Close
/ B&F Plus / Kolekcionari instrumenata: Zvuci sa zidova
BiF Analize Čitajte B&F online

Kolekcionari instrumenata: Zvuci sa zidova

Redakcija BIF on 16/08/2015 - 09:00 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1624 times!

Instrumenti u ovim kolekcijama nisu kao leptiri u nekoj zbirci, prikovani zauvek na jednom mestu da bi im se vlasnik ili njegovi gosti divili. Gitare, tambure i frule naših sagovornika žive sa njima, dolaze i odlaze iz zbirki, neke su i nastale zahvaljujući mašti i veštim rukama, a što je najvažnije – njihov glas se i dalje čuje.

“Nisam namerno postao kolekcionar”, kaže Danilo Jelić, diplomirani menadžer, producent, pisac, bubnjar i vlasnik kolekcije od tridesetak gitara. Mada je kolekcionarsku strast započeo verujući da će ga kupovina sledeće gitare naterati da više vežba, sebe ne doživljava kao gitaristu. U međuvremenu je uspeo da uvežba ne samo ruku, već i uho i oko, pošto gitara za koju se odluči da je uvrsti u svoju zbirku, pored specifičnog zvuka, mora i da izgleda drugačije od standardnih.

U “zbirci drugačijih gitara” ima onih koje su pravljene da privuku pažnju, poput gitare sa utisnutom paukovom mrežom, one sa temom “Frankenštajn”, Slash Signature model, a tu je i Gibson Les Paul gitara sa egzotičnom završnom obradom. “Neke su jeftinije, neke skupe, ali sve su originalne”, ističe Jelić. Najkvalitetnije gitare proizvode se, kaže, u Americi i Japanu, dok bi „druga A liga“ bile one poreklom iz Južne Koreje, Kine i Indonezije i sve su, uglavnom, dostupne na našem tržištu.

 

Deo kolekcije Danila Jelića smanjena

 

Kolekcionariska potraga se odvija na različite načine: u dobro opremljenim radnjama sa instrumentima i pratećom opremom, na berzi polovnih gitara preko specijalizovanih portala ali i ostalih koji posreduju u prodaji, kao i razmenom i preprodajom instrumenata među samim muzičarima i kolekcionarima. Cene novih klasičnih, akustičnih ili električnih gitara kreću se od 7.000 pa do 490.000 dinara, koliko koštaju replike instrumenata kakve sviraju najbolji i najuticajniji muzičari. Sa druge strane, koliku cenu može da dostigne neki kolekcionarski model pokazuje primer Fenderove „Reach Out to Asia“ Stratocaster gitare, koja je ponuđena na aukciji 2004. godine, organizovanoj radi prikupljanja pomoći nastradalima u cunamiju. Potpisana od strane dvadesetak rok legendi, dostigla je cenu od 2,7 miliona dolara.

Kolekcija, međutim, nema samo materijalnu nego i emotivnu vrednost. “Gitara koju nikada ne bih menjao ni prodao je crna, akustična Fender gitara, prva gitara koju sam dobio na poklon od majke. Druga po značaju takođe je Fender Stratocaster USA Standard gitara, iako sam Gibson tip čoveka”, podseća Jelić na osnovnu i večitu podelu među gitaristima i ljubiteljima gitara. “Otkupio sam je od druga sa kojim sam dugo svirao u bendu. Njen zvuk me podseća na te godine i, iako bi neko rekao da je obična, ona mi mnogo znači”.

Sićana tambura

Malo dalje od Jelićeve kuće nalazi se radionica “Salaćanin”, gde se tambure i gitare prave i pridodaju u jedinstvenu porodičnu zbirku još od 1968. godine. Samouki majstor, graditelj instrumenata Nikola Bata Salaćanin otpočeo je tradiciju proizvodnje instrumenata „po meri“, koju je nastavio njegov sin Jovan. „Uvek kažem naručiocima: kada već pravimo instrument, neka nosi i moj i pečat onoga ko će ga svirati”, priča Jovan Salaćanin, koji je sebi napravio gitaru “Hedonist”, čije ime jasno govori kako je pristupio izradi.

Kaže da je od kolekcionara teško razlikovati muzičare, koji i sami lako krenu u “prikupljanje” instrumenata koji su im potrebni za rad, kao majstoru alat. Njegov otac Bata dodaje na osnovu sopstvenog iskustva da kolekcionari instrumenata ili sakupljaju instrumente “iz epohe”, ili one koje su izradili majstori poput Lajoša Bocana ili Karola Kudlika.

Sebe svrstava u nešto drugačiju kategoriju, pošto kao graditelj ima preimućstvo da napravi instrument za svoju dušu, što je i učinio, inspirisan ljubavlju prema pesmama rodonačelnika srpskog romantizma, Branka Radičevića.

Tambur, tambur, sitna tamburice –
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema…

Strofa iz Radičevićeve čuvene pesme “Kolo” podstakla je Batu Salaćanina da se zapita kako je izgledala ta tambura, kada je “sićana” i ona i njene žice, potom da uporedi svoje ideje sa sačuvanim opisima muzičkih instrumenata iz 19. veka sa ovih prostora i, najzad, da napravi “sitnu tamburicu” i druge instrumente čije opise je naslućivao iz pesama. “Kolekcija se sastoji od ’izmaštanih’ instrumenata sa realnom podlogom, pošto je, ipak, poznato da su tambure tada pravljene dubljenjem, i da nisu, kao danas, ličile na gitare”, objašnjava Bata Salaćanin, čija je žarka želja da se u domaćim muzičkim školama povede više računa o obrazovanju budućih tamburaša.

Nažalost, uskoro se, prema mišljenju njegovog sina, neće ni znati šta je pravi tamburaški orkestar, poput onih koji su plenili šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. “Kafanski novogovor tamburašima naziva grupe od po tri-četiri muzičara među kojima je obavezno harmonikaš, a obično i gitarista, što je nezamislivo i nespojivo sa tamburaškom tradicijom”, ističe Jovan Salaćanin.

Srpski paket od četiri vrste frula

U Novom Sadu, gradu tamburice i tamburaša, živi još jedan graditelj – kolekcionar. Dragan Jovanović rešio je da zvuk srpske frule poseje širom sveta. Za sada mu to odlično ide za rukom, pošto je prvu frulu koju je napravio prodao – Japancu! Iako bi se očekivalo da najviše ljubitelja frule ima u zemlji i regionu, Jovanović kaže da mu je isplativije da radi za svetsko tržište. “Otkrio sam interesantnu nišu: strankinje – flautiskinje koje vole ’zvuk irske frule’, ali koje ubrzo otkriju da se originalni instrument pravi od metala i da zato daje prilično ’plehani’ zvuk. Nasuprot tome, naše frule prave se od drveta koje daje topliji, prijatniji ton, pa su popularne i među ljubiteljkama irske muzike”.

 

d jovanovic 9 smanjena

 

Jovanović poseduje kolekciju od 30 frula, različitih tonaliteta i od različitih vrsta drveta. Naglašava da frule najčešće pravi od šljive (“kao i onaj najpoznatiji srpski proizvod”) i bagrema, pošto se drži starog pravila da kvalitet drveta diktira kvalitet samog instrumenta. Zvezda njegove kolekcije je 26,5 cm duga, štimovana frula D tonaliteta od bagremovog drveta, a napominje da bi pravi kolekcionar morao da ima zastupljene sve tonalitete – od osnovnih G, F, E, D i C do Es tonaliteta, “u kome se danas prave najpopularnije pesme, poput našeg kandidata za Pesmu Evrovizije pa i pobedničke pesme u Beču”. Cene kvalitetnih frula kreću se od 2.100 pa do 9.000 dinara, dok je najskuplja frula u ponudi profesionalna, dvodelna premium frula vredna 60.000 dinara.

Iako žali zbog toga što u zemlji, osim nekoliko muzičara specijalizovanih za frulu, nema pravih kolekcionara tog instrumenta, to ga ne sprečava da razvija ideju o “srpskom paketu”, koji bi se sastojao od četiri frule različitih tonaliteta, napravljenih od šljive, bagrema, drena i duda – drveta karakterističnog za ovo podneblje, a koje garantuje i autentičan zvuk. Činjenica da sakuplja tradicionalan, narodni instrument ne sprečava ga da koristi modernu tehnologiju, da frule nudi preko online prodavnice i da neguje pravu malu zajednicu frulaša iz celog sveta putem svog Youtube kanala. To je, kaže, i jedan od razloga što onaj japanski ljubitelj srpske frule s početka priče danas poseduje lepu kolekciju instrumenata sa ovih prostora.

 

Milica Rilak

broj 118/119, jul/avgust 2015.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *