Izdvajanja za kulturu u Srbiji već decenijama su na dnu liste prioriteta države, ali i privatnih ulagača. S obzirom na to da nadležno ministarstvo raspolaže sa malo novca za direktno subvencionisanje, među onima koji ostanu uskraćeni za državnu pomoć uvek bude mnogo nezadovoljnih, koji zbog toga moraju da posegnu za nekim od alternativnih vidova sufinansiranja.
Ministarstvo za kulturu i informisanje direktne subvencije dodeljuje na osnovu javnih konkursa, ali se svake godine iznova suočava sa problemom kako da malo sredstava preraspodeli na mnogo zainteresovanih. Za direktno subvencionisanje u oblasti filmske umetnosti nadležan je Filmski Centar Srbije, koji je ove godine u kategoriji „razvoj projekata domaćih dugometražnih filmova“ dodelio ukupno 3,3 miliona dinara za sedam ostvarenja, a u kategoriji „razvoj scenarija“ raspodelio još 2,4 miliona dinara za deset filmskih scenarija.
„Računajući i 2015. država je u filmsku industriju u poslednje tri godine preko konkursa FilmskogCentra Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu AP Vojvodine uložila blizu 900 miliona dinara u različite filmske projekte. Nedavno je doneta i Uredba o podsticajima za proizvodnju audio-vizuelnih dela, koja je takođe jedan od načina na koji se država određuje prema ovoj specifičnoj industriji“, ističe u razgovoru za Biznis&Finansije Boban Jevtić, direktor Filmskog Centra Srbije.
Korisna filmska destinacija
Audio-vizuelne delatnosti su po svojoj prirodi izuzetno složene i kompleksne, pa i proizvodnja ovakvog sadržaja zavisi od mnoštva veoma raznorodnih činioca. Upravo zato postoji tendencija da svaka struka u okviru ove industrije, pre svih, ističe svoje interese i probleme, ali, „nakon dugo vremena, sada je vidljiva spremnost na zajedničko delovanje, i to jednim delom sigurno zahvaljujući aktivnostima Privredne komore Srbije i njene grupacije za kinematografiju. Uspostavljena je kontinuirana veza i kontakt sa Ministarstvom za kulturu, te sada svi radimo zajedničkim snagama na rešavanju problema kojih nema malo“, naglašava naš sagovornik.
Usvajanjem Uredbe za podsticaje proizvodnje audio-vizuelnih dela, posle gotovo sedam godina zalaganja domaćih filmskih radnika, napokon je omogućen povraćaj dela kvalifikovanih troškova koje je investitor ostvario u Srbiji i to u visini od 20 odsto tih troškova. Tolikim iznosom Srbija se svrstava u sredinu liste zemalja koje ostvaruju podsticaje na taj način, a svakako se u skorijoj budućnosti mogu očekivati ozbiljnija ulaganja u filmske produkcije u zemlji. „Ovaj povraćaj sredstava promoviše Srbiju u svetu kao veoma važnu i korisnu filmsku destinaciju, što automatski povlači za sobom i druge koristi, poput turizma, poslovnih ulaganja i svakako, što je veoma važno, pozitivnog imidža države“, ističe Boban Jevtić.
Od zemalja u okruženju najbolji primer za to je Mađarska, koja je već podigla povraćaj sredstava na 30 odsto i prošle godine zaradila 85 miliona evra od stranih produkcija. Direktor Filmskog Centra podseća i da je Srbija nedavno „propustila“ priliku kada je holivudski hit „Umri muški 5“, koji je prvobitno trebalo da bude snimljen u Srbiji, zbog nedostatka podsticaja ipak snimljen kod naših severnih komšija. Od snimanja ovog filma, kaže Jevtić, zaradili su mnogi – od angažovanih ljudi iz branše, do zanatlija koji su radili scenografiju, krojača, lokalnih hotela, prevoznika, kuvara, računovođa…
Alternativni načini zatvaranja budžeta filma su koprodukcije, kao i učešće u fondovima i na konkursima. Od stranih fondova producenti iz Srbije najčešće se prijavljuju za Eurimaž (Eurimages) – Evropski fond za podršku kinematografiji, čiji je jedan od osnovnih uslova da je reč o evropskoj koprodukciji.
„Producenti iz Srbije redovno se prijavljuju na konkurs koji raspisuje Filmski Centar Srbije, a ukoliko je reč o koprodukciji onda mogu konkurisati i kod zemlje koproducenta, ukoliko ona raspisuje konkurs. Najčeše su to Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Bugarska. Tokom 2014. i 2015. ostvarenesu 33 koprodukcije, i to sa Hrvatskom osam, sa Slovenijom pet, Makedonijom i Nemačkom po četiri, Bosnom i Hercegovinom i Francuskom po tri, Crnom Gorom dve, i sa Holandijom, Belgijom, Grčkom i Mađarskom po jedna“, nabraja Jevtić.
Puno knjiga, malo čitalaca
Kada je u pitanju izdavačka delatnost, direktne subvencije ostvaruju se pre svega preko programa Ministarstva kulture i informisanja za pomoć u objavljivanju dela od izuzetnog značaja. „Konkurs postoji već dosta godina, ali nažalost sredstva koja Ministarstvo odvaja su sve manja, pa su samim tim i subvencije koji izdavači mogu da dobiju znatno manje, i uglavnom mogu da pokriju samo mali deo troškova neophodnih za izdavanje nekog kapitalnog dela. Komisija koju je Ministarstvo odredilo dosta pošteno i uravnoteženo dodeljuje sredstva“, smatra Miroslav Krstić, vlasnik izdavačke kuće „Utopija“.
Grad Beograd je do pre dve-tri godine takođe raspisivao konkurs za pomoć u izdavanju kapitalnih dela, koju je „Utopija“ dobila nekoliko puta. „Ove subvencije su dobro funckionisale, ali toga više nema“, napominje beogradski izdavač.
Država indirektno pomaže izdavače i kroz sistem otkupa knjiga za biblioteke. Tu je budžet znatno veći, ali je sistem otkupa takav da dozvoljava bibliotekarima iz čitave zemlje da po sopstvenim kriterijumima odabiraju knjige – najčešće trenutno popularne naslove, a ne objektivno vredne knjige –pa se taj novac često potpuno nenamenski potroši. U domaćim medijima prethodnih godina zabeleženo je nekoliko slučajeva da lokalne biblioteke favorizuju pojedine izdavače, ili iz godine u godinu poručuju knjige istih autora.
„Naravno da nedostatak novca predstavlja veliki problem, ali još veći problem je nepostojanje adekvatne kulturne politike. Mnoge stvari u izdavaštvu i kulturi se rade samo da se ispuni neophodna forma, bez ikakvog suštinskog zahvata“, kaže Krstić.
Ali, ovakva situacija nije karakteristična samo za Srbiju – sve zemlje u okruženju su u sličnom problemu, a manjak novca je izgovor za sve, kaže ovaj beogradski izdavač. Prema njegovim rečima, Hrvatska ima dobar sistem otkupa knjiga za biblioteke, jer se u njoj otkupljuju knjige za sve biblioteke po punoj knjižarskoj ceni i na taj način izdavači odmah ili relativno brzo povrate dobar deo uloženih sredstava.
Alternativan vid pomoći u izdavaštvu predstavljaju strane subvencije. Većina zapadnih zemalja ima dobro razvijen sistem pomoći izdavačima za objavljivanje knjiga koje se tiču njihove zemlje, i on se ostvaruje preko njihovih ambasada ili kulturnih centara.„Sredstva koja se mogu dobiti na ovaj način su često sasvim dovoljna da bi se objavilo neko vredno delo. Domaći izdavači imaju dobru prođu na tim konkursima i na taj način se dosta sredstava slilo u izdavačku delatnost u Srbiji“, zaključuje Krstić.
Saša Guslov
broj 121, oktobar 2015.