Brankica Petković, medijska analitičarka, smatra da velike medijske korporacije koje ništa ne može prisiliti da odgovaraju javnosti treba – razbiti. One su jače od vlada i političara, a zajedno sa njima su čudovišta koja uzimaju novac od građana i manipulišu javnošću. Građani širom Evrope i sveta, pa tako i našeg regiona, istinske su žrtve, a tome trenutno ne uspevamo da doskočimo. U Srbiji i Bosni i Hercegovini postoje veoma vidljivi pritisci na medije, a najcrnja tačka regiona svakako je Makedonija, kaže Petković za hrvatski portal H-alter.
H-alter: Započnimo sa jednim velikim pitanjem – šta danas znači biti novinar/novinarka u regionu u kojem živimo?
Brankica Petković: Reći ću vam šta novinari misle da to znači. Iz medijskih istraživanja koja smo obavljali poslednjih godina pokazalo se da novinari sami sebe opisuju kao držače mikrofona, nekoga ko je degradiran na nivo posrednika informacija i nema više ni socijalni ni profesionalni status koji donosi ugled, sigurnost, uticaj. Materijalni status novinara izuzetno se pogoršao u odnosu na protekla razdoblja i bivšu državu – tada je biti novinar značilo pripadati srednjem sloju, a novinarstvo je bilo ugledna profesija. Danas novinari u regionu imaju plate ispod proseka zemalja u kojima žive. U državama regiona, izuzev Hrvatske gde je plata nešto veća, novinarska zarada se kreće od 200 do 300 evra, plate često kasne, a obično se radi na ugovore koji se (ne)produžuju svakih nekoliko meseci. Postoji i to uverenje da svako može biti novinar, što dovodi do toga da izdavači ne moraju poštovati ni profesionalne ni socijalne standarde, jer je moguće vrlo brzo dobiti drugog novinara, drugog radnika – tržište je puno nezaposlenih. Biti novinar u našem regionu trenutno znači biti smatran poniženim, neslobodnim akterom koji je instrument korumpirane medijske elite.
H-alter: Postoje li izuzeci, novinari koji uspevaju uprkos sistemu, tj protiv sistema?
Brankica Petković: Vrlo je malo novinara koji uspevaju da izbegnu takvu degradaciju i takav položaj. Nekada je po sredi snažan profesionalni ugled i integritet novinara pa onda i unutar korumpiranih medija uspevaju da se izbore za mali prostor slobode, unikatnosti, posebnog položaja… Postoji i drugi slučaj, taj da su novinari koji žele da izbegnu položaj potpune instrumentalizacije korumpirane medijske grupacije pa onda pobegnu u svoje male medije. Obično su to mediji na internetu, kao što je vaš, ili zanimljivi hibridni modeli kao što su Novosti. Valja naglasiti kako su sve to izboreni, a ne slučajni uspesi – oni su rezultat borbe da se izađe iz korumpiranog sistema. Sećam se kako mi je Predrag Lucić u jednom razgovoru o medijskom integritetu rekao nešto važno – promene će se desiti ako se stvori potreba za promenama. To nikad neće biti unutar sistema, nego će biti protiv njega. Baš kao što je Feral bio protiv sistema. Novinari koji uspevaju da održe neki integritet, uspevaju zato što izlaze iz glavnog toka novinarstva. Medijski sistem trenutno ne omogućava profesionalni dignitet, niti u etičkom smislu, niti u služenju javnosti i poštivanju radničkih prava.
H-alter: Radili ste poslednjih godina na raznim istraživačkim projektima o medijima u regionu – o medijskom vlasništvu, zakonodavstvu pojednih zemalja, medijskom integritetu… Kakav bi bio presek rezultata tih istraživanja – koji su glavni problemi koji muče novinarstvo i medije u regiji?
