„Ako je nešto obeležilo 2015. godinu, to je činjenica da monetarne politike centralnih banaka, od ECB do Banke Japana, imaju sve manje i manje efekta. U isto vreme, cena kapitala na globalnom nivou raste, a sposobnost da se dostupan kapital upotrebi nikada nije bila manja“, kaže za Biznis&Finansije Stin Jakobsen, glavni ekonomista danske Saxo banke. Upravo je ograničen domet monetarnih politika početna tačka njegove analize ekonomskih događaja za koje očekuje da će obeležiti 2016. godinu.
U doslovno prvih pet rečenica intervjua, Stin Jakobsen žudi da objasni zašto monetarne politike najmoćnijih centralnih banaka na globalnom nivou daju tako slabe rezultate. „Zašto je, dakle, došlo do paradoksalne situacije da nikada nije bilo „upumpano“ više likvidnosti u globalne tokove od strane centralnih banaka, a da je u isto vreme cena kapitala ostala visoka, i to toliko da su, uprkos referentnim kamatnim stopama koje teže nuli, kamate na rizične i „smeće“ obveznice duplirane, a cena onih sa investicionim rejtingom porasla za 100 bazičnih poena?“, pita Jakobsen i odmah nudi odgovor: monetarna politika kakvu danas vode najvažnije globalne institucije više ne može da pomogne ni tržištu, ni kompanijama, ni državama da izađu iz začaranog kruga niskog ili nultog rasta.
B&F: Ako je neefikasnost monetarnih politika, prema Vašem mišljenju, tako duboko obeležila 2015. godinu, sigurno će se posledice osetiti i u 2016.godini?
Stin Jakobsen: Tako je, a prva među njima je da će cena kapitala nastaviti da raste, što će, verujem, dovesti do toga da će dosta korporativnog duga biti prekategorisano na „smeće“ rejting, što znači da treba očekivati povećan broj neispunjenja obaveza (defolta) kod korporacija.
B&F: Koja su to ostala dešavanja kojima se treba radovati ili ih očekivati sa strepnjom u narednih godinu dana?
S. Jakobsen: Svedoci smo izbegličke krize koja ne jenjava, niti se nazire njeno konačno rešenje. Teško je – a verovatno i nemoguće proceniti dugoročne ekonomske i političke posledice ove krize, i jedino što razuman čovek može reći je da u potrazi za kvalitetnim rešenjem postupak treba da bude što transparentniji, a saradnja između zemalja pogođenih krizom što direktnija.
Takođe, novoj godini je izgleda suđeno da bude ona u kojoj će FED početi da podiže referentnu stopu, iako bi to predstavljalo dodatni pritisak na ukupnu svetsku ekonomiju, a ni sama američka privreda nije u zavidnoj formi. Sa sporijim rastom ne bore se samo Sjedinjene Države, već i privrede u razvoju, kao i sama Evropa.
S druge strane, u 2016. očekujem da će glavna ekonomska vest biti Kina, koja agresivno snižava referentnu kamatnu stopu, i to čak šest puta od novembra prošle godine, pripremajući se za sprovođenje projekta „Put svile“. Sam „Put svile“ je priča i događaj za sebe, od ogromnog značaja i za vaš region i za svet. I na kraju, da nekako zaokružim očekivanja za sledeću godinu, verujem da ćemo se na globalnom nivou suočiti sa volatilnošću, upravo zbog pritiska pod kojim će se, kako sam ranije naveo, naći vlasnici kredita, i zbog defolta koji će neminovno uslediti.
B&F: Uporno upozoravate na manjkavosti monetarnih politika, dok se u isto vreme spekuliše da će ECB nastaviti svoj program kvantitativnih olakšica. Mislite li da, uprkos svemu, treba nastaviti sa upumpavanjem likvidnosti?
