/ Posle 5 / Ekološko veslačka ekspedicija somborskih gimnazijalaca: Izlet u život
BiF Analize Čitajte B&F online

Ekološko veslačka ekspedicija somborskih gimnazijalaca: Izlet u život

This post has already been read 1465 times!

Šta je to lepo u veslanju po 50 kilometara dnevno, spavanju pod šatorima, pripremanju večere, pranju posuđa, i tako dve nedelje bez kupatila i interneta? Mnogo toga što se nikada ne može doživeti i naučiti u gradskoj svakodnevnici, kažu mladi somborski veslači koji se, zajedno sa svojim profesorom, niz reke otiskuju u samostalan život.

Dvadeset gimnazijalaca i jedan profesor, u sedam čamca bez motora, preveslali su tokom dve letnje nedelje oko 600 kilometara. Učenici somborske gimnazije „Veljko Petrović“ u društvu profesora računarstva i informatike Duška Obradovića, uputili su se Velikim bačkim kanalom i Dunavom iz Sombora do Prahova. Zašto?

Reč je o dvadesetoj po redu Ekološko veslačkoj ekspediciji, koja se organizuje u somborskoj gimnaziji kao svojevrsna životna škola. Poslednjih desetak godina, profesor Duško Obradović i odabrani učenici, ljubitelji prirode i avanture, otiskuju se rekama s planom da tokom godine preveslaju oko 1.000 kilometara. Osim ekspedicije, koja uključuje do tridesetak učesnika, gimnazijalci su u prilici da više puta godišnje provedu po nekoliko dana kampajući na Dunavu, ili na nekoj drugoj lokaciji. Na taj način, oko pedeset učenika tokom godine prespava bar jednu noć pod zvezdama, kaže Obradović.

 

na 768 m na velikom strpcu

 

Interesovanje mladih je sve veće, ali su kriterijumi za učešće nepromenjeni. Dozvola roditelja je tek jedna od stepenica za kvalifikacije. Fizička spremnost nije presudna, već psihološka, kao i visoka tolerancija i poštovanje drugih – od vršnjaka u timu, do životinjskog i biljnog sveta. „Bar dve trećine učesnika su đaci koji su se istakli u naučnoj, sportskoj, kulturnoj ili nekoj drugoj oblasti. Kuvar, gitarista, sanitarac, imaju veliku šansu da prođu selekciju“, nabraja Obradović i dodaje da pušače ne primaju u društvo, kao ni one koji nisu spremni da poštuju prihvaćena pravila.

Nečeg, ipak, ima

Sa stanovišta prosečnog srpskog tinejdžera, kome je ideal odmora odlazak na more ili bar dobar noćni provod u sopstvenom gradu, a život nezamisliv bez mobilnog i interneta, somborska veslačka ekipa u najmanju ruku deluje – čudno. Jer, šta je to lepo u svakodnevnom premeštanju kampa, veslanju po 50 kilometara dnevno, spavanju pod šatorima, pripremanju večere, pranju posuđa? A tek činjenica da nema kupatila, niti signala, pa time ni interneta. Nečeg, ipak, ima.

„Moj najveći nauk sa ovih ekspedicija je da mi materijalna dobra više nisu najvažnija stvar“, sažima svoje iskustvo Annamaria Uri, koja već četiri godine učestvuje u ekspedicijama. Prešla je više od 2.000 kilometara po Tari, Drini, Savi, Dunavu i rečnim kanalima, otkrivši, kaže, neverovatne predele ali i spostvene fizičke i psihičke granice.