Brankica Petković: Stvar je kompleksna, ali se svede na vlasništvo i finansiranje. Kao u svemu drugom – bitno je pratiti tok novca kako bi otkrili o čemu se zapravo radi. Jedan od problema je to kako smo izašli iz socijalizma sa našim medijskim sistemima i kako smo se u toj medijskoj tranziciji snašli u novom kapitalističkom sistemu. U trenucima prelaza u potpunosti se zanemarilo pitanje vlasništva. Radila se privatizacija koja je generisala većinu problema, dolazili su strani investitori, dugo vremena se nije pazilo na koncentraciju vlasništva. U nekim slučajevima, kao u Hrvatskoj, strani vlasnici su birali medijsko vlasništvo bez odgovarajuće regulacije i tako se generisalo i danas se generiše polje medijskog vlasništva u kojem se ono stiče, ili se njime trguje, ali ne zbog želje da se vlasnik bavi medijskom delatnošću. To vlasnike medija u našem regionu ne zanima. Ne stiču, ne prodaju i ne upravljaju medijima zato što se žele baviti medijskom delatnošću i što imaju poštovanje prema novinarstvu kao delatnosti koja treba da služi javnosti. Vlasništvo se stiče kao poluga uticaja na političke tokove i tokove novca.
Kad govorim o uticaju na političke tokove, ne mislim na ideologiju, to je iluzija. Medijskim vlasnicima nisu bitni levi i desni, njima je bitan uticaj na tokove novca preko uticaja na političke aktere. Tako nešto što bi trebalo biti tržište, sloboda i konkurencija, u stvari parazitira na tokovima državnog novca. To se radi i preko poreskog sistema, posebnih poreskih stopa, do dugovanja i neplaćanja doprinosa. Političke grupacije koje medijski vlasnici imaju u svom lancu uticaja to tolerišu.
Državni novac na taj način završava u privatnim džepovima velikih medijskih vlasnika. To je zanimljiv fenomen – mi mislimo da se radi o privatnom sektoru, o slobodi tržišta, ali u ovom regionu je taj medijski sektor veoma povezan sa državnim novcem. Veliku ulogu tu igra oglašivačka industrija, a posebno negativno utiču razne agencije za oglašavanje preko kojih se često pere novac. To su pokazala i naša istraživanja. Bosna i Hercegovina je bila drastičan primer gde se preko marketinških ugovora, fiktivnih ugovora, iz javnih preduzeća izvlačio novac. Ali ne morate ići u BiH, setite se samo slučaja Fimi Media. To je uzorak koji je najveći problem našeg regiona – sumnjivi tokovi novca i prikriveni vlasnički odnosi.
H-alter: Mnogi će reći da je problem u „balkanskom mentalitetu“, ali ovi problemi nisu svojstveni zemljama Balkana. Stoji li uopšte teza o „balkanskom mentalitetu“ i zašto se ona često povlači – u svemu pa tako i u medijskim pitanjima?
Brankica Petković: Kada govorimo o balkanskom mentalitetu, u bilo kojem smislu, a naročito u smislu društvenog i ekonomskog sistema, mislim da je jako dobro čitati Borisa Budana. On upozorava kako smo na sebe u vreme prelaza sa socijalizma na kapitalizam preuzeli ulogu učenika demokratije, nedorasle dece za samostalnu izgradnju društvenih sistema. Prihvatili smo upozorenja i tretman Zapada, tretman koji postoji i danas – kao nekoga ko nema razvijenu demokratiju i nema uslove za nju. Vrlo nekritično smo odbacili neke vrednosti i poluge koje smo imali u prethodnom sistemu, a preuzeli neke nove u kojima je puno toga privid demokratije. Volja građana i mogućnost da participiraju, da preko javnih medija dobiju kvalitetnu informaciju, što bi sve trebali biti temelji demokratije, u kapitalističkom sistemu se izigravaju. Nije to stvar Balkana, te vrednosti se izigravaju i na Zapadu, duboko i sistematski. Problem koncentracije medijskog vlasništva, ali i brojne druge probleme unutar medijskog sistema, imaju i mnogo veće zemlje od naših – od Italije do Velike Britanije. Teza o balkanskom mentalitetu u tom smislu nipošto ne drži vodu, ali ono što jeste činjenica je da mi imamo specifičan položaj sa kojim se moramo nositi. Sa tim položajem se ne treba nositi kao sa nekom velikom kaznom – a to je to da smo pedeset godina imali neki drugi društveni sistem. Instrumenti koje su mediji imali za delovanje unutar tog sistema sigurno utiču na način kako smo zadnjih dvadeset godina gradili novi medijski sistem.
H-alter: Na koji način utiču?
Brankica Petković: Valja reći kako mi poslednjih dvadeset godina gradimo medijski sistem po instrukcijama zapadnih legislativa i teorija medija, a sve što vidimo jeste kako se naši medijski sistemi urušavaju i u puno su gorem stanju nego u poslednjem razdoblju socijalizma. Tu nešto zaista nije u redu, ne može se za to kriviti balkanski mentalitet. Na kraju krajeva, na našoj medijskoj sceni veliki akteri su zapadne grupacije i stručnjaci sa Zapada. Bilo je tu različitih načina da se, ako smo mi varvari, stvar dovede u red, ali to nije slučaj. Sada se pokazuje da zapravo imamo problem sa modelom koji kopiramo – on nije dobar te postoji potreba za celovitom reformom, i ne samo u našoj regiji.
H-alter: Koji bi instrumenti u tom slučaju trebalo da štite građane?
Brankica Petković: Kada sam sa koleginicom Sandrom Bašić Hrvatin radila istraživanja, proučavajući i situaciju u razvijenim zemljama EU, došle smo do zaključka da na nivou čitave EU nema instrumenta koji štiti građane od korumpiranih medija i omogućava im pristup nepristrasnim, kvalitetnim informacijama. Pitanje je postoji li igde takav mehanizam, jer kapitalizam ide za time da služi kapitalu i vlasnicima, a time se naravno vodi i EU kada štiti velika medijska preduzeća. Uzmimo na primer insistiranje na medijskom opismenjavanju građana, koje je u strategijama EU već godinama prioritet. To je nešto što nije upitno, ali gledajte – ja koja sam svoje čitavo školovanje prošla u socijalizmu o medijima sam učila još u osnovnoj školi, kroz razne predmete i aktivnosti. Obrazovanje za medije bilo je bitan dio nastave – postojale su školske novine, radio. Nemojmo sada govoriti da nam je medijska pismenost nešto potpuno novo i nešto što će građane spasiti od podivljalog medijskog sistema. Ponavljam, ona je bitna, ali nije prioritet. To je samo delić problema, spasiće nas samo ako zaustavimo i kontrolišemo one prostore gde je istinska moć. Valja razbiti velike medijske korporacije koje trenutno ništa ne može prisiliti da odgovaraju javnosti, one su jače od vlada i političara, a zajedno sa njima su čudovišta koja uzimaju novac od građana i manipulišu javnošću. Građani širom Evrope i sveta, pa tako i našeg regiona, su istinske žrtve, a mi tome trenutno ne uspevamo doskočiti.
H-alter: Postoje li velike razlike među zemljama u regionu po pitanju medijskih sloboda i kvaliteta medija? Možemo li za neku zemlju reći da je stanje najbolje tj. najmanje loše?
Brankica Petković: Dominantni vlasnički i finansijski uzorci su slični, iako ima nekih posebnosti kod svake zemlje. U Albaniji je velik problem netransparentnost. Oni nemaju podataka o tiražima, što je temelj medijskog tržišta kada se radio o oglašavanju. S druge strane tamo je neki zamah, levo-liberalna koalicija je na vlasti, EU ima veliki uticaj u reformama i promenama, menjaju se zakoni, čini se da ima više optimizma u tom smislu… U Bosni i Hercegovini i Srbiji situacija je ipak dramatičnija, tamo se vlast i grupacije udružene sa vlašću usuđuju vrlo direktno da prete novinarima, da vrše ekonomske i druge vrste pritisaka. U Srbiji veoma brine talas privatizacije koji traje i deluje deprimirajuće jer je napravljen kao način iživljavanja za neke vlasnike koji žele da postanu vlasnici, ali nemaju iskustvo i kapitalne osnove da bi strateški mogli biti vlasnici medija. Srbija se može definisati kao kombinacija dobrih zakonskih pokušaja i loše privatizacije propraćene pritiscima vladajuće stranke na slobodu medija. Što se tiče Bosne i Hercegovine, tamo vlasništvo nije dobro regulisano. Naime, postoji zabrana kupovine medija za strance, ali te se zabrane niko ne pridržava. Strani vlasnici se pojavljuju u BiH, osnuju lokalno preduzeće i onda se više niko ne pita ko je iza toga. Blokada političkih odluka traje jako dugo u zemlji i to se najbolje vidi na položaju regulatora. Tamošnja Regulatorna agencija za komunikacije BiH je dugo bila uzor celom regionu, predstavnici te agencije su ugledni stručnjaci u EU, iz nje je izrasla Dunja Mijatović koja je već drugi mandat visoka predstavnica za slobodu medija OSCE-a. Ta agencija je sad gotovo uništena i iz dana u dan je u sve gorem položaju. Hrvatska pak ima nekih dramatično nazadnih realnosti, ali istovremeno i zanimljivu situaciju oko medijske politike. Tu se kao uzor medijima u regionu postavlja sistemsko promišljanje o tome kakvi mediji trebaju biti u Hrvatskoj. Istina je da čitav proces donošenja medijske strategije traje jako dugo, ali mislim da je on bitan. Najcrnja tačka regije svakako je Makedonija, po svim pokazateljima prema kojima mjerimo slobodu medija. Makedonska vlada utiče na medije direktno kroz uredničke sadržaje, preko oglašavanja. Tamo se veoma polarizuju odnosi na političkom nivou i oni koji su na vlasti, sada Gruevski, to jako dobro koriste. Rade se brutalne kampanje protiv aktera civilnog društva i medija koji su kritični prema vlasti, preti se novinarima, dočekuju ih pogrebni venci na vratima, gase se mediji… Upoređivati druge zemlje regiona sa Makedonijom jako je teško. Razne organizacije unutar EU pokušale su da inciraju promene u Makedoniji, ali su korumpirano-klijentelističke strukture vlasti i kontrole sposobne preživeti i odupreti se uticajima i pritiscima međunarodnih organizacija. Tu nije problem samo Gruevski, tu su problem političke opcije koje kada osvoje vlast u nekoj zemlji tu zemlju smatraju svojim privatnim vlasništvom, svojim plenom. To su pogledi koje on izražava, ali i Janez Janša i Viktor Orban. To ide linijom – ako hoćete da kontrolišete javni medijski servis, formirajte stranku, pobedite na izborima – i onda imate pravo da se „mešate“ u javne medije. U suprotnom – vi ste civilno društvo, ćutite u svom ćošku. Tako oni doživljavaju javne resurse i medije i čini im se da je takvo upravljanje sasvim legitimno.
H-alter: Ta sveopšta korumpiranost medijskog sistema nužno traži preispitivanje postojećih modela upravljanja, finansiranja i vlasništva medija. Koji bi bio prvi korak na putu ka rešenju?
Brankica Petković: Prvi dragoceni korak je otvoriti raspravu o tome. Sandra Bašić Hrvatin često govori kako su političke elite preuzele moderno zapadno tumačenje medija, koje govori o medijima kao o tehnologiji, kao o servisu. Evropska direktiva o medijima govori primarno o medijskim uslugama. Dozvolili smo da mediji iz sfere kulture i političke komunikacije pređu u sferu tehničkog, u sferu prenosnih kanala usluga. Javni mediji se moraju tome odupreti, ne smeju dopustiti takvo definisanje. Rasprave o tim i drugim pitanjima trebalo bi da se vode tako da se putuje našim državama, gradovima i malenim sredinama. Sa građanima treba raspravljati, pokazati im one delove medijskog sistema koje oni možda sasvim ne razumeju, ali imaju sopstveno viđenje o njima. Raspravljati treba i sa samim medijima i novinarima, potrebno je skupiti sva ta različita razmišljanja i predloge i pokušati sastaviti predlog medijskog sistema koji bi zaštitio javni interes u medijima i ostvario nekoliko modela koji to omogućavaju. Istovremeno je bitno da taj model omogući delovanje komercijalnih medija, sa limitima koji moraju postojati u pogledu regulacije, koncentracije vlasništva i oglašivačkog prostora.
H-alter: Šta je s neprofitnim medijima, kako osigurati stabilan prostor za opstanak i dugovečnost takvih medija?
