/ B&F Plus / Evo kako je proslavljen Prvi maj u regionu
BiF Analize Čitajte B&F online

Evo kako je proslavljen Prvi maj u regionu

This post has already been read 1018 times!

Protesti i proslave Prvog maja često se u javnosti tretiraju kao navodno pouzdani indikatori stanja radničkog pokreta. Iako se radi o prilično neprikladnom procenjivačkom okviru, gotovo pa programiranom za cinizam ili apatiju, komparativni pregled prvomajskih aktivnosti u regionu barem donekle otvara prostor za razumevanje šireg političkog konteksta i trendova. Donosimo kratke izveštaje iz Rumunije, Kosova, Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije.


Rumunija: pune crkve, prazne ulice

Ove godine rumunsko bledo sećanje na izvorne prvomajske tradicije dodatno je izbleđeno preklapanjem sa pravoslavnim Uskrsom. Prvi maj tako je postao dan predodređen za proslave i pobožnosti, a ne za politiku. To ne znači da se taj datum ovde obično obeležava militantnim radničkim aktivnostima, no barem depolitizovana tradicija roštiljanja još nosi maglovitu predstavu državnog socijalizma i njegovih davno zapostavljenih ideala. Prvomajske prazne ulice i pune crkve postale su najbolji podsetnik na promene nastale nakon 1989. godine.

Iako je čin proslave praznika rada ovde potrošen, inicijalni ciljevi jednako su urgentni kao i pre. Aktuelno radno zakonodavstvo u Rumuniji postavljeno je na štetu radnika, a cela ekonomska struktura bazira se na eksploataciji najjeftinije radne snage u Evropskoj uniji. Rumunski sociolog Stefan Guga u svojim tekstovima je detaljno mapirao strukturu tržišta rada, radne snage i njihovu transformaciju poslednjih desetak godina. Kao što bi se i moglo očekivati, celokupna situacija je dosta tmurna.

Zakon o radu iz 2011. godine eksplicitno je ciljao stvaranje fleksibilne radne snage uz obećanje otvaranja novih radnih mesta. Naravno, bio je to samo mit, a u praksi fleksibilizovani radni odnosi doveli su do nastanka nesigurnih radnih mesta, nezaštićenih radnika i pojave velikog broja privremenih ugovora i minimalnih plata (udeo radnika plaćenih na minimalac u ukupnom broju zaposlenih iznosio je čak 30 posto u 2014. godini). Tržište rada je maleno, lokalno ograničeno, segmentirano i neravnomerno raspoređeno po regijama. Veliki gradovi u razvijenim regijama privlače jeftiniju radnu snagu koja dolazi iz nerazvijenih delova zemlje čime doprinosi povećanju interne polarizacije. Uz to, raste i rizik od siromaštva zaposlenih ljudi dok se udeo zarada u BDP-u smanjuje još od 2008. godine (u zadatom periodu pao je sa 39 na 31 posto). Nadalje, tek 60 posto od ukupnog broja zaposlenih radi na nekim od tipičnih oblika ugovora o radu, dok je evropski prosek tako prijavljenih 80 odsto. To znači da 40 odsto radne populacije zarađuje putem atipičnih oblika zapošljavanja koji nemaju zdravstveno ni penziono osiguranje. Šta više, preko 85 posto ljudi koji primaju plate zarađuje između minimalca i prosečne zarade – između 200 i 500 evra mesečno – što su iznosi među najnižima u Evropi, a ne samo u EU.

Eksploatacija radne snage jedan je od glavnih ekonomskih problema u Rumuniji. Međutim, ne i političkih. Bivša vlada uspela je tokom tri godine mandata da podigne minimalnu zaradu sa 120 na 200 evra, no pritom nije uradila ništa da ublaži strukturne odnose eksploatacije. Aktuelna vlada odbila je dalja povećanja, barem plata u javnom sektoru, čime je propustila da doprinese značajnijem poboljšanju stanja za barem jedan deo zaposlene radne snage. I premda su se poslednjih nedelja održavali protesti na ovu, ali i druge teme, ispred zgrade Vlade, ipak se ne može reći da je atmosfera išta nego mirna kad se govori o pitanjima radničkih prava. Uprkos privatnom nezadovoljstvu ovakvim stanjem, većina ljudi ne iskazuje to javno ili u nekoj organizovanoj formi. Ideološki aparati države još uvek uspešno osiguravaju usmeravanje besa prema “uhlebima”, “nezasluženim siromašnima” ili “lenštinama” koji žive od socijalne pomoći. Oni sa više-manje stabilnim poslovima nisu spremni da ih rizikuju upuštanjem u radničku agitaciju, dok su nezaposleni politički trenutno preslab i neorganizovan društveni faktor. U tome leži prava zagonetka Prvog maja, premda, ne radi se o isključivo rumunskom fenomenu. Imati posao i zadržati ga čini se ultimativnim horizontom – dalje od toga nema potrebe za bilo kakvom borbom.