S. Jakobsen: Ne mislim da treba nastaviti sa tim programom. Rekao bih da je sada celom svetu jasno da program ECB ne daje rezultata. Evropska centralna banka postala je jedini kupac problematičnih dužničkih hartija, što ume da obraduje berze koje se uvek raduju pomoći u rešavanju nelikvidnih pozicija. Šta je, međutim, sa kreiranjem rasta, novih poslova, ubrzanjem reformi? Nažalost, program kvantitativnih olakšica ECB sveo se na kupovinu vremena i trošenje resursa, a isto će se desiti i sa programima Banke Japana, pa i FED-a. To su institucije koje nemaju apetit za rizik i koje nisu spremne da „preseku“ stvari i urade ono što je zaista potrebno – da obezbede investicije za razvoj infrastrukture umesto da stvaraju nove nejednakosti na tržištu, nadajući se da će vrednost imovine moći da pokrije rast cene duga.
B&F: Kako gledate na dalje odnose između EU i Rusije?
S. Jakobsen: Veličinu tog problema možda najbolje opisuje mali primer: pre par nedelja leteo sam za Moskvu avionom u kome nije bilo više od 20 putnika, a kada sam se vraćao nije nas bilo ni 12 u kabini. Vidi se da je komunikacija u prekidu, da je privredna aktivnost niska, da se ruska privreda kreće spiralnom putanjom nadole, zbog sankcija ali i zbog sopstvenih lidera koji ostaju bez ideja i inicijative. Ruske banke su u velikoj opasnosti od defolta. Ipak, ne očekujem da će se u toku sledeće godine situacija u odnosima EU i Rusije drastično promeniti, ni nabolje, ali ni na gore.
B&F: Osim Kine, očekujete li da će još neka država ili region biti potencijalne dobre vesti u narednih godinu dana?
S. Jakobsen: Vaš region je napravio značajan zaokret ka privrednom rastu. Očekujem da će vaš deo sveta nastaviti da napreduje, i da će mu u tome pomagati tražnja iz Evropske unije. To, inače, važi za celu Istočnu Evropu – postali ste proizvodni centar za celu Evropu, koji omogućava kvalitetnu i cenovno konkurentnu proizvodnju „kod kuće“ umesto da se ona, kao nekada, izmešta u Kinu ili Vijetnam.
B&F: Da li je taj imidž „proizvodnog centra Evrope“ zacementiran, ili još treba raditi na takvom brendu za region?
S. Jakobsen: Ne, još niste apsolutno prepoznatljivi u tom smislu, delom i zbog toga što se još ne putuje i ne posluje dovoljno sa vašim regionom. Lično sam, međutim, imao priliku da posetim Srbiju i nosim pozitivne utiske. Iako politička situacija nije uvek idealna, čini mi se da provejava spremnost da se prihvati logika koja kaže da privreda može da raste samo ako obezbedi proizvodnju, ali i razmenu i saradnju sa zemljama u okruženju. Imate i obrazovanu radnu snagu koja ume da se nosi sa krizom, ali ipak nisam siguran da je priča o Srbiji stigla dovoljno daleko. Moraćete da poradite na tome da je proširite tamo gde treba!
B&F: Čini se da ekonomske odluke na globalnom nivou nikada nisu toliko bile pod uticajem politike kao danas. Da li je situacija postala toliko loša da ubuduće može samo da se poboljša?
S. Jakobsen: Ako se imaju na umu tri osnovna pravila, veze između politike i ekonomije postaju jasnije. Prvo je da bi svaka ivnesticija u suštini trebalo da bude ulaganje u produktivnost. Drugo je da bi profitna marža trebalo da bude presudna za alokaciju investicija, a treće je da svi treba da budu spremni na promene jer, u suprotnom, vreba stagancija koja košta sve više kako vreme odmiče.
Dakle, može se reći da je situacija takva da samo može da krene na bolje, ali da bi krenulo na bolje mora da postoji kapital za promenu, koji opet mora odnegde i doći. Teško da će doći iz političkih voda. Političari vole da čuvaju zatečeno stanje, pa se retko kada čuju diskusije o budućnosti i o tome kako promeniti status quo, o investicijama u obrazovanje i kvalitetniju infrastrukturu, o otvorenijim granicama. Umesto toga, danas se priča o zatvaranju granica, i političkim, pa i agendama centralnih banaka koje vode brigu o uskim nacionalnim interesima, umesto o „široj slici“. Ostaje nam, zato, tržište kao mesto koje će generisati kapital za promene – ono će svojom reakcijom naterati sve koji to do sada nisu hteli ili mogli da se ponašaju racionalno.
Milica Rilak
Biznis top 2014/15.