Brankica Petković: Čitav sistem treba reformisati, treba omogućiti prostor za neprofitne medije da mogu u miru i slobodno da obavljaju svoj posao. Ne da budu bogataši, da budu medijske zvezde, oni to nikada neće biti, već da ostvare dostojanstven socijalan položaj i slobodno rade svoj posao. Uz to moraju postojati i veliki javni medijski servisi. U takav model trebamo upregnuti sve snage, i političke, i medijske. Treba smisliti model finansiranja kojim bi se novac uzeo od građana, ali ne na način da se poveri političkim strankama i vladi, nego da se uspostave mehanizmi kontrole kako bi ta sredstva bila usmerena na medije od važnosti za javnost, na medije koji su značajni i po svom etičkom ustrojstvu. Dogodi se ponekad da dobri novinari izađu iz velikih korumpiranih medija i naprave svoj sopstveni mali medij i usled želje da praktično deluju u svojoj unutrašnjoj organizaciji, postanu kršioci radne etike – ne prijavljuju radnike, plaćaju ih premalo, na različite načine izigravaju sistem, a zapravo izigravaju prava i položaj članova svoje organizacije. Znam da su na to često prisiljeni, ali i dalje je to neprihvatljivo. Kada govorimo o pravoj reformi, moramo omogućiti sistem kojim će mediji i u svom unutrašnjem ustrojstvu biti pošteni i transparentni, poštovati zakonodavstvo i radnička prava. To je ono u šta trebamo uložiti sve napore, a ne u medijsku pismenost koju nam kao parolu šalje Evropska unija. Za to su veoma bitni i građani, koji se moraju pokrenuti i shvatiti da biti građanin u jednoj državi znači biti deo društva. Ne može se živjeti izolovano, treba sudelovati, dignuti glas, inicirati promene, koristiti mehanizme koji ti se nude za delovanje. Polažem nadu u građane, njihovo savezništvo sa novinarima i progresivnim akterima civilnog društva, ali i politike – jer se i politika može reformisati, barem jedan njen deo.
H-alter: Mogu li nam promene unutar medijskog sektora značajno i dugotrajno pomoći ukoliko nema promena (unutar) ekonomsko-političkog sistema u kojem trenutno živimo?
Brankica Petković: Neće se promene ni dogoditi bez promena šireg sistema. Reforma medijskog sistema ne može se voditi izolovano od reformi drugih sistema. Korumpirani medijski sistem je samo deo kompleksnih sistema kojima se država korumpira i otima građanima. Treba zahtevati promene na širem nivou, pogotovo u pogledu upravljanja javim dobrom, javnim preduzećima i resursima. Korporacije su veliki deo problema, uzmite samo Todorića i uticaj koji on ima u hrvatskom društvu – u svakom segmentu društva pa tako i u medijima. Potrebno je pitati se kako je moguće da nastane takva dominacija, razložiti kako je došlo do toga i videti kako bi se to moglo menjati. Te poluge treba razgrađivati i rušiti. Dakle, radi se o širem problemu, ali to nas ne sprečava da se mi u medijima bavimo i promišljamo o promenama medijskog sistema, da vršimo pritisak iz našeg ugla na šire promene i reforme. Možemo se tu osvrnuti na strane donacije koje su u našim medijima prisutne od raspada socijalizma i bez kojih bi ovde bio potpuni mrak. Bitno je razaznati da je takva donatorska pomoć ipak jedna iluzija – ako damo nešto novca H-Alteru ili BIRN-u, mi nećemo promijeniti sistem. Postoji iluzija da je takav vid potpore dovoljan za iniciranje medijskih i širih društvenih promena, da je dovoljno osigurati takav vid finansiranja kako bi se zadovoljila i podstakla potražnja građana za „drugačijim“ medijima. Istinska potreba građana za kvalitetnim medijima još uvek se nije razvila, a ona je presudna. Neće nas spasiti američka ambasada, neće nas spasiti Brisel, spasiti nas mogu jedino naši građani. Sve drugo je kratkoročno rešenje.
H-alter: Više od dve decenije živite i radite u Sloveniji. Kako biste opisali medijsko stanje u Sloveniji danas?
