Stranci koji odluče da žive u Srbiji uglavnom nas doživljavaju kao gostoljubive, otvorene i srčane. Istovremeno, uočavaju i nedostatak inicijative da preuzmemo odgovornost za sopstvenu egzistenciju, nedovoljno poslovne profesionalanosti i sklonost da se karijera gradi na osnovu rodbinskih i drugih veza, a ne kvalifikacija. U tome je, možda, i delimično objašnjenje zašto neki od stranaca koji žive u Novom Sadu, sagovornika u emisiji RTV “Sve stranci”, u Srbiji uočavaju preduzetničke prilike koje mi ne vidimo.
Psihološkinja Julija Umek tvrdi da svako od nas ima jedan deo ličnosti koji ne može da razume na način na koji to mogu ljudi sa kojima smo u kontaktu. To se u psihologiji naziva “slepa fleka” i na nju nam mogu ukazati osobe iz naše okoline koje vide i ono od čega pokušavamo da pobegnemo. “Slepu fleku” naše zemlje već četiri godine pokušava da otkrije Ksenija Jovanović, novinarka Radio-televizije Vojvodine, kroz razgovor sa strancima koji žive u Novom Sadu. U svakoj epizodi emisije “Sve stranci” vojvođanskog javnog servisa, ona i njen tim, koji u poslednjoj sezoni čine novinarski tandem Dragan i Dušan Krstić i rediteljka Vesna Topalov, svojim sagovornicima postavlju pitanja šta ih je privuklo u Srbiju i Novi Sad, šta im se ne dopada, kakva im je svakodnevica, koliko im je teško da se adaptiraju na našu sredinu…
U ovoj, veoma popularnoj emisji, objavljene su priče mnoštva sagovornika poreklom iz raznih zemalja, uglavnom starih između 28 i 40 godina i visokoobrazovanih. Većina njih govori engleski, a neki i srpski, i oduševljena je sličnim stvarima. „Kada treba ukratko da opišu naš narod izdvajaju gostoljubivost i otvorenost, kao i srčanost, ali primećuju i neke manje pohvalne osobine, kao što je nedovoljna odgovornost prema sopstvenom životu i poslu. Urezalo mi se u sećanje pitanje jednog Indusa zašto toliko obraćamo pažnju na registarske oznake i naznačavamo ko je odakle. Zanimljiva primedba nekoga ko je živeo u državi od 1,2 milijarde stanovnika”, kaže autorka emisije.
Slanina je moj život
Stranci dolaze i ostaju u Srbiji iz raznih razloga. Studenti i postdiplomci tvrde da ih privlače kvalitetno obrazovanje i dobar profesorski kadar na Novosadskom univerzitetu, mada Ksenija Jovanović primećuje da ne odmažu ni dobar provod i mnoštvo zabavnih sadržaja. No, mimo studenata, najveći broj ljudi se skrasio ovde iz privatnih razloga, bilo da su u pitanju porodične veze ili zato što im se dopada naš način života, uključujući i domaće specijalitete, poput jednog “novosadskog” Amerikanca koji je izjavio da je opčinjen srpskom rakijom. Većina stranaca, od Kineza do Amerikanaca, oduševljena je ovim pićem i u Srbiji ga konzumiraju u većoj meri nego mi. Hrana, takođe, ima svoje obožavatelje. Jedan od sagovornika emisije “Sve stranci”, italijanski profesor, ponosno je pred kamerama izjavio: “Slanina je moj život”. Ksenija Jovanović ističe da je takva pohvala posebno značajna ako se ima u vidu da ju je izrekao sagovornik koji dolazi iz zemlje poznate po najboljim svetskim pršutama i čija je kuhinja najpoznatija u svetu.
No, najlepši razlog zbog kojeg stranci dolaze u našu zemlju je – ljubav. “Imali smo značajan broj sagovornika koje je ljubav dovela u Srbiju. Navešću samo neke, kao što je Italijan koji je zbog devojke došao da živi u Novom Sadu. Po profesiji je frizer, a salon koji je otvorio doneo je u naš grad nove trendove. Takođe, u sećanju mi je ostala i priča jednog novosadskog profesora gitare i kubanske gitaristkinje koji su se upoznali u Dubaiju. Ona je napustila dobro plaćen posao i daleko bolje uslove života u Emiratima, da bi došla sa njim da živi ovde i predaje u muzičkoj školi. Nedavno su dobili bebu, a treba da je čujete kako oduševljeno priča o sarmama i svojim pokušajima da od svekrve nauči da pravi ovo jelo, na vojvođanski način”, priseća se Jovanović.
