Kina sve više ulaže u infrastrukturne projekte na Balkanu pri čemu koristi sličnu strategiju kojom se služila i u Južnoj Americi. Cilj je u oba slučaja bio isti: približavanje najvećim svetskim tržištima. Kako bi to ostvarila, Kina koristi sasvim jednostavnu računicu.
Sredinom decembra 2014. godine u Beogradu je završena najveća kineska investicija u Srbiji, most nazvan po Mihajlu Pupinu. Otprilike istovremeno u Hrvatskoj se pisalo o ponudi kineske firme China Energy Reserve and Chemicals Group za kupnju Hypo Alpe Adria banke koju su Austrijanci odbili. U Bosni i Hercegovini, kineske firme grade autoput Banjaluka-Doboj i termoelektranu u Stanarima, takođe u blizini Doboja. China Exim Bank finansira izgradnju puteva u Crnoj Gori dok je u Makedoniji projekat izgradnje dva utoputa dodeljen kineskoj kompaniji bez javnog tendera. Neminovno se postavlja pitanje što čini Balkan toliko privlačnim kineskim ulaganjima.
Interes Kine za Balkan već na prvi pogled nadilazi važnost malenih i rascepkanih tržišta balkanskih nacionalnih zemalja i isključivi interes za plasiranje roba proizvedenih u Kini na tržišta balkanskih zemalja, no najavljenih 100 milijardi dolara ulaganja u njih govori nam da taj interes nadilazi i logiku ekstrakcije prirodnih resursa. Ako se razmotri priroda investicija postaje vidljivije da kineski interes na Balkanu primarno leži u projektima infrastrukturne povezanosti. Sa kojim ciljem?
Privlačnost Balkana za Kinu leži u blizini ujedinjenog tržišta Evropske unije. Iz te perspektive treba sagledati i najavu Pekinga da će oživeti drevni put svile koji bi išao od zapadne Kine, preko centralne Azije, Irana, Turske, preko Bosfora dublje na Balkan. To bi znatno ubrzalo transport sa istoka na zapad – vreme dostave roba do evropskih tržišta skratilo bi se sa prosečnih 36 dana brodskim kontejnerima na desetak dana teretnim vozom. Novi put svile iziskuje kineske investicije u infrastrukturu koja im je potrebna za brži plasman roba na tržište Evropske unije, a gradi se primarno široko razgranata mreža luka, železničkih puteva i logističkih centara.
Finansiranje infrastrukturnih projekata
Blizina Evropske unije, obrazovana radna snaga koja je uz to i jeftina, radno i poresko zakonodavstvo koje štiti investitore, čine temelj privlačnosti ovih zemalja za kineske investitore. Pojedine balkanske zemlje takođe nemaju carinska i tarifna ograničenja prema EU kakva ima Kina. Kako nadnice u Kini rastu, tako je razlika u ceni radne snage u zemljama Balkana i u Kini sve manja, a dodatno se prebija ukoliko je cena transporta sve niža. Stoga ulaganje u izgradnju infrastrukture koja omogućava skraćivanje putovanja robe sa istoka na zapad sa 36 dana na 10 dugoročno promatrano ima racionalno ekonomsko objašnjenje. Mogućnost kompenzacije – plaćati nešto višu cenu rada u balkanskim zemljama u zamenu za nižu cenu transporta od tih zemalja do EU, prve su otkrile tekstilne kompanije iz zapadne Evrope pa se poslednjih godina tekstilna industrija ponovno seli natrag na ovaj kontinent, na Balkan, primarno u Bugarsku i Makedoniju.
Kina stoga ulaže u infrastrukturu kako bi u situaciji sve većih nadnica u vlastitoj zemlji, cenu gotovih proizvoda održala niskom. No, kako je Kini uopšte isplativo sprovoditi kapitalne infrastrukturne projekte na Balkanu? Veliki broj tih projekata sprovodi se po sasvim utanačenoj praksi: vlade balkanskih zemalja podižu velike kredite kod kineskih banaka, a izvođači radova su kineske kompanije u promeri od 60 posto, a lokalni podizvođači od 40 posto. Vlade takođe mogu biti jamci lokalnim investitorima za kredite kod kineskih banaka te tako lokalni investitori ulaze u koordinisani odnos kineskog finansijskog i građevinskog kapitala.
Tako je Pupinov most u Beogradu gradila China road and bridge corporation (CRBC), a 85% troškova izgradnje je pokriveno kreditom koji je Srbija uzela od China Exim Banke. Srbija je od Kine zatražila i kredit u visini od 1,8 milijardi dolara za finansiranje izgradnje autoputa, dok kineska kompanija China national machinery and equipment import and export corporation (CMEC) ugovara izgradnju novog postrojenja u termoelektrani Kostolac. U Bosni i Hercegovini je ugovor za izgradnju autoputa Banjaluka-Doboj takođe potpisan sa kompanijom CRBC, a finansiranje tih radova pokriva se – kreditom od China Exim Banke. Termoelektranu u blizini Doboja gradi kineska kompanija Dongfang electric corporation, a kredit za finansiranje izgradnje osigurala je Kineska razvojna banka koja je u zalog dobila kompaniju EFT – Rudnik i termoelektranu Stanari kao i koncesije za ugljen, vodu i termoelektranu.
Da je kojim slučajem Kina 2012. godine zaista preuzela upravljanje Hrvatskim autocestama, takođe bi sa koncesijom dobila pravo korišćenja zemljišta sa infrastrukturom za proizvodne pogone, zatim celi niz poreskih olakšica i podsticaje za svako novootvoreno radno mesto. Kad se o tome govorilo u Hrvatskoj zaključeno je da “pravi test kineskih namjera neće biti riječka luka ili nizinska pruga o kojima se u javnosti najviše priča, jer tu projekti nisu ni blizu visoke faze gotovosti, već autoceste i ulaganja u gospodarskim zonama. Stoga je sasvim jasno da priča o monetizaciji autocesta nikako nije isključivo ekonomske prirode, već je duboko isprepletena s geopolitičkim i strateškim interesima u odnosima Kine i Europe.”
“Marš na zapad”
No, dodeljivanje infrastrukturnih projekata ne prolazi bez skandala. Tako je izgradnji autoputa Kičevo-Ohrid i Miladinovci-Štip u Makedoniji od strane kineske kompanije Sinohydro prethodio korupcijski skandal koji dotiče i makedonskog premijera Nikolu Gruevskog. U javnost je izašao audio zapis na kojem se može čuti pregovaranje oko iznosa mita za makedonske zvaničnike. Da bi izgradnja autoputa prošla bez većih smetnji u Crnoj Gori je pripremljen novi zakon o autoputevima. U slučaju prihvatanja predloga novog zakona, CRBC Crnoj Gori ne bi morao platiti čak ni PDV, odnosno bio bi potpuno oslobođen plaćanja poreza.
Kina je svoj “Marš na zapad” najavila još 2013. godine samitom održanim u Bukureštu na kojem je njen premijer Li Keqiang najavio da će Kina težiti udvostručavanju svojih trgovinskih odnosa sa zemljama centralne i istočne Evrope do 2018. godine. Metoda kojom se Kina služi za penetraciju na Balkan identična je onoj koju je primenjivala u Južnoj Americi. Uključujući i to da je u Južnoj Americi pokrenula skup pod imenom “Permanent Forum”, a po funkciji sličan ovima koja su poslednje dve godine održana u Bukureštu i Beogradu. U poslednjih 10 godina kineska razmena sa Južnom Amerikom povećala se za 20 puta. Kako bi se približila ogromnom tržištu Severne Amerike, Kina je ulagala u razvojnu infrastrukturu Južne, odakle je istovremeno izvozila sirovine. Osim ulaganja u infrastrukturu Kina je u u Južnoj Americi ulagala i u energetski sektor i u prirodne resurse.
Prilikom potpisivanja ugovora o modernizaciji i gradnji pruge Beograd-Budimpešta krajem 2014. godine premijeri Kine, Srbije, Mađarske i Makedonije iskazivali su zadovoljstvo novim sporazumima između ovih zemalja. Tom prilikom je kineski premijer Li Keqiang naglasio da je ova pruga, između ostalog na korist i opštoj saradnji Kine s aovim dijelom sveta, rekavši kako je “EU najveći trgovinski partner Kine zbog čega je potrebno ojačati dalje ekonomske odnose, a ova pruga će u tome odigrati značajnu ulogu”. Stoga ne čudi da je prilikom potpisivanja ovog ugovora ujedno potpisan i drugi, o saradnji carinskih organa sa ciljem što regularnijeg i tečnijeg protoka roba preko granice Srbije i EU – Mađarske.
Ciljevi investicija
Uvozno-izvoznu infrastrukturnu logiku kakvu je realizovala u Južnoj Americi, Kina po svemu sudeći planira i na Balkanu. Ona podrazumeva ulaganje u izgradnju infrastrukture zemalja (polu)periferije koje se nalaze u neposrednom susedstvu velikog tržišta Evropske unije i izvoz prirodnih resursa služeći se tom istom infrastrukturom, no i plasiranje gotovih proizvoda na najveće svetsko tržište (EU). Ovo objašnjava i zašto Kina ulaže u infrastrukturu koja povezuje dve zemlje ili koja vodi glavnim putevima neke zemlje, no istovremeno pokazuje malo interesa za ulaganje u infrastrukturu u unutrašnjosti zemlje, u puteve koji nisu transnacionalni već služe primarno lokalnom stanovništvu. No osim u infrastrukturu Kina takođe ulaže i u energetiku.
U septembru 2014. godine prilikom posete Kini, rumunski premijer Victor Ponta pozvao je kineske kompanije na ulaganje u ključne sektore tamošnje ekonomije poput poljoprivrede, energetike i infrastrukture. Ponta je tom prilikom naglasio da je Rumunija zainteresovana za razvoj svog nuklearnog sektora uz kinesku pomoć, takođe dodavši kako su im potrebne investicije i u hidroenergiju i termoelektrane na ugalj, naglasivši da je ove projekte potrebno sprovoditi uz puno sprovođenje pravila i standarda Evropske unije. U Bugarskoj pak, Kina ulaže u obnovljive izvore energije još od 2011. godine.
Kineska razvojna banka odobrila je 350 miliona evra kredita za već spomenutu izgradnju termoelektrane u Stanarima u Bosni i Hercegovini. Zauzvrat je u zalog dobila firmu “EFT – Rudnik i Termoelektrana Stanari” i pravo na koncesiju za ugalj, vodu i termoelektranu. Sarajevski Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) pisao je kako je zbog tog kredita Vlada Republike Srpske (RS) menjala i zakonske akte čime je Kineskoj razvojnoj banci omogućeno da raspolaže koncesijskim ugovorima u slučaju da EFT ne bude mogao vraćati kredit. U Stanarima leži nalazište od najmanje 100 miliona tona lignita, što je prema trenutnoj tržišnoj vrednosti bogatstvo od oko šest milijardi konvertibilnih maraka (cca 3 milijarde evra). Većina rude je predviđena za rad termoelektrane, a manji deo za prodaju na slobodnom tržištu. U slučaju da EFT ne bude mogao plaćati kredit, pravo iskorišćavanja ovog uglja prelazi u ruke Kineske razvojne banke.
Kulturna (de)maskiranja
U Srbiji je pak kineska Exim banka odobrila kredit Elektroprivredi Srbije za realizaciju druge faze međunarodnog kreditnog aranžmana kojim je predviđena izgradnja novog bloka B3 snage 350 megavata u termoelektrani “Kostolac B” i proširenje kapaciteta Površinskog kopa “Drmno” sa devet na 12 miliona tona ugljena godišnje. Saradnja Kine i Srbije u obnovi TE KO “Kostolac” definisana je međudržavnim sporazumom potpisanim 20. avgusta 2009. godine u Pekingu tokom posete delegacije Republike Srbije. Vrednost tog projekta iznosi otprilike 715,6 miliona dolara od čega se 608 miliona osigurava iz kredita, dok ostatak čine vlastita sredstva EPS-a, odnosno TE KO “Kostolca”. Prema preliminarnim uslovima kredit je odobren na 20 godina, sa sedam godina počeka i godišnjom kamatom od 2,5 posto.
Brojna infrastrukturna, energetska i ostala kineska ulaganja na Balkanu nisu prožeta nikakvim zavereničko imperijalnim ili kulturalnim pretenzijama već slede klasičnu profitnu i posledično geopolitičku logiku kapitalizma. No uprkos tome, ton kojim se piše o kineskim ulaganjima u ove zemlje često odaje neobjašnjiv socijalni i kulturni strah. Pišući o ovoj temi, Al Jazeerin autor Janusz Bugajski kaže: “Kombinacija ekstraktivnog profita, neuravnotežene trgovine i pohlepne eksploatacije energije trebala bi izazvati zabrinutost u regionu”, no u tekstu ne objašnjava po čemu se to ekstrakcija profita kineskih kompanija u ekonomskom smislu razlikuje od ekstrakcije profita koju vrše zapadne kompanije?
Zbog čega bi balkanske zemlje trebalo više da brinu o kineskim ulaganjima koja se odvijaju po istoj logici kao ulaganja zapadnoevropskih zemalja? Tim više što kineske investicije uglavnom ne prati ideološki i kulturni zalog legitimacije često prisutan u orkestriranim izvedbama zapadnih institucija koje investicijama iz matičnih zemalja žele osigurati ideološki legitimitet. Redovno se dakako događaju korupcioni skandali i razna pogodovanja investitorima, no po čemu je to izuzetak ili razlog većoj panici nego u sličnim slučajevima u kojima nositelj investicija i vinovnik skandala dolazi sa Zapada? Radi se o fundamentalnoj logici kapitala koja demaskira kulturne mistifikacije.
Izvor: Bilten