Close
/ B&F Plus / Neutralnost interneta, šta se to nas tiče?
BiF Analize Čitajte B&F online

Neutralnost interneta, šta se to nas tiče?

neutralnost neta
Redakcija BIF on 22/11/2015 - 12:12 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 867 times!

Društvene vrednosti upisane u razvoj interneta kao javne komunikacione platforme od samih njegovih začetaka uobičajeno se izražavaju sintagmom – neutralnost interneta. Danas kad je ta neutralnost predmet zakonskih regulativa i obračuna različitih frakcija kapitala, nužno je shvatiti njene tehničke i političke aspekte kako bi se primerenije artikulisao demokratski i ekonomski interes korisnika – nas.

U aprilu 2014. godine Evropski parlament izglasao je zakonski paket “Povezani kontinent” koji bi trebalo da postavi okvir za objedinjavanje telekomunikacionih tržišta zemalja članica Evropske unije. Cilj paketa je da se deregulacijom na nacionalnom niovu telekomunikacionim oligopolima olakša ulazak u tržišta drugih zemalja, čime bi se konsolidovalo zajedničko tržište, omogućilo operaterima dalje ukrupnjivanje i učvrstila njihova pozicija u borbi na globalnom tržištu. Zauzvrat je zakonski paket korisnicima telekomunikacionih usluga obećao delomično ukidanje troškova međunarodnih poziva unutar Evropske unije i snažne garancije neutralnosti interneta.

U nastavku ovog zakonodavnog procesa krajem oktobra Parlament je izglasao novi paket “Jedinstveno telekom tržište” kojim su ponovno dotaknute te teme. Ukidanje rominga pomereno je sa kraja 2015. godine na eventualno sredinu 2017. (u zavisnosti od prethodne reforme veletrgovine roming prometom), dok je neutralnost interneta dobila pomalo nedorečene okvire. Operateri su temeljem načela neutralnosti dužni da osiguraju jednak tretman svim podacima, bez obzira na sadržaj, tehnologije spajanja i aplikacije koje se koriste za razmenu podataka. Dužni su i da upravljaju saobraćajem bez diskriminacije i bez komercijalnog prioritiziranja, kao i da transparentno obaveštavaju korisnike o merama upravljanja saobraćajem i ostalim tehničkim merama koje utiču na njihova prava. Nacionalne regulatorne agencije pak zadužene su za sprovođenje zaštite neutralnosti interneta.

Međutim, zakonski paket je ostavio i dosta nepoznanica, jer su usled žurbe oko odgođenog ukidanja rominga odbačeni amandmani koji su trebali jasnije da definišu preostale nejasnoće oko neutralnosti interneta. I to u tri pogleda. Prvo, u pogledu ograničenosti regulacije koja se odnosi samo na deo internet saobraćaja između operatera i krajnjih korisnika, ali ne i između operatera međusobno. Drugo, u pogledu praksi nulte tarife, takozvanog zero rejtinga, kojima operateri mobilnog interneta omogućuju besplatni pristup samo određenim internet servisima pritom diskriminišući ostale. I treće, u pogledu specijalizovanih usluga koje operateri sada mogu pružati pored osnovnih internet veza. Na ovo dopuštenje Deutsche Telekom odmah je pohitao s najavom novih brzih veza za specijalizovane usluge pod drugačijim komercijalnim uslovima, budeći slutnju da ćemo uprkos regulaciji neutralnosti interneta vrlo brzo doživeti internet dve klase. U kontekstu tih zakonodavnih promena želimo čitaocima da približimo šta je neutralnost interneta u tehničkom smislu i koja je cena njenog slabljenja ili ukidanja.

