/ Posle 5 / Kristina Džonson, balet majstor: Magija evropskih pozorišta
BiF Analize Čitajte B&F online

Kristina Džonson, balet majstor: Magija evropskih pozorišta

This post has already been read 1044 times!

„Pri ulasku u neko evropsko pozorište koje ima veoma dugu istoriju, osetim ushićenje kada pomislim kakve su sve predstave tu odigrane i kakvi su umetnici u njemu nastupali. To je neka vrsta magije“, kaže poznata svetska balerina Kristina Džonson, koja ističe i da bavljenje ovom profesijom u evropskim pozorištima donosi daleko više egizistencijalne sigurnosti nego u SAD. „Desilo mi se da jedne večeri igram vodeću ulogu u zgradi operske kuće Kenedi centar u Vašingtonu i dobijem mnoštvo ovacija, a već sutradan sam se vratila u Njujork, pravo u red za nezaposlene“.

Krajem marta, na Beogradskom festivalu igre, publika je bila u prilici da nakon više godina odlaganja pogleda nastupe njujorške trupe „Complexions“, za koje su karte bile rasprodate mesecima unapred. Umetnički direktor u pomenutoj trupi Kristina A. Džonson, svojevremeno je bila prvakinja baleta u „Plesnom Teatru u Harlemu“, a za nju su koreografi poput Glena Tetlija, Alonsa Kinga i Dvajta Rodena sačinili posebna dela. Tokom dosadašnje karijere bila je specijalni gost različitih plesnih trupa širom sveta, uključujući i obnovljeni Kraljevski balet iz Londona, i stalni je član Complexions savremenog baleta od njegovog osnivanja. U Srbiju je dolazila više puta i privatno, dok je bila udata za jednog našeg sunarodnika, pa donekle razume srpski jezik i upoznata je sa ovdašnjom kulturom, pa čak i folklornom tradicijom.

 
B&F: S obzirom da ste u svet baleta ušli kao sedmogodišnjakinja, da li je tada to bilo samo dečije interesovanje ili ste već bili sigurni da je to Vaš životni izbor?

Kristina Džonson: Roditelji su mi govorili da sam kao mala stalno igrala, u dvorištu, u kući, gde god sam stigla. Zato su odlučili da me upišu na balet. Kada sam prvi put ušla u salu za vežbanje, delovala mi je kao moje prirodno okruženje. U dvanaestoj godini morala sam da odlučim da li ću se baletom baviti profesionalno, i tada sam definitivno rešila da se tome posvetim. Od tinejdžerskih dana nisam prestala sa igranjem, mada nikada nisam ni sanjala da ću biti uspešna balerina na velikoj sceni.

 
B&F: Čega ste morali da se odreknete na tom putu, a šta ste dobili zauzvrat?

K. Džonson: Svako profesionalno bavljenje umetnošću ili sportom zahteva neke žrtve. Kada sam se odlučila za karijeru profesionalne balerine, odmah nakon redovne škole morala sam da pohađam časove baleta i nisam imala vremena za druge aktivnosti kao moji vršnjaci. Takođe, nakon srednje škole nisam upisala fakultet, već sam odmah počela da radim, ali sam takvom odlukom i mnogo dobila. Za početak – mogućnost da radim ono što volim, potom brojna putovanja po svetu i poznanstva sa zanimljivim ljudima, a sada i šansu da podučavam mlade. Profesionalci u ovom poslu svaki dan treniraju približno koliko traje prosečno radno vreme, a moraju posvetiti i dodatno vreme brizi o svom telu, jer je ono njihov instrument i „oruđe“ za rad. Naravno, ima nas različitih: neki upražnjavaju nezdrave navike, ali ja se veoma trudim da živim zdravo, kako bih imala energije da što bolje odigram svaku ulogu.

 
B&F: Koliko su za vrhunsku karijeru u ovoj umetnosti bitne fizičke predispozicije, a koje karakterne osobine su najvažnije za uspeh?

K. Džonson: Balet je vizuelna umetnost, tako da se podrazumeva da telo mora da izgleda zdravo, vitko i zategnuto. Veoma je važno postići veliku telesnu pokretljivost, ali bitna je i mentalna snaga. Treba znati spostvene granice. Postoji zdrava ambicija – kada želite da izvučete svoj maksimum, ali preterivanje može imati negativne posledice i zato je veoma važno naučiti da osluškujete svoje telo. Kada je reč o mentalnoj snazi, važno je i umeće da se fokusirate na cilj. Ponekad u tome mogu pomoći neki rituali – na primer, pred velike nastupe volim da provedem vreme u tišini i miru, a ponekad i meditiram. Često vizuelizujem kako će izgledati moj nastup. Kada se spusti zavesa, ponekad analiziram svoju igru do detalja, šta sam mogla da uradim bolje ili drugačije, ali i tu moram postaviti granice, kako sebi ne bih stvarala nepotrebnu tenziju.

 
B&F: Putovali ste i plesali širom sveta. Koju državu biste izdvojili kao najbolju za život, a gde smatrate da je najbolji ambijent za razvoj profesionalne karijere?

K. Džonson: To je jako teško pitanje. Obožavam Italiju, i Evropu generalno. Rođena sam u Beču, pa možda otud i moja ljubav prema Starom kontinentu. Volim i Srbiju, bila sam udata za vašeg sunarodnika, te sam dolazila ovde mnogo puta. Kad je reč o razvoju karijere, mada u Sjedinjenim Državama ima divnih pozorišta, i u tome bih prednost dala Evropi. Njena pozorišta imaju dužu tradiciju, koja me posebno nadahnjuje u nastupima. Pri ulasku u neko evropsko pozorište koje ima veoma dugu istoriju, osetim ushićenje kada pomislim kakve su sve predstave tu odigrane i kakvi su umetnici u njemu nastupali. To je neka vrsta magije.

 
B&F: Bili ste prvakinja „Plesnog teatra u Harlemu“, članica baletskog ansambla „Velikog teatra iz Ženeve“ i mnogih drugih poznatih pozorišnih trupa širom sveta. Koji profesionalni period vam je najdraži, na koji svoj uspeh ste najponosniji?

K. Džonson: Kao balerina razvila sam se u Teatru u Harlemu, tamo sam imala veoma značajne uloge, pre svega klasične, od Žizele do role u Labudovom jezeru. Posle sam počela da se bavim i savremenim baletom i sarađivala sam sa Alonzom Kingom, koji je osnovao Lajns balet, Dvajtom Rodenom, jednim od osnivača plesne kompanije “Complexions”, u kojoj i sada radim, i mnogima drugima. Savremeni balet mi je pomogao da se dodatno razvijem kao izvođač. Na mene je dosta uticala i selidba u Švajcarsku, gde sam živela sedam godina i radila sa veoma dobrim koreografima, takođe na savremenom baletu. To se, ponekad, mnogo razlikovalo od svega što sam radila tokom svoje karijere, pogotovu kada bih, na primer, igrala potpuno bosa. Ali ne mogu da favorizujem bilo koji period, već imam mnoštvo različitih perioda kojih se rado sećam. Najdraže mi je to što sam uspela u potpunosti da doživim rad i u Sjedinjenim Državama i u Evropi.

 
B&F: Kako biste opisali osnovnu razliku između ova dva kontinenta?

K. Džonson: Rekla bih da je ona, pre svega, u osećaju sigurnosti. U SAD plesne kompanije angažuju baletske umetnike uglavnom po ugovoru o delu, najčešće preko sezonskih ugovora. U pauzama između tih ugovora mi često radimo dodatne poslove ili idemo na Biro za nezaposlene. Recimo, desilo mi se da jedne večeri igram vodeću ulogu u zgradi operske kuće Kenedi centar u Vašingtonu i dobijem mnoštvo ovacija, a već sutradan sam se vratila u Njujork, pravo u red za nezaposlene. Jedan od razloga što sam izdvojila Evropu kao mesto podobno za profesionalni razvoj je i taj, što ako ste angažovani u nekom tamošnjem pozorištu, to podrazumeva i platu tokom cele godine, čak i u vreme letnje pauze. To vam omogućava da se bez straha od budućnosti koncentrišete na svoje stvaralaštvo. Čini mi se da je u kulturnom nasleđu Evrope da više brine o umetnosti i da je značajnije podržava.

 
B&F: Za razliku od nekih drugih profesija, u javnim nastupima su greške koje počine izvođači svima odmah vidljive. Kako reagujete u takvim situacijama?

K. Džonson: Kada se desi da, na primer, padnete na sceni, u prvim momentima doživite potpuni šok, ali kao i u životu – posle svakog pada morate ustati što pre, ako želite da nastavite dalje. Naravno, bilo je trenutaka u karijeri kada se u nekoj ulozi nisam osećala potpuno sigurno ili nisam bila u najboljoj formi, ali i tada sam nastojala da se to u nastupu ne primeti. S druge strane, ma koliko se dobro pripremili za nastup, uvek se može desiti nešto neočekivano. Recimo, prilikom jednog nastupa u Londonu na otvorenom, deo bine je bio klizav zbog kiše koja je padala prethodne noći. Svako od igrača, kada bi došao do tog dela, morao je kako zna i ume da ga preskoči ili bi se okliznuo. U jednom trenutku, režiser je zahtevao da se spusti zavesa, očisti bina i da predstavu izvedemo od početka. To je neuobičajeno u baletu, ali eto, desilo se. Drugom prilikom, u Italiji, morali smo da otkažemo ceo nastup na otvorenom zbog rose. Pouka koja se iz toga može izvuće jeste da je važno znati kada treba napraviti kompromis, a kada je nešto neizvodivo.

 
B&F: Kakav je osećaj kada na pozornici čekate da se podigne zavesa i da li se on menja kada predstava počne? Na šta mislite u tim trenucima?

K. Džonson: Samo se trudim da budem mentalno prisutna. Svaku svoju ulogu uvežbam do detalja da bih – kada se digne zavesa – mogla da se opustim i izvedem je bez razmišljanja. Ponekad se trudim da upijem ambijent i da ga sačuvam u sećanju.

 
april 2016, broj 126.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close