„Čoveka koji se davi ne brine to što pada kiša“, iranska poslovica
Ova poslovica sažima zašto su Iran i SAD bile i jesu gotovo očajne da postignu dogovor o ukudanju sankcija Iranu, navodi u najnovijoj analizi glavni ekonomista Sakso Banke (Saxo Bank), Stin Jakobsen (Steen Jackobsen).
Stroge sankcije koje su na snazi od 2012. godine oštetile su iransku privredu, čineći da ova zemlja bude sve manje značajan faktor u regionu. Vašington se suočava sa sve većim poteškoćama da formuliše koherentnu strategiju prema Bliskom istoku kojom će biti obuhvaćeni „specijalni“ odnosi sa Izraelom, Saudijskom Arabijom, zemljama Zaliva i Iranom. U tom smislu, kod SAD postoji potreba da Iran vrati u igru kako bi kroz ponovno uspostavljanje diplomatskih i komercijalnih odnosa održale svoju ulogu pružaoca usluga zaštite i stabilnosti.
Brojni su potencijalni aspekti ovog dogovora, a sa stanovišta razvoja poslovanja, proizvodnja nafte je najdominantniji.
Negativan uticaj: cena nafte pod pritiskom
Prema podacima Međunarodne agencije za energiju, Iran je proizveo 2,87 miliona barela nafte dnevno u julu 2015. a prema najoptimističnijim prognozama i očekivanjima koja se navode do drugog kvartala 2016. ukupna proizvodnja će porasti na 3,4-3,6 miliona b/d, što predstavlja povećanje od 500-700,000 barela na dan. Ova nova potencijalna prilika za snabdevanje iz Irana je dovela do toga da cene nafte potonu ispod USD 40 za barel WTI nafte pre nedavnog povećanja.
Kako Jakobsen ističe, ono što tržište nafte čini defanzivnim nije samo potencijalni dodatak iranske nafte, već i naftni sektor u SAD koji nastavlja da upumpava 700,000 – 1,000,000 b/d više nego prošle godine i 222 miliona barela u skladištima na vodi. Svetska dnevna proizvodnja nafte iznosi 95 miliona b/d u 2015, ali agencija predviđa ovaj porast od dva miliona b/d tokom naredne dve godine.
Niske cene nafte će smanjiti aktivnosti u regionu i podići pritisak na države da pruže podsticaj investicijama i da otvaraju radna mesta izvan naftnog sektora. Preko potrebne promene su sada vlastima na nameću vlastima putem izuzetno niskih cena nafte.
Sakso Banka očekuje da će tražnja za naftom porasti u skladu sa procenom agencije za oko dva miliona b/d i možda nešto preko toga.
Dodatnih dva miliona b/d treba da znači da je do vremena kada Iran bude u potpunosti u stanju da izvozi više nafte, tržište bi trebalo da dobije veći apetit. Kako ističe Jakobsen on vidi cenu nafte u proseku od USD 50 za barel u ostatku ove godine i USD 55-60 za barel naredne godine, što znači da će najgori period biti između sada i u naredna tri meseca.
Pozitivni uticaji: Kapitalna ulaganja Irana, turizam
Mora da shvatimo da je do trenutka dok se Iran potpunoj usaglasi sa svim uslovima dogovora, bićemo već u drugom kvartalu 2016, navodi u svojoj analizi glavni stručnjak Sakso Banke.
Osim toga, ukidanje sankcija ne znači da je Iran u stanju da odmah preplavi svet naftom, jer je Teheranu pristup kapitalu bio ograničen, a samim tim su i ulaganja u naftnom sektoru bila ograničena.
Vlada Irana procenjuje da joj je potrebno uložiti USD 200 milijardi u proizvodnju nafte i gasa do 2020. godine Podršku kapitalnim ulaganjima će predstavljati i oslobađanje 100 milijardi dolara zamrznutih sredstava koja će najverovatnije biti iskorišćena za ulaganje u infrastrukturu i investicije u proizvodnju nafte i gasa, što znači da će Iran doprineti većoj tražnji za opremom i uslugama u naftnom sektoru.
Iranci će polako početi da putuju (kao što smo to videli u Kini i Istočnoj Evropi), pružajući podršku preko potrebnom razvoju turizma u regionu Zaliva. Ako se tome doda da ekonomska teorija kaže da slobodna trgovina i otvorene granice doprinose stvaranju veće vrednosti, moguće je šire sagledati ovaj događaj i njegove posledice.
Geopolitički rizici i crni labudovi
Ipak, kaže Jakobsen, nemoguće je i naivno uzdržati se od analize potencijalnog geopolitičkog ishoda ovog dogovora, ili onoga što bismo mogli nazvati rizikom „crnog labuda“.
Izrael se snažno suprotstavlja ovom sporazumu i koristi svoj politički uticaj u Vašingtonu da se on odbaci. Trenutno deluje kao da će glasanje o sporazumu biti tesno jer američki predsednik Obama sve bliži tome da dobije potrebne glasove, ali ih još uvek nema dovoljno, ostavljajući svoje pravo na veto kao potencijalno drugu najbolju soluciju za ratifikaciju sporazuma.
Zemlje Golfskog zaliva se javno i sa diplomatskog stanovišta zalažu za sporazum, a nezvanično izgleda da mogućnost dogovora povećava zabrinutost za bezbednost i za status odnosa sa SAD. To se dešava u vreme kada SAD postaju sve više energetski nezavisne, pa odatle potiče bojazan da će SAD smanjivati svoje strateško i vojno prisustvo.
Kako će dogovor sa Iranom na kraju promeniti poslovno okruženje u narednih nekoliko godina zavisi od toga kako će se stvari odvijati: ako se Iran u potpunosti bude u potpunosti pristao na odredbe sporazuma, bude učinio korake ka normalizaciji i otvori svoje granice, ovaj dogovor će osnažiti region. Veća otvorenost, otvorene granice, veći uticaj i komercijalne veze će unaprediti uslove ne samo za Irance nego i za ceo region.
Istorija govori da što je veća prekogranična saradnja, to su zemlje bogatije. Ovome treba dodati i tražnju za stranim proizvodima i uslugama koju će proizvesti 77 miliona Iranaca, pa se može dogoditi da će to biti pozitivan faktor regionalnog razvoja u 2016. i 2017. godini.
S druge strane, ukoliko se pokaže da je ovo sccenario tipa „jedan korak napred, dva nazad“, onda će ne samo Iran već i ceo region biti na gubitku kako u pogledu privrednog razvoja, tako i opšte stabilnosti.
Imati plan i program je bolje nego ga nemati. Plan ima svojih mana, ali ipak predstavlja pokret u dobrom pravcu tako da Iran i širi region mogu da iskoriste svoje energente i druge resurse da napreduju u odnosu na pozitivne promene koje su se desile u njihovim privredama i poslovnim poduhvatima od 60-tih godina.
Drugim rečima, nije da se region davi, ali sve više pada kiša. Nadajmo se da će ovaj pljusak oploditi zemlju….