tako da uspostavljene viškove u trgovini u obliku kredita plasirate u te zemlje. Ali, pošto je u tim državama proizvodnja usled konkurencije snažno opala, ne postoji mogućnost stecanja dovoljnih prihoda da bi se ti krediti otplatili. Ukratko, jedini razlog ulaska zemalja poput Grčke u evrozonu su zajmovni kapaciteti. Nemačka, pobednik u cijeloj priči, pri rešavanju krize insistira na povećanju konkurentnosti ostalih država, pritom se ne želeći rešiti svojih tržišnih udela i zanemarujući osnovnu aritmetiku po kojoj ne mogu svi biti izvoznici sa suficitom na tekućem računu.
U čemu se sastoji Varufakisova i Sirizina strategija? Važno je napomenuti da je Varufakis u svojim izjavama na pres konferencijama nakon prošlonedeljnih sastanaka adresirao nekoliko nivoa: same one aktere s kojima je prethodno razgovarao, one s kojima će tek razgovarati, te evropsku javnost, pre svega nemačku i grčku, što neposredno, što posredno, izazivajući reakcije nemačkih i ostalih evropskih čelnika. Prvo, znajući da bi grčki bankrot i napuštanje evrozone bili, srednjoročno, katastrofalni po grčku ekonomsku i društvenu situaciju, u prvom redu zbog vremena potrebnog za konstrukciju nove valute i njene sigurne izrazite devalvacije koja bi u uslovima uvozne zavisnosti imala brutalne učinke, Varufakis želi sve aktere uveriti da Grcima taj ishod nije nimalo poželjan, kao i da će se negativno odraziti i na ostatak evrozone ukoliko do njega dođe. Ukratko, pomozite nama da bismo pomogli svima. Takođe, a tu je pre svega usmeren na grčki narod koji nije sklon izlasku iz evrozone, želi naznačiti – ukoliko nam vi ne želite pomoći, mi ćemo morati izaći i za sve posledice ćete morati snositi krivnju. Na taj način se u slučaju prinudnog izlaska želi stvoriti jaka politička i socijalna kohezija u Grčkoj koja bi bila presudna za tu situaciju. Ali, i uspostaviti mostove i prema ostalim perifernim zemljama koje bi u toj situaciji mogle krenuti istim putem i eventualno nastojale uspostaviti kooperativne odnose u svrhu amortizovanja negativnih efekata napuštanja evra.
Varufakisova dva oslonca
Varufakis u toj političkoj igri prvenstveno igra na dva oslonca, gotovo pa aksioma. Prvi je taj, da u nedostatku druge institucije ili figure, prvenstveno zbog konstrukcije evrozone, zauzima poziciju opšteg kapitalističkog interesa na nivou Evrope, odnosno kapitalističke racionalnosti koju pojedinačni interesi pojedinih članica, sektora i frakcija kapitala nisu u mogućnosti zauzeti. Varufakisova opklada u tom smislu je sledeća, a iznosio ju je opetovano u godinama prije nego što je postao ministar – evropska levica još nije dovoljno snažna da profitira na raspadu evrozone, u toj dinamici mogu profitirati jedino ekstremna desnica i fašisti. Isključivo na osnovu procene svoje slabosti, levica mora za kapital odigrati ulogu koju on ne može odigrati. Odnosno, kao što kratkoročno kupuje vreme Grčkoj, tako stabilizacijom kapitalizma kupuje vreme i levici. Koliko je ta procena politički validna pitanje je za raspravu, no ono što sada rade Nemačka i evropske institucije insistirajući na merama štednje takođe nije ništa doli kupovanje vremena u situaciji nemogućnosti iznalaženja rešenja.
Drugi oslonac je vrlo jednostavan i teško osporiv, radi se o demokratiji – mi smo dobili mandat od grčkog naroda da zaustavimo mere štednje i na bilo kakvo izneveravanje tog mandata ne možemo pristati. I tu Varufakis opet adresira tri nivoa. Opet, grčki narod, potvrđivanjem mandata i doprinosom koheziji ako stvar krene u neplaniranom smeru, nemačke političare i javnost, upirući prstom u Zlatnu zoru i nacizam koji je na pomolu, ukoliko stvar propadne i do rešenja ne dođe, kao i evropsku javnost i političare ukazujući im – mi smo spremni na pregovore, imamo demokratski mandat svog naroda koji prolazi kroz socijalnu i humanitarnu katastrofu, ako stvar ne uspe, oni su krivi. Nakon Varufakisove posete ministrima finansija i guverneru ECB politički okvir je postavljen, evropska i nemačka pozicija dovedene su do tačke na kojoj moraju odlučiti o budućnosti evropskog projekta. Zasad je stvar neizvesna, odstupanja čini se nema, više ćemo saznati večeras nakon zasedanja evropskih ministara financija.
Kakav god bio ishod označiće prelomni momenat u evropskoj političkoj i ekonomskoj istoriji. Političke rasprave u Hrvatskoj koje će tu prelomnicu pratiti ostaće izlišne ukoliko je budu sagledavale kao kulisu unutrašnjih rasprava o uhljebima i preduzetnicima, o devedesetima i nedosanjanom evropskom snu. A levica će ostati intelektualno i politički irelevantna ako te rasprave ne uspije preseći analizom odnosa na evropskoj nivou koja će korespondirati sa svakodnevnim iskustvima najširih slojeva.
Marko Kostanić, Bilten.org