 

Frajlaj 575

 

„Ovo je jedinstveno iskustvo, jer pruža priliku da upoznaš sebe i, istovremeno, posmatraš kako se ostali prilagođavaju i ponašaju u uslovima koje nameće priroda. Mada moramo da izdvojimo novac za transport opreme i iznajmljivanje kanua, ono što dobijamo za uzvrat je neprocenjivo“, smatra i Mila Miletić, koja je već na prvoj ekspediciji obezbedila sebi mesto i za sledeću, jer joj nije teško palo pranje sudova, rano ustajanje zbog lovljenja ribe za ručak, „trk“ od tridesetak kilometara od Dobre do Donjeg Milanovca zbog nabavke provijanta… Doživljaji koje deli s vršnjacima u prirodi je ono što joj najviše nedostaje nakon povratka u Sombor, „ali ujedno i ono što uvećava želju da sve ponoviš i sledeće godine“, kaže Mila.

Marija Ćirić, sa najmanje centimetara i kilograma u timu, postala je njegov zaštitni znak na ovoj ekspediciji. Prijavila se na veliku turu, nakon što je učestvovala na maloj u junu, mada nije bila sigurna da li je donela pravu odluku. Na kraju, kaže, bilo joj je žao što dvonedeljna avantura ne traje duže. „Dobila sam priliku da vidim prirodne lepote za koje većina naših ljudi nije ni čula, odvojim se od svakodnevnice i računara. Navikla sam na spavanje pod šatorom, veslanje i kupanje na Dunavu. Najviše mi se dopao timski duh, druženje uz muziku i logorsku vatru“, priča Marija, nadajući se da će i iduće godine učestvovati u ekspediciji.

Vatreno krštenje imala je i Milana Maglić, maturantkinja. Mada su je upozoravali da je dvonedeljna tura naporna, kaže da joj ništa nije bilo teško i da bi ovakav doživljaj rado ponovila. Videla je mnogo toga drugačijim očima – sa reke, ali i sa planinskih vrhova. „Ovo je odličan način da naučimo različite stvari i postanemo odgovorniji“, ističe Milena, „jer moramo da vodimo računa o prirodi i o celoj grupi, a ne samo o sebi“.

Sponzori izumrli kao dinosaurusi

Tokom dve nedelje zajedničkog života van kuće i uobičajenog komfora ljudi se pokažu u pravom svetlu, saglasni su učesnici ekspedicije, ali je još bitnije kad shvate koliko je za lični razvoj važna saradnja u kojoj pojedinac može da se osloni na druge i oni na njega. „Ništa im se ne nudi na gotovo, sve moraju sami da urade“, ističe profesor Obradović. „To je, pre svega, ekspedicija za jačanje uma, na kojoj se razvija osećaj pripadnosti timu, a što će im, sigurno, koristiti i u budućim profesijama“.

 

Frajlaj 593

 

Obradović žali što je prepreka srednjoškolcima za sticanje ovakvog iskustva, često, roditeljski strah, „iako daleko više mladih strada u brzoj vožnji na drumovima, nego u prirodi“. Problem je, ponekad, i nabavka neophodne opreme, koju učenici plaćaju sami, mada su troškovi od oko 8.000 dinara po osobi višestruko manji od iznosa koje roditelji izdvajaju za letovanja na moru. „Iznajmljivanje opreme i transport čine oko 60 odsto ukupnih troškova. Sami ih finansiramo, jer izgleda da su sponzori koji bi bili voljni da podrže ovakve ideje izumrli kao i dinosaurusi“, komentariše somborski profesor. Uprkos tome, dodaje, nema nameru da odustane od Ekološko veslačke ekspedicije sve dok je u stanju da je bezbedno organizuje za nove generacije.

„Svako od nas, a posebno prosvetni radnici, ima izbor da li će uložiti dodatni trud da prenese važna iskustva mladima, ili će slobodno vreme provesti u fotelji, uz televizor i računar. U svetu u kome je sve komercijalizovano, mladi su okruženi lažnim vrednostima i teško im je da prepoznaju kakva lepota je na dohvat ruke“, poručuje Obradović, koji već razmišlja o idućoj godini i novoj ekspediciji. Kao do sada, i na toj budućoj, iza mladih veslača i istražitelja u prirodi neće ostati drugih tragova, izuzev malo pepela od logorske vatre.

 

 

Jelena Bujdić Krečković
broj 120, septembar 2015.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close