Ima i onih koji su u Srbiji ostali jer su prepoznali priliku za dobar posao. Tako je nekoliko mladih Škota došlo na muzički festival Exit i odlučilo da ostane u Srbiji. Kupili su jedan salaš i upustili se u proizvodnju sajdera, alkoholnog pića od jabuke kome se mogu dodavati i drugi voćni ukusi. Uprkos velikoj konkurenciji na tržištu, pokazalo se da su povukli dobar poslovni potez, jer su sa “pravim škotskim sajderom od vojvođanskih jabuka” našli svoju nišu, i ne planiraju da se vrate “na ostrvo”.
Uloga rodbine u srpskoj ekonomiji
Iako oduševljeni našom zemljom, stranci su itekako svesni i njenih mana. Najviše im smeta preobimna administracija, pogotovu u slučaju dobijanja potrebnih papira za ostanak u Srbiji i dozvola za započinjanje sopstvenog biznisa, kao i neki loši zakoni. Kseniju Jovanović je zaintrigirala i ocena mnoštva sagovornika da imamo loš televizijski program, pogotovu na javnom servisu, koji bi po njihovom mišljenju trebalo da sadrži više informacija o našoj kulturi i tradiciji. Oni koji su živeli u Beogradu, žale se i na saobraćajne gužve i posebno ističu loše funkcionisanje gradskog prevoza. Izgleda da strance muče isti problemi kao i nas, ali postoji jedna bitna razlika – oni primećuju više dobrih stvari u Srbiji nego mi. “Svima je zajedničko to što se ovde osećaju kao kod svoje kuće. Mi, kojima je Srbija prirodno okruženje, nismo svesni koliko je to važno”, smatra Ksenija Jovanović.
Većina sagovornika priznala je da su o Srbiji imali velike predrasude i da su nakon dolaska bili prijatno iznenađeni. “Mnogi očekuju da će ovde zateći siromašniju sredinu, ne samo u ekonomskom, veći u društvenom i kulturološkom smislu. Oni, generalno, imaju predstavu da smo mnogo manje razvijeni kao zemlja nego što jesmo“, kaže sagovornica B&F-a. Kada tek dođu, prvo su oduševljeni, a potom se polako navikavaju i na negativne strane života u Srbiji, počev od divljih taksista koji strancima, uglavnom, naplaćuju više nego što bi trebalo. Onima koji dolaze iz uređenijih zemalja strana je i rasprostranjenost korupcije, a neke pojave su im teško objašnjive i nakon dužeg boravka. Na primer, uočavaju da nam nedostaje inicijativa da preuzmemo odgovornost za sopstvenu egzistenciju i da smo naviknuti da nam probleme, uglavnom, reševa neko drugi.
Smeta im i nedovoljno profesionalnosti i odgovornosti u poslovanju. „Jedan naš sagovornik, koji je sa porodicom došao iz Sjedinjenih Država, istakao je da svom detetu nikada ne bi dozvolio da odmah postane menadžer u porodičnom preduzeću. Njegov sin je karijeru morao da počne od magacina i da postepeno napreduje na hijerarhijskoj lestvici, da bi naučio sve pojedinosti o tom poslu pre nego što dođe na rukovodeće mesto. On nije jedini sagovornik koji nam je skretao pažnju kako bi zapošljavanje i građenje karijere trebalo da se zasniva na kvalifikacijama, a ne na rodbinskim i drugim vezama, jer će fokusiranjem na kvalitet kadrova i firme i ukupna ekonomija bolje funkcionisati“.
Ovo i slična iskustva stranaca mogu biti od velike koristi našem društvu, veruje autorka emisije. Osim što smo u prilici da naučimo nove stvari od predstavnika drugih kultura, možemo da otkrijemo i ono što nas povezuje. Ponešto zajedničko imamo sa svima, a po mentalitetu i temperamentu najviše sa Italijanima i Škotima, bar na osnovu dosadašnjeg iskustva Ksenije Jovanović.