Kosovo: bez poverenja u sindikate

Međunarodni dan rada je na Kosovu uglavnom miran i pre svega slavljenički dan. U Prištini, porodice obično odlaze u park Gërmia nedaleko od grada gde se uz piknik međusobno druže u prirodi. To su navike još iz socijalističkog perioda, koje su se zadržale uprkos promenjenim okolnostima. Politička i ekonomska tranzicija nakon 1990. godine nije u znatnijoj mjeri podstakla obeležavanje Prvog maja kao dana borbe za one radne ljude čiji su uslovi života i rada danas lošiji nego što su bili gotovo ikada ranije.

Ipak, ove godine organizovan je i marš u Prištini i protest u Elez Hanu, gradiću na jugu zemlje. Prištinski protestni marš organizovala je inicijativa pod nazivom “Podigni svoj glas” koja je pokrenuta kako bi upozorila na stalno pogoršanje uslova rada, pogotovo u privatnom sektoru. Kako su juče upozorili organizatori marša, samo prošle godine je čak 18 radnika poginulo na radnom mestu. Većina njih uopšte nije imala nikakvo zdravstveno osiguranje, a u sećanje na njih održana je simbolična akcija u neposrednoj blizini zgrade Vlade.

Protest u Elez Hanu organizovali su radnici fabrike cementa Sharrcem, jedne od najvećih te vrste u regiji. Oni su zahtevali poništenje privatizacije, ali i kontrolu sadašnjih i bivših radnika nad fabrikom umesto Kosovske agencije za privatizaciju. Oba primera pokazuju zapravo veliko nepoverenje radnika u sindikate i njihova vođstva koja su dan borbe za radna prava, prema nekim izveštajima, navodno provela na plažama susedne Albanije. Iako ohrabrujući, ovi primeri radničkih protesta ujedno pokazuju kako radnički pokret mora još puno da napravi kako bi postao važan faktor u zemlji.

Srbija: radnička borba (ne) voskrese

Ovogodišnji Prvi maj sindikati, kao uobičajeni (i očekivani) akteri, odlučili su da zaobiđu zbog Uskrsa, barem kada je o protestnoj šetnji reč. Roštilj, možda, nisu zaobišli – najavljivana kiša pala je tek po podne! – a svakako nisu tradicionalno tucanje jajima u porodičnom krugu. Upozorili su, doduše, kako je položaj radništva u Srbiji izuzetno loš i kako bi se za njegovo popravljanje trebalo boriti. Vlastiti apel, avaj, nisu uputili sebi.

Levi samit Srbije, mreža levičarskih organizacija, organizovao je prvomajske proteste u Beogradu i Subotici. Subotički je održan ispred Otvorenog univerziteta, dok je beogradski otpočeo na Trgu republike, odakle se protestna šetnja nastavila do Trga Slavija i spomenika Dimitriju Tucoviću (čije je izmeštanje do Prvog maja sledeće godine relativno izvesno).

U beogradskom protestu učestvovalo je nešto više od 200 ljudi. Zagrejani tonovima borbenih pesama koji su se razlegali po Trgu republike, te uvodnim govorima triju aktivistkinja (Lidije Vasiljević, Olge Dimitrijević, Marije Perković), učesnici/e protesta zaputili/e su se ka Slaviji, visoko dižući crvene i zastave duginih boja, mašući parolama i uzvikujući ih (“Sloboda, jednakost, solidarnost!”, “Dostojanstven rad, a ne glad!”, “Vratimo fabrike za radnice i radnike!”, u izbornom duhu i “Vaše partije – nula demokratije!”…), pevajući “Ay Carmela!” uz bubnjeve i harmoniku… Aktivista Branislav Markuš održao je završni govor, nakon čega je skupa otpevana “Padaj silo i nepravdo”, a crveni kartoni s parolama položeni kraj spomenika.