Neutralnost interneta u tehničkom pogledu

Brzina mreže zavisi od kapaciteta mreže – od maksimalne količini podataka koju vodovi mogu preneti u jedinici vremena i tehnološkim mogućnostima mreže da upravlja saobraćajem u trenucima kada kroz vodove treba da prođe više podataka nego što je njihov kapacitet. Kada kao korisnici plaćamo brzinu internet saobraćaja, primarno plaćamo pojasnu širinu koja nam je dodeljena, a ne samu brzinu prolaska podataka kroz mrežu (fizička brzina putovanja podataka kroz vodove je približna brzini svetlosti). No, u razdobljima najvećeg intenziteta saobraćaja mreža ne može propustiti sve podatke odjednom. Mreža mora odlučiti kojim podacima će dati prioritet, a koje će staviti na čekanje. Sa zagušenjem dolazi i do sve češćeg neuspelog prenosa podataka. Mreža tada iznova prosleđuje podatke za koje nije dobila povratnu informaciju da su stigli primatelju i time dodatno povećava zagušenost dovodeći do potencijalnog zastoja.

Na primer, ako imamo dodeljenih 3Mb/s prema našem kućnom ruteru, a mi paralelno “skidamo” veliku datoteku brzinom od 1.5 Mb/s, za ostatak aplikacija i korisnika na našoj mreži ostaje 1.5 Mb/s. Ako paralelno pokrenemo video stream sa YouTubea ili Skypea, netko drugi pokrene novi download i pritom učestvuje u MMO igri, vrlo brzo ćemo doseći puni kapacitet veze. Otvaranje mrežnih stranica tada će se usporiti, signal prenosa telekonferencijske slike i tona će se pogoršati, brzina downloada će se smanjiti. Najkasnije u tom trenutku oprema koja upravlja našom mrežom mora početi da daje prioritet jednom tipu saobraćaja naspram drugog kako bi sprečila zagušenje i zastoj.

Ključnu ulogu u prenosu podataka igraju protokoli – sistemi komunikacionih pravila u vidu kôdova koji upravljaju prenosom između fizičkog sloja mreže i aplikacija među kojima se razmenjuju podaci. U 1970-ima, kada su nastali temeljni protokoli internet komunikacije (poput TCP/IP-a), inženjerska rešenja uspostavila su niz implicitnih vrednosti koji su kasnije imali pozitivne društvene učinke: otvorenost tehničkih specifikacija, neutralnost u prenosu saobraćaja s obzirom na tip podataka, pošaljioca i primaoca i operacije sa podacima samo na krajevima mreže. Ta načela neutralnosti i otvorenosti omogućila su da se internet razvije u javnu komunikacionu platformu u kojoj su svi, bez obzira na tehničku potkovanost, na to što su imali da saopšte ili na ekonomski karakter komunikacionog delovanja, mogli ravnopravno da učestvuju. Kôd je imao normativni učinak, “postao je zakon“.

No, narav i količina podataka koji putuju mrežom od ARPANET-a do današnjeg interneta drastično su se promenile, pogotovo nakon eksplozije torrenta i nešto kasnije video streama. Protokoli su bili zamišljeni kako bi osigurali celovit prenos datoteka, ali ne i stabilan prenos u stvarnom vremenu, kakav je potreban streamingu videa ili telekonferencionom razgovoru. Zbog tih tehničkih nedostataka osnovnih protokola nužne su hardverske i softverske mere koje bi trebalo da osiguraju kvalitet usluge u trenutku kada mreža dosegne svoje kapacitete. Najjednostavnija mera je izgradnja kapaciteta mreže na nivou najvećeg opterećenja. No, kako ona zbog cene nije popularna kod operatera, češće su tehničke mere koje analiziraju pakete prema tipu servisa koje trebaju i prema tome ih prioritiziraju u redosledu izlaska na mrežu. Zbog tih tehničkih razloga kada govorimo o neutralnosti interneta ne možemo govoriti o apsolutnoj neutralnosti mreže. Ona je, u krajnjoj instanci, zavisna od ulaganja u infrastrukturu, tehničkih mera koje daju prioritet određenim tipovima podataka i tehnološkim, socijalnim i ekonomskim preferencama koje su ugrađene u njih.

Politički aspekti neutralnosti interneta

Međutim, kada govorimo o neutralnosti mreže u političkoj raspravi, govorimo specifično o mogućnosti da operateri tehnološki nadzor saobraćaja i raspodelu resursa oblikuju tako da bi pošiljaocima i primaocima ponudili različite prioritete u prenosu podataka u vidu različito naplativih usluga. Temeljni legitimacioni obrazac iza zahteva operatera za ukidanjem neutralnosti interneta je činjenica da veliki internet servisi crpe više mrežnih resursa nego manji i da svoje serverske farme i zakup specijalnih magistralnih linkova mogu da konfigurišu tako kako bi ostvarili prednost nad ostalima koji nude isti tip usluge. Googleov YouTube proizvodi daleko veći saobraćaj nego neka mala start-up platforma za streaming videa ili pak video klip koji sam ja postavio na sopstvenoj internet stranici, a mrežnoj infrastrukturi pristupa pod istim uslovima prioriteta kao i svi ostali.

Na kraju, svi mi solidarno plaćamo Googleovu dominantnu poziciju umesto da Google plati više iz pozamašnih prihoda koje ostvaruje. Internet servisi i tehnološki giganti ionako privlače mnogo veća ulaganja i ostvaruju mnogo impozantnije profite iz svojih oligopolnih tržišta nego uzdrmani telekomunikacioni oligopoli koji uglavnom ostvaruju stalne, ali sve manje i manje profite. Kada bi telekomi dobili mogućnost da učestvuju u tom delu tržišnog kolača, mogli bi više da ulažu u tehnološki razvoj i da ponude onima koji mogu manje da plate kvalitetniju uslugu na teret onih koji mogu i koji treba da plate više. Krajnji korisnici bi možda mogli dobiti i jeftiniji pristup internetu, a cenu korišćenja nekih usluga bi subvencionisali i sami ponuđači ili oglašivači. Insistiranje na neutralnosti mreže sprečava mehanizme tržišta da pravednije rasporede štete i koristi.

Međutim, iza te očigledne interesne borbe različitih frakcija kapitala u informaciono-komunikacionom tehnološkom sektoru treba sagledati šta su štete i koristi koje bi mogle nastati za javnost ako ih prepustimo redistribucionim mehanizmima deregulisanog tržišta. Tri su posledice neposredno sagledive. Prvo, internet je nastao prema modelu neutralne komunikacione infrastrukture. Kao kod zemaljske telefonske mreže operateri treba da ponude veze kojima svi imaju jednako pravo pristupa. No ako internet operateri dobiju mogućnost da razlikuju usluge prema tipu sadržaja i njegovom pošiljaocu ili primaocu, oni tehničkom ili cenovnom diskriminacijom mogu da utiču na strukturu sadržaja, odnose na tržištima internet usluga, tehnološku inovaciju, komercijalne modele i prava jednakog pristupa za različite skupine korisnika. Internet bi u tom slučaju postao sličniji mobilnoj telefoniji u kojoj operateri kontrolišu ne samo veze već i dobar do usluga, aplikacija i sadržaja.

Društvena cena zakidanja na neutralnosti

U tom razvoju događaja umesto načela javnog komunikacionog prostora koje je internet u ranim danima učinilo faktorom demokratizacije javnog govora dalje bi jačale sile komercijalizacije internet komunikacije. Primer savršenog spoja starog sveta zatvorene mobilne telefonije i novog sveta diskriminišućeg internet pristupa je inicijativa Internet.org koju je pokrenuo Facebook ne bi li navodno učinio internet dostupnijim u zemljama u razvoju. U Indiji je u ssradnji sa Reliance Telecomom pretplatnicima ponudio besplatni pristup, ali samo mrežnim stranicama po vlastitom izboru. Tek nakon kritika zbog povrede načela neutralnosti interneta Facebook je odlučio da ponudi pristup svim mrežnim stranicama koje zadovoljavaju opšte kriterijume koje međutim i dalje postavlja Facebook. Internet na kojem nekim otvorenim mrežnim stranicama i servisima moguće pristupiti uz nultu tarifu, a nekima samo uz naplatu, drastično produbljuje procese kontrakcije javnog komunikacionog prostora već uznapredovale usponom zatvorenih platformi kao što je uostalom Facebook. Novim zakonskim paketom takve prakse nisu zabranjene.

