Close
/ B&F Plus / Evropske prakse otimanja zemlje
BiF Analize Čitajte B&F online

Evropske prakse otimanja zemlje

Redakcija BIF on 17/04/2016 - 11:00 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1367 times!

Koncentracija poljoprivrednog zemljišta pod kontrolom velikih korporacija je poznata pod nazivom otimačina zemlje, odnosno eng. land grabs. Više od 40 odsto najvećih svetskih investitora u poljoprivredu ima sedište u Evropi, a evropske politike ih subvencionišu na štetu malih poljoprivrednika. Posledice su ekološka šteta, sprečavanje razvoja lokalnih zajednica i slabi rezultati u “stvaranju novih radnih mesta”.

U poslednjih nekoliko godina, a naročito nakon svetske krize poskupljenja hrane iz 2007. i 2008. godine, mnogo je pažnje posvećeno globalnoj ekspanziji velikih akvizicija poljoprivrednog zemljišta, poznatijih kao otimačina zemlje (eng. land grabs). Investitore nalazimo u rasponu od transnacionalnih korporacija i individualnih investitora najvišeg reda do vlada. Podaci GRAIN-a, međunarodne nevladine organizacije koja je sprovela relevantno istraživanje o otimanju zemlje, beleže preko 400 slučajeva velikih otimanja, a pokrivaju gotovo 35 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta u preko 60 zemalja u razdoblju od 2006. do 2012. godine. Problem s otimanjem zemlje je taj što ne doprinosi razvoju lokalnih zajednica, kao što se uporno obećava. Kapitalno intenzivna poljoprivredna investicija ne osigurava radna mesta i veoma je ekološki destruktivna. Uz to, kao što je ustvrdio Olivier de Schutter, UN-ov posebni izvestilac za pravo na hranu od 2008. do 2014. godine, otimanje zemlje ima razorne posledice po sigurnost hrane širom sveta.

Često se pogrešno pretpostavlja da je otimanje zemlje nešto što se ne tiče Evrope. No, tiče je se iz više razloga: evropske politike stimulišu takvu vrstu ulaganja i evropske korporacije direktno su umešane u ove procese, a otimanje zemlje je takođe prisutno i u samoj Evropi, naročito istočnoj. U recentnoj studiji, koju je naručio Odbor za poljoprivredu i ruralni razvoj Evropskog parlamenta, nalazimo “značajan dokaz da se u EU sprovodi otimanje poljoprivredne zemlje”, naročito u nekim istočnoevropskim državama članicama. Na primer, ista studija pokazuje da su se direktna strana ulaganja u poljoprivredni sektor u Estoniji povećala pet puta u razdoblju od 2003. do 2008. godine. Studija o otimanju zemlje u Evropi, koju je objavio Transnational institute (TNI), progresivni think-tank sa sedištem u Amsterdamu, procenjuje da se samo u Rumuniji u rukama velikih multinacionalnih korporacija nalazi otprilike sedamsto do osamsto hiljada hektara poljoprivredne zemlje.

Bugarska je, s 4% poljoprivrednih proizvođača koji kontrolišu 85% iskoristivog obradivog zemljišta, izvrstan primer ekstremnog otimanja zemlje unutar EU, ali na to ću se vratiti na kraju članka. Pre svega, važno je shvatiti ulogu EU u svemu tome i šta zapravo otimanje zemlje podrazumijeva.

Globalni proces

Evropska unija, kao što je pokazalo TNI-ovo istraživanje, značajan je akter u globalnoj groznici otimanja zemlje. Više od četrdeset posto najvećih investitora iz tog polja ima sedište u Evropi. Na primer, britanski Landkom je u 2008. i 2009. imao u koncesiji preko 100.000 hektara zemlje u Ukrajini. Uz to, kao što smo naveli, politika EU stimuliše otimanje zemlje. Direktiva o promovisanju upotrebe energije iz obnovljivih izvora, donesena 2009. godine, zahteva da 20% energije koja se koristi unutar EU, kao i 10% goriva za prevoz u pojedinim zemljama članicama, dolazi iz takozvanih “obnovljivih” izvora. To dovodi do jačanja industrije biogoriva stvaranjem stabilnog i povoljnog okruženja za ulaganja u profitabilne useve (ili useve koji nose dobit, eng. cash crops), poput kukuruza, koji se mogu pretvoriti u gorivo: reč je o velikom podsticaju globalnoj groznici otimanja zemlje. Isti TNI-jev izveštaj pokazuje da zapravo postoji niz sličnih politika EU, poput politika spoljnih investicija, trgovinskih ili unutrašnjih poljoprivrednih politika koje aktivno doprinose globalnom širenju otimanja zemlje. Bilo je pojedinačnih kritičnih glasova EU zvaničnika. Na primer, 2009. godine Stefano Manservisi, generalni direktor za razvoj u Evropskoj komisiji, izjavio je kako se radi “o još jednom načinu iskorišćavanja zemalja u razvoju… [što je] savršen primer neokolonijalizma”. No, celokupna politika EU ostaje neosporena.

Inicijativa Sve osim oružja (Everything But Arms, EBA), koju je EU prihvatila 2001. godine, ciljano promoviše evropski uvoz, svega osim oružja, iz najnerazvijenijih zemalja, a time i integrisanje tih zemalja u globalnu ekonomiju. Međutim, to je u praksi doprinelo intenziviranju procesa otimanja zemlje. U Kambodži je, na primer, EBA promovisala ukidanje carine na uvoz kambodžanskog šećera u EU. Ova mera je trebalo da stvori nova radna mesta, ali je zapravo podstakla kambodžansku vladu da otera poljoprivrednike sa njihove zemlje kako bi zemljište dala u zakup velikim međunarodnim investitorima. Kao odgovor na to 400 poljoprivrednih potodica pokrenulo je parnicu protiv umešanih multinacionalnih korporacija na Visokom sudu u Londonu.

Postoje slični pojedinačni slučajevi kada je u otimanje zemlje u državama članicama EU uključeno direktno političko nasilje. Holandska bankarska korporacija Rabobank angažovana je u sticanju više od 21.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u Rumuniji. Zarand, rumunsko selo sa više od 2.500 stanovnika, smešteno je u području u kojem podružnice holandskog diva otimaju zemlju. Meštani su optužili te kompanije da uzimaju njihovu zemlju bez ikakvog formalnog pristanka. Nacionalna agencija za borbu protiv korupcije osudila je gradonačelnika sela za sudelovanje u krivotvorenju dokumenata i krađi poljoprivrednog zemljišta lokalaca.

Uloga Unije

Otimanje zemlje sigurno je lakše prepoznati kada je umešana direktna politička prisila, kao u spomenutim slučajevima iz Kambodže i Rumunije. Međutim, češće je reč o puno suptilnijim načinima za teranje malih poljoprivrednika i seoskih zajednica sa njihove zemlje koji su ujedno ključni za shvatanje razmera otimanja zemlje, posebno unutar EU.

Na primer, zajednička poljoprivredna politika EU (Common Agricultural Policy, CAP), koja čini polovinu njenog budžeta, podstiče subvencionisanje velikih poljoprivrednih investitora. Time stvara nejednake tržišne podsticaje, stimulišući velike poljoprivredne investitore i marginalizirajući male, doprinoseći, zajedno sa drugim evropskim politikama koje se tiču zemlje, procesima koncentracije poljoprivrednog zemljišta unutar EU. U tom je smislu važno preispitati značenje otimanja zemlje, a ne suziti njegovu definiciju samo na slučajeve u kojima je prisutno nasilje, niti na investicione projekte transnacionalnih aktera u zemljama u razvoju.

Mainstream mediji obično zauzimaju suženu perspektivu (fokusirajući se na političku prisilu i strane investitore). Čak su i neke kritične nevladine organizacije usvojile ovaj pogled. Sužena perspektiva, međutim, može ostati slepa na činjenicu da nacionalni investitori mogu biti jednako “strani” lokalnim zajednicama kao i transnacionalni, ako ulaganje dovodi do smanjenja zaposlenosti i male poljoprivrednike razvlašćuje i ako od stečenog profita lokalne zajednice nemaju nikakve koristi.

U Bugarskoj je klasa nacionalnih poljoprivrednih investitora efikasno monopolizovala poljoprivredu uspostavljanjem jake veze sa nacionalnom političkom elitom i iskorišćavanjem poljoprivrednih subvencija EU koje favoriziraju velike investitore. Nadalje, ti investitori bili su vrlo efikasni u integrisanju svog poslovanja na međunarodna poljoprivredna tržišta.

Sudbina malih proizvođača

Studija o koncentraciji zemljišta u Bugarskoj, koju je prošlog meseca objavio Za Zemiata, bugarski član Prijatelja zemlje (Friends of the Earth), pokazuje da broj poljoprivrednika u poslednjih 15-20 godina konstantno opada. U 2003. godini bilo je više od 650.000 registrovanih proizvođača, a u 2013. njihov broj je pao na oko 250.000. Zadružne farme su takođe u stalnom opadanju. Između 2003. i 2010. godine njihov broj, kao i zemlja koju koriste, smanjio se za oko 50%, dok su u isto vreme privatni poljoprivredni investitori doživeli visoku stopu rasta.

Uprkos tome što još uvek postoji mnogo malih proizvođača, oni imaju vrlo ograničen pristup zemlji. Samo 4% velikih proizvođača kontroliše 85% poljoprivrednog zemljišta. Slučaj je isti sa stočarstvom gde 1,5% proizvođača u sektoru koristi 66% zemljišta. Mali proizvođači i dalje dominiraju na tržištu, ali samo u smislu brojnosti, a ne u pristupu zemlji. Više od 80% poljoprivrednika koristi manje od 2 hektara zemlje. Ova brojka stavlja većinu poljoprivrednika u Bugarskoj u istu situaciju u kojoj se nalazi većina njihovih kolega u evropskoj ostrvskoj naciji Malti, gdje takođe 80% poljoprivrednika ima manje od 2 hektara zemlje.

Mainstream mediji i političari hvalili su “impresivan” rast u bugarskom poljoprivrednom sektoru. Ne obazirući se na ekstremnu centralizaciju iskorišćavanja zemlje, gotovo sve bugarske vlade u poslednje dve decenije preferirale su da nekoliko velikih poljoprivrednih kompanija konsoliduje zemljišta. Aktuelni ministar poljoprivrede, koji je nekada bio direktor jedne od najuticajnijih bugarskih poljoprivrednih korporacija, konstantno tvrdi da najveći izazov za vladu predstavlja ubrzavanje konsolidacije zemljišta.

Završimo ipak u pozitivnom tonu. Usred ove sumorne slike neki seljaci, poljoprivredni radnici, kao i aktivisti za hranu i zaštitu životne sredine iz istočne Evrope počeli su da se organizuju naspram ovih krajnje nepravednih zemljišnih politika. Sledeći Evropski zeleni forum za prehrambeni suverenitet, koji objedinjuje progresivne organizacije u oblasti zemljišnih i poljoprivrednih politika, održaće se ove jeseni u Rumuniji. Možda se možemo nadati da je reč o indikatoru intenzivnije politizacije borbe protiv društveno destruktivnih učinaka neoliberalizma u poljoprivrednom sektoru, tako bolno vidljivih u istočnoj Evropi.

 

 

S engleskog prevela Sana Perić
Preuzeto sa Biltena

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *