Subota 19. decembar, lep i sunčan dan u Istri. Prethodnih dana nadobijao sam se poziva i uputstava kako doći u Dragonju na protest protiv bodljikave – žilet žice koju je Slovenija postavila duž granice sa Hrvatskom, pa i kroz Istru. Dragonja je rečica i kobna granica između Slovenije i Hrvatske, a tako se zove i neveliko mesto kraj kojega je zakazan protestni skup. Tu, ali sa druge strane žice, ostao je definitivno u Hrvatskoj i onaj nadobudni Joška Joras što je 2002. godine proglasio da Sloveniji pripada njegova kuća koja je na hrvatskoj obali Dragonje. Preko cele fasade ispisao je tada, a i danas stoji: “Tukaj je Slovenija” što neodoljivo podseća na glupavo espeoovsko “Ovo je Srbija”. Tu počinje nesloga oko granice u Piranskom zalivu i tu mora biti najvidljivije u kojoj su meri građani dveju zemalja saglasni sa postupcima njihovih političkih elita. Nisam se prevario. Elitama je rečeno na tri jezika (slovenački, hrvatski i italijanski) tačno ono što zaslužuju: Da su pokvarene, da rade na štetu građana, da zavađaju, a ne mire, da jesu izabrane, ali mogu biti i oborene voljom građana, da se igraju sa suviše ozbiljnim stvarima – jer Istra se ne da deliti i pregrađivati.
Jedan korpulentni Istranin nosio je transparent koji za malo pa da premaša i tviterska ograničenja po broju slova. Na transparentu piše: “Suočeni sa žicom – suočeni smo sa našom ćutnjom o izbeglicama. Žicu smo zaslužili – žica je naša. Jedino zbog životinja bi je trebalo maknuti. One su nedužne”. Preko megafona saopštavaju da povorka kreće za pet minuta. Uto stiže i Milan Rakovac – bard istarski – pesnik, romanopisac, novinar, nekada pomorski oficir, Istrijan iz Rakova kod Poreča, neumorni borac za poštovanje suživota u Istri. Uvek i namerno govori mešavinom hrvatskog, slovenačkog i italijanskog jezika. Stari smo znanci, pozdravljamo se, a on će: “Dobro si došao da im malo pokažemo zube!” Pitam: “Jel nas dvojica?” Nasmeje se, jer njemu je 76, a meni 9 godina više. Utešno je da smo mi bez sumnje daleko najstariji prisutni, najviše je mladih.
Povorka kreće do same granične zgrade, do rečice i žilet žice. Jedna grupa je ponela neke maškare, nalik na kurente – stilizovane sablasti skroz u žilet žici. Tu na tesnom puteljku i nevelikom proširenju na “ničijoj zemlji” tiskamo se, jer organizatori mole da ne gazimo po livadama i njivama okolo. Poštujmo “to je težački lebec/kruh/pane”. Cenim da nas je oko 300, vidim u vestima da je toliko i na drugim graničnim prelazima gde su održani protesti. Malo je ali su baš zato dragoceni. O njima će novine pisati, oni pokreću javno mnenje, a ne drugi što sede kod kuće ili u restoranima. Govornica poručuje da je održana simbolična odbojkaška utakmica preko žice, ali da ih treba “održavati svuda po Evropi, protiv svih žica koje stoje na putu ljudskoj slobodi”. Istra i Pula su dobile organizaciju kulturne prestonice Evrope 2020. godine na temu demilitarizacije, a upravo “svjedočimo novoj militarizaciji i Evrope i naših života protiv koje ćemo se boriti nenasiljem, igrom, kreativnošću”.
Mladi konferansije na slovenačkom, pa na hrvatskom i italijanskom podseća da su “italijanski okupatori 1942. godine oko Ljubljane napravili ogradu od bodljikave žice dugu 32 kilometra da bi, kako se tvrdilo, sprečili napade spolja, a omogućila je pre svega čišćenje od nepoželjnih unutar nje”. Danas se istorija ponavlja. Nova ograda je fašizam na današnji način. U maju svake godine, od 1946. pa na dalje, organizuju se memorijalni pohodi “Putem ljubljanske žice” – hoće li iduće godine za sedamdesetogodišnjicu biti organizovan pohod oko Ljubljane ili oko cele Slovenije u žici?
Govornica Natalija poručuje: “Žica u Istri, Evropi i svijetu velika je sramota, dokaz neslobode, pokazatelj straha, ona predstavlja sve ono što nisu vrednosti istarskog čovjeka – a naše vrijednosti su tolerancija, miroljubivost, sloboda, otvorenost /…/ ovo nije rješenje, to nije poziv na dijalog, već je to sijanje straha, mržnje, neprijateljstva. Oni koji su tu žicu postavili moraju doći da je skinu /…/ Europa ne smije dozvoliti poruke uvijene u bodljikavu žicu – to je čin varvarstva i nasilja”. Dolazi red na Rakovca. Počinje citirajući slovenačkog pesnika Borisa A. Novaka: “Svaka bodlja na žici ubod je u srce svakog poštenog čoveka”. Žica nije protiv Sirijaca, ona je protiv sopstvenog stanovništva, ona je transnacionalni militaristički produkt, ona je novi fašizam – zato Smrt fašizmu! Ni taj Rakovčev, ni onaj fašizam sa najvećeg transparenta na kojem piše “Smrt fašizmu – svoboda ljudem” ne odnose se na društveni sistem, na neku zemlju, nego na stanje duha, na nasilje, na ogrančavanje ljudskih sloboda, na nameru da se vlast postavi iznad ljudi. To je na žalost, tendencija koja ume da izbije svugde – zato je razlog više za borbu protiv nje.
Rakovac kaže da ne zna koja je poruka žice. Izbeglice iz Sirije su nedovoljno objašnjenje. Da se celokupno stanovništvo Sirije preseli u Evropsku uniju, ona bi porasla samo za 9 odsto. Možda strah od Istoka, od Balkana, i dalje. Ima italijanski novinar i putopisac Paolo Rumic jednu zgodnu novelu na temu gde počinje Balkan. Postavljao je to pitanje počev od Slovenije gde su mu rekli da je Balkan istočno od njih. Išao je tako od zemlje do zemlje Balkana na istok i uvek od tamošnjih stanovnika dobijao odgovor da je Balkan istočnije. Na kraju je stigao u Istanbul, gde su ga energično uveravali da je Balkan zapadno od njih! Ako je namena žice da prepreči prodiranje “čefurja” (pogrdno ime za došljake) i njihovog balkanskog stanja duha onda je ona sama dokaz da ju je valjalo postaviti na zapadnoj granici Slovenije.