Nakon tragičnih posledica prošlogodišnjih majskih poplava, građani i privreda u Srbiji bi trebalo više da razmišljaju o rizicima da svako od njih može da se nađe u sličnim okolnostima. Ako bi osiguranje imovine od prirodnih katastrofa bilo obavezno za državna preduzeća i ako bismo ga uvezali na postojeće polise kao sredstva obezbeđenja kredita kod banaka i za one koji već osiguravaju svoju imovinu, lako bismo podigli nivo osigurane imovine u Srbiji na 50 odsto.
Prošlo je godinu dana od katastrofalnih poplava, najveće elementarne nepogode u istoriji Srbije. Ukupna šteta i finansijski gubici izazvani poplavama premašili su 1,53 milijardi evra, što je 4,5 odsto bruto društvenog proizvoda Srbije. Oporavak i sanacija uglavnom se finansiraju sredstvima iz državnog budžeta, donacijama i kreditnom pomoći iz inostranstva. Učešće osiguranja u finansijskoj nadoknadi šteta od poplava je poražavajuće malo, svega 2,4 odsto ili oko 37 miliona evra isplaćene štete.
Privreda i stanovništvo nisu bili osigurani, a takav trend, izuzev kratkotrajnog porasta interesovanja za osiguranje neposredno nakon poplava, nastavlja se i u ovoj godini. Čak ni katastrofalni prizori poplavljenih gradova, razrušenih kuća, potopljenih automobila nisu uticali na građane i donosioce odluka u privredi da razmisle o osiguranju kao jednom od načina da obezbede finansijsku sigurnost u vanrednim situacijama. Smatram da bi svest o osiguranju od prirodnih katastrofa morala da bude veća u u zemlji, koju je samo u poslednjih deset godina pogodilo više razornih elementarnih nepogoda sa ljudskim žrtvama i velikim materijalnim gubicima (zemljotresi u Mionici, Kraljevu, poplave duž slivova Dunava, Save i Tamiša u Banatu i klizišta nakon toga).
I pored loše ekonomske situacije i niske svesti stanovništva o važnosti osiguranja, uveren sam da Srbija, ukoliko donese i sprovede odgovarajuće mere, ima potencijal da u narednih deset godina poveća učešće osiguranja u rešavanju posledica elementarnih nepogoda. Time bi osiguranje postalo daleko značajniji resurs na koje bi društvo moglo da se osloni u saniranju šteta, nego što je to sada slučaj.
Najpre, Srbija mora da donese strategiju, koja će jasno odrediti koja osiguranja bi trebalo da budu obavezna, a za koja su potrebne subvencije države. Na taj način će se odrediti prioriteti i šta je najvažnije da se štiti. Kao zemlja veoma izložena nepovoljnom uticaju klimatskih promena i čestim nepogodama, Srbija mora da zaštiti svoje strateške segmente. Ne bi smela da se ponovi prošla godina, kada su usled majskih poplava stradale skupe mašine i oprema javnih kompanija, a da pri tom nisu bile osigurane.
Paket od tri mere
Jedna od osnovnih mera koju predlažem jeste da velike državne korporacije moraju da budu zaštićene od prirodnih katastrofa. U prošlogodišnjim majskim poplavama rudarstvo i energetika su bili među najugroženijim sektorima. Šteta u ovoj industriji je procenjena na nešto preko 180 miliona evra, ali gubici su znatno veći, s obzirom da je zbog zastoja u proizvodnji uglja država morala da uvozi električnu energiju kako bi ne bi bilo ugroženo snabdevanje privrede i stanovništva. Troškovi koje su štete prouzrokovale bili su preko 300 miliona evra, pa je ukupno gledano ovaj sektor pretrpeo gubitak od skoro pola milijarde evra.
Drugi osnovni korak jeste uvođenje osiguranja od prirodnih katastrofa za kolaterale. Smatram da svaki kredit, za koji se kao garancija u banci polaže hipoteka na nekretninu, mora da bude obezbeđen osiguranjem koje pokriva rizik prirodnih katastrofa, a ne samo rizik požara kao što je to sada slučaj.
Pored toga, predlažem uvođenje takozvanog „francuskog modela“ osiguranja od prirodnih katastrofa, koji je veoma jednostavan i po pristupačnoj ceni omogućava stanovništvu mnogo bolju pokrivenost osiguranjem u slučaju ekstremnih vremenskih prilika. Ovaj model podrazumeva zakonsko uvezivanje polise osiguranja od rizika požara sa rizicima poplave, zemljotresa i grada i ostalih prirodnih nepogoda. Na ovaj način, svako ko kupi polisu osiguranja kuće i stana od osnovnih rizika imaće pokrivene i rizike prirodnih katastrofa.
Pored osiguranja imovine stanovništva, ovaj model lako se može primeniti i na privredu. Cena osiguranja nije visoka. Na primer, za privatnu kuću kao građevinskiobjekat, premija osiguranja bi mogla da iznosi 1,2 evra godišnje na 1.000 evra vrednosti. U privredi je iznos premije osiguranja nešto viši i kreće se od 1,5 do 1,8 evra na 1.000 evra vrednosti poslovnih građevinskih objekata poput hala, proizvodnih pogona i poslovnog prostora.
Obavezno osiguranje imovine
U Srbiji se često govori o mogućnosti da se sledi primer Rumunije, koja je nakon poplava 2010. godine, iako je pretrpela manju štetu nego Srbija prošle godine, uvela obavezno osiguranje imovine od elementarnih nepogoda. Mada razumem zagovornike te teze, smatram da nij erealno da se u ovom trenutku obavezno osiguranje uvede kao zakonska obaveza u Srbiji. Glavna prepreka za to je loša finansijska situacija u privredi, a posledično i nizak životni standard građana, pa bi takva nepopularna odluka predstavljala dodatni namet, poput poreza.
Uvek sam za to da se ovakve mere sprovode postepeno. Ako bi osiguranje imovine od prirodnih katastrofa bilo obavezno za državna preduzeća i ako bismo ga uvezali na postojeće polise kao sredstva obezbeđenja kredita kod banaka i za one koji već osiguravaju svoju imovinu, lako bismo podigli nivo osigurane imovine u Srbiji na 50 odsto.
Na ovaj način osiguranje bi rasteretilo državu. Ona bi i dalje imala najvažniju ulogu, jer bi morala prvenstveno da se pobrine za one najsiromašnije slojeve stanovništva, koji ne mogu da priušte osiguranje imovine. Zbog toga, sektor osiguranja i država trebalo bi tesno da sarađuju. Imaju zajednički zadatak, da pomognu društvu da lakše prebrodi rizike i opasnosti kojima je izloženo.
Osiguranje je socijalno odgovorna delatnost, koja se zasniva na koncentraciji i pokriću rizika u društvu i, istovremeno. pruža podršku građanima u rešavanju posledica rizika, tako što će ih preneti na portfolio osiguravajuće kompanije. Zato je edukacija veoma važna, jer građani i donosioci odluka bi trebalo da shvate da je prošlo vreme kada je moglo da se razmišlja u stilu „neće to valjda meni da se desi“. Pravo pitanje koje danas sebi mogu da postave je: „Kada će to meni da se dogodi?“
Adamandios Hadžistilis, generalni direktor AXA osiguranja
Finansije Top 2014/15.