Drugo, mogućnost da oblikuju različite prioritete pristupa podstakla bi operatere da usmere tehnološku inovaciju i izgradnju mrežne infrastrukture kako bi maksimizovali prilike da naplaćuju češće i više, a smanje ulaganja u rezervne kapacitete. Pored sadašnje naplate pojasne širine pristupa, količine podataka i eventualne fiksne adrese, oni bi internet servisima mogli početi različito da naplaćuju prioritet prolaza podataka – na primer, velikim gigantima bi uz dodatnu cenu mogli da ponude brži prolaz podataka u vremenima zagušenja, a start-upovima niže cene za veći saobraćaj u vremenima niske aktivnosti. Dok bi to povećalo profitabilnost operatera, rezultiralo bi i time da oni internet giganti koji raspolažu sa najviše sredstava mogu ostvariti još veću polaznu prednost pred onima koji tek žele ponuditi konkurentnu uslugu.

Tržišta internet usluga pretežno su monopolska tržišta: Google dominira nad uslugom pretraživanja, online oglašavanja, webmaila i streaming videa, Amazon internet trgovinom na malo i serverskom infrastrukturom za druge internet servise, Facebook društvenim mrežama, Njuškalo hrvatskim tržištem malih oglasa, Moj-posao oglašavanjem radnih mesta. Za svaku od tih kompanija od životne je važnosti da spreče da novi igrači novim uslugama preusmere korisnike drugde. Zbog toga su itekako spremne da iskoriste svoju finansijsku moć da bi kontrolisale inovaciju i istisnule novu konkurenciju. Iako je za sada ta mogućnost kreiranja usluga koje diskriminišu sadržaje i korisnike legislativnim paketom Evropske unije i odlukom američke Federalne komunikacione komisije o neutralnosti interneta osujećena, ona predstavlja trajni cilj lobističkih napora telekomunikacione industrije.

Posledice nove runde komodifikacije

Treće, operaterima je u novom legislativnom paketu otvorena mogućnost da nude zagarantovane brze veze specijalizovanim servisima poput internet televizije (IPTV), telekonferencionih usluga ili medicinskih aplikacija, pod uslovom da ne utiču na kvalitet osnovne internet veze i da su “nužne”. Određenje te nužnosti prepušteno je nacionalnim regulatorima. Ovim je stvoren ekonomski podsticaj da operateri intenzivnije nude specijalizovane usluge saobraćaja brzim vezama, a da manje ulažu povećane prihode u razvoj osnovne internet infrastrukture. Kako su operateri često sami ponuđači usluga, kao što je recimo slučaj sa internet televizijom u slučaju hrvatskog monopoliste T-HT-a, nedovoljna regulacija specijalizovanih servisa bi im mogla omogućiti da se bolje pozicioniraju i brane svoj položaj na tržištu. Na kraju krajeva, razdvajanjem brzog i sporog saobraćaja prema tipu podataka sva šifrirana komunikacija, kod koje sadržaje ostaje skriven u proveri paketa, automatski odlazi u spori saobraćaj.

Operateri na ovim prostorima odavno su u rukama stranih, uglavnom evropskih telekoma. Korisnici stoga dele sudbinu ostalih korisnika u Evropskoj uniji. Ako namera unutrašnje konsolidacije EU tržišta ne zapne u zamkama zaštite tržišnog takmičenja, telekomi koji su uzdrmani zasićenim tržištima, prethodnim ulaganjima u izgradnju mreže i krizom, će na neko vreme racionalizacijom poslovanja možda povratiti profitabilnost. No čim taj ciklus propadne ili se završi, doći će trenutak potrebe za novom rundom komodifikacije. U tom trenutku, ako ne i ranije, neutralnost interneta naći će se ponovno na dnevnom redu, a za nas – korisnike – otvoriće se tri pitanja: Hoće li opstati demokratični komunikacioni prostor kojem svi imaju tehničku mogućnost da pristupe pod jednakim uslovima? Hoće li pravo jednakog pristupa, i sada nekima ekonomski nedostižno, postati raslojena sfera nejednakog pristupa temeljena na ekonomskoj moći? Hoće li se protivjavnosni karakter interneta utopiti u komunikacionom kapitalizmu kojim tehnološki i ekonomski dominira nekolicina megakorporacija?

 
Preuzeto sa Biltena

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *