/ B&F Plus / Štiglic: Znam kako bih ja glasao na grčkom referendumu
BiF Analize Čitajte B&F online

Štiglic: Znam kako bih ja glasao na grčkom referendumu

This post has already been read 1453 times!

Rastući krešendo prepirki i ogorčenosti u okviru Evrope nekima sa strane može da izgleda kao neizbežna posledica gorke završnice koje se odigrava između Grčke i njenih kreditora. U stvari, evropski lideri tek sad konačno počinju da otkrivaju pravu prirodu aktuelne rasprave oko duga i odgovor nije prijatan: radi se daleko više o moći i demokratiji nego novcu i ekonomiji.

Naravno da je ekonomska osnova programa koji je “Trojka” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) nametnula Grčkoj pre pet godina grozna i da je dovela do pada BDP od 25 posto. Ne mogu da se setim nijedne ekonomske krize koja je bila toliko promišljena i koja je imala toliko katastrofalne posledice: na primer, u Grčkoj je nezaposlenost među mladima prešla 60 posto.

Zapanjujuće je da Trojka odbija da prihvati odgovornost za bilo koji aspekt ove krize ili prizna koliko su joj loši bili modeli i predviđanja. Ono što iznenađuje još više je da evropski lideri nisu ništa iz ovoga naučili. Trojka i dalje zahteva da Grčka ostvari primarni budžetski suficit (ne računajući isplate kamate) od 3.5 posto BDP do 2018.

Svetski ekonomisti su takav cilj osudili kao kaznu jer će njegovo ostvarivanje nesumnjivo dovesti do dubljeg ekonomskog pada. Čak i ako se dug Grčke restrukturiše van svake zamisli, zemlja će ostati u krizi ako na iznenadnom referendumu ovog vikenda glasači prihvate cilj koji im je postavila Trojka.

Kad je u pitanju preobražaj velikog primarnog deficita u suficit, malo je država uradilo bilo šta slično onome što je Grčka uspela da postigne u proteklih pet godina. Iako je to postignuto po cenu izuzetno velike ljudske patnje, nedavni predlozi grčke vlade su se u velikoj meri približili ispunjavanju kreditorskih zahteva.

Da budemo načisto: gotovo ništa od mnogo novca pozajmljenog Grčkoj nije otišlo tamo. Novac je potrošen na isplatu kreditora iz privatnog sektora, uključujući nemačke i francuske banke. Grčka je dobila malu sumu, ali je platila visoku cenu kako bi održala bankarske sisteme ovih država. MMF i drugim “zvaničnim” kreditorima traženi novac nije potreban. Po uobičajenom poslovanju, vraćeni novac bi najverovatnije ponovo bio pozajmljen Grčkoj.

Ali, kao što je već rečeno, nije u pitanju novac. U pitanju je korišćenje “rokova” kako bi se Grčka pokorila i prihvatila neprihvatljivo – ne samo mere šrednje već i druge nazadne i kaznene političke mere.

Ali zašto bi Evropa uradila ovako nešto? Zašto se lideri Evropske unije opiru referendumu i odbijaju da produže rok od 30. juna za uplatu grčke rate MMF za samo nekoliko dana? Zar se Evropa ne brine toliko o demokratiji?

U januaru su građani Grčke glasali za vladu koja će okončati mere štednje. Da ta vlada samo ispunjava obećanja data tokom kampanje, već bi odbila ovaj predlog. Međutim, vlada je želela da da priliku Grcima da sami odluče po ovom pitanju koje je od životne važnosti za njihovu buduću dobrobit.

Ova briga za legitimitet naroda je nekompatibilna sa politikom evrozone koja nikada nije bila baš demokratski projekat. Većina vlada zemalja članica nije tražila da narod da svoj pristanak za predaju monetarnog suvereniteta ECB. Kada je Švedska to uradila, Šveđani su rekli ne. Razumeli su da bi nezaposlenost skočila ako bi državnu monetarnu politiku unazadila centralna banka koja je tvrdoglavo fokusirana na inflaciju (kao i to da ne bi posvetila dovoljno pažnje finansijskoj stabilnosti). Ekonomija bi patila zbog toga što se ekonomski model evrozone bazira na odnosima moći koji radnike stavljaju u nepovoljan položaj.

Ono što vidimo danas, 16 godina pošto je evrozona institucionalizovala te odnose, sigurno jeste antiteza demokratiji: mnogi evropski lideri žele da vide kraj levičarskoj vladi premijera Aleksisa Ciprasa. Na kraju krajeva, izuzetno je nezgodno imati vladu u Grčkoj koja se ne samo toliko protivi političkim modelima koji su mnogo doprineli porastu nejednakosti u mnogo razvijenih zemalja, već i vladu koja želi da ograniči neobuzdanu moć bogatih. Oni izgleda veruju da mogu da na kraju obore grčku vladu maltretirajući je dok ne prihvati dogovor koji se kosi sa njenim mandatom.

Teško je savetovati Grke kako da glasaju 5. jula. Nijedna alternativa, ni prihvatanje ni odbacivanje uslova Trojke, neće biti laka i obe nose veliki rizik. Glas “za” bi značio ulazak u krizu bez kraja. Možda bi osiromašena zemlja, jednom kada bi rasprodala sve što može i pošto bi njeni mladi i pametni građani emigrirali, mogla da zasluži konačno opraštanje dugova. Možda bi Grčka jednom kada bude pala među zemlje sa srednjim prihodom mogla da dobije pomoć od Svetske banke. Sve ovo bi možda moglo da se desi za deset, ili možda za dvadeset godina.

Nasuprot tome, glas “protiv” bi barem otvorio mogućnost da Grčka, sa svojom jakom demokratskom tradicijom, uzme sudbinu u svoje ruke. Grci bi mogli da dobiju priliku da oblikuju budućnost koja iako možda ne bi bila berićetna kao prošlost, bi dala više nade nego nemoralno mučenje današnjice.

Znam kako bih ja glasao.

 

Preuzeto sa Kontrapressa

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close