Brankica Petković: Mediji u Sloveniji deo su ove priče o regionu u skoro svim dimenzijama, pogotovo kada govorimo o vrsti vlasnika koje imamo. Ovde je drastičan bio uticaj privatizacije. Slovenački mediji koji su privatni, a nisu u stranom vlasništvu, u potpunosti su iscrpljeni, potrošeni. Iz njih je istiskan sav kapital i sav ugled od strane korumpiranih grupacija u poslednjih dvadeset godina. Na to se nadovezala ekonomska kriza i tehnološke promene, pa je tako Delo, vrlo ugledna medijska kuća dugi niz decenija, sada potpuno devastirana u ekonomskom smislu, tiraž im je užasno pao, a jedino što je ostalo je još nešto malo ugleda. Ipak, moram reći da u Sloveniji ima još dobrog novinarstva. Mladi novinari su u veoma teškoj poziciji, a uprkos tome među njima postoji mnogo sjajnih novinara. Ima još uvek i starih novinara koji održavaju kritičan i kvalitetan odnos prema pisanju. Naravno, kao i svugde, puno je lošeg i površnog novinarstva, žutila i senzacionalizma, ali moram istaći kako pravo novinarstvo ovde u životu održavaju upravo novinari koji još uvek nisu posustali, koliko god ih malo bilo.
H-alter: Kako mediji u Sloveniji pokrivaju izbjegličku, tj. humanitarnu krizu? Prate li u tom vidu političare i njihove poruke, ili postoji drugačiji, otvoreniji pristup izbeglicama i njihovim pričama?
Brankica Petković: Dobar deo medija u Sloveniji izveštava o izbeglicama kao o humanitarnoj krizi, identifikuje se s njima, odlazi na teren, upozorava građane i doprinosi slici izbeglica kao žrtava rata koji trebaju pomoć. Problem su političari koji izbeglice tretiraju kao sigurnosnu pretnju i taj diskurs se probija i u medije. Čak i neki mediji liberalnog spektra preuzimaju taj odnos prema izbeglicama. Tu se meša retorika poziva na odbranu države i uspostavljanja vanrednog stanja koja se uglavnom napaja iz političkog spektra, a na krajnjem polu imate neke medije i njihove opinion makere koji otpočetka izveštavaju o izbeglicama kao o islamističkoj pretnji koji na organizovani način dolaze da islamizuju Evropu i slično. Taj diskurs je uglavnom na marginama u medijima i na društvenim mrežama. Na javnoj televiziji vidljiv je raspon – od prikazivanja izbeglica u humanitarnom kontekstu do, u zavisnosti od urednika, davanja dominatnog položaja retorici koja govori o pretnji, o tome da se moramo zatvoriti. Postoje situacije kada možeš biti ponosan na novinarstvo u Sloveniji i novinare koji sjajno rade svoj posao, koji sa svom profesionalnom hrabrošću i ljudskošću izveštavaju o izbeglicama i o problematičnim tačkama njihovog zbrinjavanja i prolaska. To daje nadu, kada ste svesni koliko je medijski sistem devastiran, a odjednom se pojavi neki članak ili komentar na svetskom nivou, koji nikne kao cvet usred ove pustoši. Kažem, sistem je jak, on je divlja zver i melje sve oko sebe, ali unutar njega su uvek ljudi i nekiod njih su i kroz istoriju uspevali i sada uspevaju unutar tog sistema, protiv tog sistema, da naprave nešto korisno za čovečanstvo, za naše građane. To su ljudi koji još uvek maštaju, što smo gotovo sasvim zaboravili. Trebalo bi da koristimo imaginaciju, da stvorimo nešto iz svog uma, da imamo hrabrosti da maštamo o tome kakvo društvo bi hteli da budemo i kako to da ostvarimo. I najbrutalnijim se sistemima može doskočiti maštom, šalom, drskošću.
Brankica Petković je medijska analitičarka i koordinatorka Medijske opservatorije jugoistočne Evrope, u kojem učestvuje sedam regionalnih organizacija civilnog društva. U sklopu Medijske opservatorije rađeno je više istraživanja o stanju medija i novinarstva u regionu, a prošle godine je objavljena i knjiga Značaj medijskog integriteta: Vraćanje medija i novinarstva u službu javnosti. Petković je odrasla i obrazovala se u Osijeku, a devedesetih se preselila u Sloveniju, gde i danas živi i radi. Od 2001. godine radi kao istraživačica i menadžerka projekata na Mirovnom institutu u Ljubljani, autorka je brojnih članaka i analiza o problematici medijskih sloboda, vlasništva, zakonodavstva i kredibiliteta medija.