Stav sindikatâ prema ovom Prvom maju rečito govori o stanju radničke borbe u Srbiji. Uprkos nezaposlenosti, potplaćenosti, prekarnosti i vrlo lošim uslovima rada, kao i otpuštanjima u najavi, sindikati “propuštaju” i simbolički dan radničke borbe. Levičarske organizacije su ga dolično obeležile; ipak, bez šire radničke inicijative i odziva, teško da će, kako pesma kaže, “pravo ugrabljeno uzet narod sam”.

Hrvatska: nastavak protestnih aktivnosti

Praznikom rada u Hrvatskoj je obeleženo prvih sto dana Vlade Domoljubne koalicije i MOST-a koji su radnicima, penzionerima i nezaposlenima u Hrvatskoj doneli najave novih kresanja socijalnih usluga i opsežnih privatizacija državne imovine, a prema usvojenom Nacionalnom planu reformi na udaru su se našla i dva stupa socijalne države, zdravstvo i penzioni sistem.

Javno zdravstvo tako prati sve jasnija tendencija isključenja siromašnijih građana iz sistema univerzalne pomoći: reforme će dopunsko zdravstveno osiguranje odnosno limit participacije u bolničkom lečenju učiniti skupljima, a pružanje hitne pomoći naplaćivaće se onim pacijentima za koje se u naknadnoj proceduri odluči da im nije bila potrebna. Takođe, u reformskim predlozima vezanim za penzioni sistem izjednačavanje granice odlaska u penziju za muškarce i žene sprovelo bi se znatno brže nego što je to predvidela prethodna Vlada, što znači da bi već od 2023. godine radnici i radnice u Hrvatskoj mogli raditi do 67. godine života.

U prvih sto dana postalo je izvesno da će i sudbina javnih poduzeća, pa čak i onih uvrštenih na listu od strateškog interesa, do daljnjeg ostati krajnje neizvesna budući da Nacionalni plan reformi između ostalog predviđa i prodaju udela u državnim kompanijama. Vlada, doduše, trenutno isključuje mogućnost prodaje strateških javnih poduzeća, no s obzirom na glavne ambicije NPR-a: smanjenje javnog duga i ubrzanje rasta ekonomije, unutar tako postavljenog okvira logična se čini izjava predstojnika DUUDI-ja kako niko ne želi prodavati hrvatsko blago, no ako se nešto i bude prodavalo, jasno da će se prodavati po tržišnim cenama.

I dok je s jedne strane prvih sto dana obeleženo pozivanjem na konsenzus i jedinstvo u sprovođenju reformi koje, kako stvari stoje, očito ne idu u korist velike većine građana, u atmosferi sve oštrijeg ideološkog obračuna urednici i novinari bivaju pometeni sa javne televizije, neprofitni mediji izbrisani s mape javnog finansiranja, a okvir za delovanje civilnog društva u procesu je demontiranja.

Nezadovoljstvo radom Vlade i najavljenim reformama, rastućim desnim ekstremizmom, nefunkcionalnim i sve skupljim javnim uslugama i ogromnim odlivom mlađih ljudi iz zemlje proizvodi mnogo razloga za protest, pa ne čudi da su samo u prvoj nedelji maja najavljena čak četiri protesta. Osim dvaju prvomajskih – jednog u organizaciji dve sindikalne cenrtale, drugog u organizaciji nekoliko sindikata, udruženja i Radničkog fronta – u Zagrebu su se održala još dva vrlo važna protestna skupa: u utorak su se na poziv Hrvatskog novinarskog društva novinari i građani okupili “kao odgovor na desant na medije u režiji aktualne vlasti i Ministarstva kulture” i “izraz podrške novinarstvu kao javnom dobru”, a dva dana kasnije vaspitači iz Sindikata obrazovanja, medija i kulture uz podršku roditelja i udruženja civilnog društva da bi upozorili na dugogodišnju degradaciju sistema javnog predškolskog obrazovanja.

Makedonija: Sindikalna pasivnost u vreme velikog društvenog pokreta

Nedavne mobilizacije protiv makedonske vlade u dosad neviđenom presedanu, spojile su različite društvene grupe i povezale ih na zajedničko delovanje. Niko u državi, čini se, nije ostao ravnodušan na duboku krizu opšteg legitimiteta vlasti, iako se može govoriti i o istorijskom nedostatku legitimiteta države, političkog sistema i tradicionalne politike. No, u ovom velikom okupljanju nedostaje jedan istorijsko relevantan akter koji vidno fali na sceni – sindikati. Radnici na ulice izlaze samostalno, kao aktivisti, kao roditelji i kao zabrinuti partneri nevladinih organizacija, no njihove tradicionalne organizacije propustile su da razumeju ulogu koju organizovano radništvo može imati usred društvene krize. Makedonija se nalazi usred masovne mobilizacije ljudi, presudne za neposrednu makedonsku budućnost. Neaktivnost sindikata trenutno osigurava privid normalnosti u zemlji u kojoj je celi sistem postao abnormalan, i nažalost, ta “normalnost” radi u korist vlade, dok istovremeno predstavlja uteg za realizaciju, trenutno velikog, političkog potencijala organizovanih radnika. Borba uz zahtev za kvalitetnijom vladom, mora sadržavati i zahtev za kvalitetnijim sindikatima.

Slovenija: sećanje na bolja vremena

Uprkos prevrtljivom vremenu, na krijesu na Rožniku, centralnoj proslavi 1. maja koja se tradicionalno održava veče uoči praznika, ove godine se okupilo više od 10 hiljada ljudi. Prvi put od raspada Jugoslavije prvomajski krijes su organizovale sve četiri sindikalne centrale: Savez samostalnih sindikata Slovenije, Nezavisnost, Pergam i Konfederacija sindikata javnog sektora. Događaj je organizovan pod sloganom: “Zajedno radimo, zajedno slavimo”. Krijesovi su zapaljeni i u većini drugih većih slovenskih mesta, a čak su i izjave, kako govornika tako i ostalih učesnika, bile vrlo slične u svojim zaključcima.

U ovakvim prilikama se pre svega starija generacija danas penzionisanih radnica i radnika rado priseća izgubljenog statusa i poštovanja koje su u nekadašnjoj Jugoslaviji imali rad i radništvo. Većina misli, bez obzira na današnju političku afilijaciju, da je u proteklih dvadeset godina puno toga izgubljeno i propušteno. Uprkos tome što je tranzicija u Sloveniji bila prilično spora, danas je vidljivo da je u protekle dve decenije došlo do izrazitog bogaćenja manjine i osiromašenja većine.

Taj resentiman potkrepila je i kriza koja je još više nego sama tranzicija razotkrila klasni karakter slovenačkog društva. Klasa bankara, vlasnika kapitala i ljudi sa političkim vezama krizu je preživela bez većih teškoća, a mnogi od njih su pritom i zaradili. Na drugoj strani je radnička klasa suočena sa otpuštanjima, merama štednje i sve lošijim izgledima za budućnost. Iako je u poslednjih nekoliko kvartala ekonomski rast u Sloveniji opet pozitivan, učinaka na blagostanje radne većine nema. I država i kapital insistiraju na nužnosti dalje štednje.

Posebno je nesiguran položaj marginalnih delova radničke klase. Tako mlade koji pokušavaju da stupe na tržište radne snage čekaju, ako i takvi, prekarni oblici rada. S druge strane su stariji radnici koji žele u penziju, ali im ona sa produženjem radnog veka sve više izmiče. Uz to ni sami iznos penzije ne omogućuje dostojan život i veliki deo onih koji žive na rubu siromaštva su upravo penzioneri. A da o migrantskim radnicima i njihovom nesnosnom položaju i ne govorimo.

Ove činjenice su prenosili i govornici na ovogodišnjim prvomajskim krijesovima. Zato je Prvi maj ove godine, kao i nekoliko prethodnih, razotkrio prilično gorak i mizeran položaj radništva uz preteća obećanja daljeg dokidanja i kršenja njihovih prava. Puno više nego praznik, ovaj dan je postao sećanje na prošla vremena. Sećanje na prošlost, ali istovremeno i poziv na nove bitke.

 

 

Preuzeto sa Biltena

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close