/ B&F Plus / Zatvorski sistem u Makedoniji: Različita pravila za bogate i siromašne
BiF Analize Čitajte B&F online

Zatvorski sistem u Makedoniji: Različita pravila za bogate i siromašne

This post has already been read 1456 times!

Odluka makedonskog predsednika o pomilovanju korumpiranih političara izazvala je štrajkove u prepunjenim makedonskim zatvorima i time u prvi plan istakla prečesto zanemarivani klasni profil zatvorenika. Dok s jedne strane stoje korumpirani političari sposobni da daju mito i na taj način izbegnu zatvorske kazne, s druge strane imamo obespravljene najsiromašnije pripadnike društva osuđene zbog, na primer, krađe električne energije ili posedovanja narkotika.

Punih je mesec dana prošlo otkad je predsednička odluka o pomilovanju preko 50 vladinih zvaničnika i njihovih saradnika optuženih za korupciju uzrokovala talas protesta širom Makedonije. Primenom dvostrukih pravnih merila duboki jaz koji deli makedonsko društvo konačno je izašao na videlo. Na jednoj se strani nalazi korumpirana politička klasa i njihova klijentela, nedodirljiva i zaštićena ekonomskom i političkom moći, dok se na drugoj, daleko od mogućnosti ostvarenja bilo kakve sudske ili socijalne pravde, nalazi većina građana. U središtu pažnje javnosti uglavnom su bile ulične demonstracije, odnosno represivni odgovori korumpiranih elita, no postoji i jedna druga kategorija protestnih akcija čiji su povod takođe bila sporna pomilovanja, ali koje su sprovodili oni koji su se već našli iza rešetaka – zatvorenici iz mnogih nakrcanih kaznenih ustanova širom zemlje.

Štrajkovi glađu nisu nova pojava u makedonskim zatvorima. Zatvorenici su već u septembbru 2015. organizovali talas štrajkova sa zahtevom za pomilovanje osoba sa lakšim kaznenim delima kako bi se rešio problem prepunjenosti i nehumanih ualova u zatvorima. Inicijativa je dobila na značaju nakon što su pritisak na institucije počele da vrše i porodice nemalog broja zatvorenika osuđenih na kazne i do 5 godina zbog učestvovanja u transportu izbeglica kroz zemlju pre nego što je to ozakonjeno u julu 2015. godine. Zatvorenici i njihove poreodice počeli su da prikupljaju podršku za zakon o pomilovanju kojim bi se pomilovali kažnjenici osuđeni za manje zločine, a koji su pritom već odslužili 40% svoje kazne. Nakon pola godine bez većih pomaka, zahtevi za pomilovanjem ponovo su dobili na važnosti u jeku situacije uzrokovane grupnim predsedničkim pomilovanjem sredinom aprila, kada je na adresu predsednika stiglo više od 2.200 zatvoreničkih pisama u kojima traže smanjenje kazne za 30 do 50%.

Nakon što je predsednik odbio da pomiluje zatvorenike, uz objašnjenje da se u slučaju pomilovanih političara navodno radilo o pitanju nacionalnog interesa, što, dakako, nije slučaj kod zahteva zatvorenika, 106 zatvorenica glavnog zatvora u Idrizovu 25. aprila stupilo je u štrajk glađu, dok je za 5. maj bio najavljen veći štrajk u 13 kaznenih institucija u ostatku zemlje. Međutim, na dan najavljenog štrajka, uprava glavnog zatvora u Skopju (Idrizovo) poriče da je do štrajka uopšte došlo, a do medija dolaze vesti o pokušajima manipulisanja zatvorenicima i njihovim porodicama kako bi ih odgovorili od štrajka. Nekima se, naime, pretilo pogoršavanjem uslova, dok se drugima obećavalo umanjenje kazne u zamenu za bojkot štrajka.

Paradoksi pomilovanja

Zahtevi zatvorenika i negativan predsednikov odgovor koji je usledio ukazali su na tri ključna problema. Prvi se tiče selektivnog sprovođenja pravde, jasno vidljivog na primeru preko pedeset nekažnjivih pripadnika korumpirane političke elite. Među pomilovanima našli su se pojedinci oslobođeni od čak 16 optužbi. Optužbe su varirale od zataškavanja ubistva i nameštanja izbora do pronevere ogromnih količina javnog novca i imovine. Zločini za koje su optuženi oni u čijem je slučaju izostala i najmanja popustljivost blede u poređenju sa onima koje je počinila korumpirana elita, potvrđujući vulgarne ekstreme arbitrarnog pristupa pravdi u Makedoniji.

Drugi problem na koji su ukazali zahtevi zatvorenika tiče se teških uslova u makedonskim kaznenim ustanovama. Neprihvatljivi zatvorski uslovi bili su jedan od glavnih argumenata za traženje pomilovanja. Prema informacijama Helsinškog odbora za ljudska prava u Makedoniji, prepunjenost zatvora dostigla je nivo od 156%, što u proseku znači 156 ljudi na svakih 100 mesta. Podatak od 12. aprila 2016. potvrđuje da se u 13 kaznenih ustanova u Makedoniji nalazi 3.446 zatvorenika, dok je njihov predviđeni kapacitet samo 2.026. Uz problem prepunjenosti, Helsinški odbor je izvestio i o nezadovoljavajućoj zdravstvenoj nezi, neefikasnoj pravnoj podršci, izostanku implementacije resocijalizacionih programa, lošim higijenskim uslovima, najezdama nametnika i zlostavljanjima od strane uprave zatvora. Izveštaji su takođe potvrdili kako je u zatvorima moguće kupiti gotovo sve, od mobilnih telefona preko droga do uslovnog premeštaja u bolji zatvorski smeštaj.

Odbor Saveta Evrope za sprečavanje mučenja takođe je nekoliko puta posetio makedonske zatvore i kasnije višestruko istakao neprihvatljivost zatvorskih uslova i potrebu za hitnim poboljšanjima. Upravo je na tragu ovakvih upozorenja 2010. realizovan dogovor o zajmu od 46 miliona evra između Razvojne banke Saveta Evrope (CEB) i Ministarstva pravosuđa Makedonije. Uz obnovu ustanova u ostatku zemlje, jedna od glavnih svrha zajma bila je renovacija postojećih, odnosno izgradnja novih objekata u glavnom zatvoru u Idrizovu, čiji bi se kapacitet time povećao sa 900 na 1.600 ljudi. Međutim, uprkos tvrdnjama Ministarstva pravosuđa iz 2010. godine, prema kojima je “Projekat rekonstrukcije kaznenih ustanova” trebao biti gotov do 2012., planirani zahvati nisu realizovani čak ni 4 godine nakon predviđenog roka.

Evropska sredstva za veće zatvore

U međuvremenu se dogodilo upravo suprotno te je, usprkos zajmu Razvojne banke i navodnim rekonstrukcionim radovima u proteklom razdoblju (Ministarstvo je 2013. sklopilo ugovor sa privatnom kompanijom Chemkostav iz Slovačke čiji je predmet bila obnova postojećih i izgradnja novih blokova u glavnom zatvoru u Skopju, uz predviđeni rok realizacije do septembra 2015.), ukupni kapacitet kaznenih ustanova u stvarnosti pao sa 2.531 mesta koliko je brojao u januaru 2015. na 2.519 mesta u januaru 2016., kao što je potvrdio izveštaj Direktorata za izvršenje krivičnih sankcija, upravo onog istog tela Ministarstva pravosuđa koje bi trebalo da nadgleda sprovođenje projekta.

U političkom kontekstu obeleženom visokim nivoom pronevere javnih sredstava i izraženom korupcijom političke klase, koju je potvrdila i nedavna afera sa prisluškivanjem, nemogućnost delotvornog i smislenog iskorišćavanja pozajmljenih sredstava navodi na sumnju u neprimereno ili neodgovorno rukovanje dobijenim novcem. Dodatni razlog za zabrinutost je izostanak mehanizma Razvojne banke za praćenje trošenja i raspodele sredstava namenjenih za realizaciju konkretnog projekta. Odgovarajući na pitanje upravo o ovom konkretnom slučaju, komunikaciona služba Razvojne banke odgovorila je samo kako “Evaluacijska kancelarija još nije sprovela postupak evaluacije projekata iz područja kaznenih ustanova koje finansira CEB”. Osim toga, potvrđena je i odgoda realizacije projekta, a kao razlog se navodi ekonomska stagnacija: “Imajući u vidu ekonomsku stagnaciju i smanjenje budžeta u Skopju, projekat više nije bilo moguće realizovati prema prvobitnom planu. Trenutno se radi na njegovom restrukturiranju kako bi se omogućila realizacija prema novom rasporedu, u čemu tehničku podršku finansijski omogućavaju EU i Investicioni okvir za Zapadni Balkan. CEB pažljivo nadzire proces u svim aspektima, od izveštavanja i nabavke do poštovanja ekološke i socijalne regulative.”

Upitno je kako tačno “ekonomska stagnacija” može uticati na zajam koji je već odavno dodeljen i koji je već 6 godina trebalo da bude u fazi implementacije. Kada se u obzir uzme činjenica da je ista institucija finansirala slične projekte vezane za kaznene ustanove širom regije, krajnji rezultati postaju utoliko više zabrinjavajući. Ovakvi podaci ukazuju ne samo na nesposobnost vlade da pravilno usmeri postojeća sredstva, već i na nemogućnost evropskih institucija da nadziru i podstiču realizaciju planiranih projekata. Treći ključni problem zato čine upravo upitne prakse trošenja sredstava, odnosno potencijalna zloupotreba sredstava dobijenih zajmovima za dalje ekonomsko i političko jačanje korumpiranih elita.

Problem pravosudnog sistema

Ipak, bitno je uočiti kako su prepunjenost i loši uslovi u kaznenim ustanovama samo delom uzrokovani nedostatkom institucionalnih kapaciteta za rešavanje problema čak i kad postoje potrebna finansijska sredstava. Drugi deo problema odnosi se na činjenicu da pravosudni sistem u kaznene ustanove šalje prevelik broj ljudi, odnosno dodeljuje preduge kazne i na taj način stvara potrebu za većim kapacitetom nego što trenutno stoji na raspolaganju. Rešenje situacije ne bi smelo da ostane samo na nivou pitanja dostupnih kapaciteta, već bi trebalo biti prošireno i na uzroke prenaseljenosti zatvora i načine na koje se ona odnosi spram nivoa kriminala u zemlji, tj. njenom povezanosti sa propadanjem socijalne države u kontekstu jačanja neoliberalizma s jedne i državnom politikom zarobljenom u rukama korumpiranog establišmenta s druge strane, posebno naglašenim u poslednjih 10 godina vlasti koalicije VMRO-DPMNE i DUI.

Prema podacima Direktorata za izvršenje krivičnih sankcija, broj zatvorenika je u kontinuiranom porastu pa je u razdoblju od 2010. do 2016. zabeleženo povećanje od čak 46%. Pregled strukture zatvorenika prema vrsti kaznenog dela potvrđuje tezu da zatvorenici predstavljaju “kategoriju društva zarobljenu na marginama i pukotinama novog neoliberalnog ekonomskog i moralnog poretka”, kao što tvrdi francuski sociolog Loïc Wacquant. Poslednji podaci pokazuju kako je u 2014. čak 1.303 od 3.016 osuđenika na zatvorske kazne bilo osuđeno zbog krivičnog dela u kategoriji povrede vlasništva. U ovu kategoriju spadaju i krađe, čiji su počinitelji uglavnom oni koje su siromaštvo i nemogućnost socijalne države da odgovori na njihove potrebe najgore pogodili. Jednu od podkategorija predstavlja i krađa električne energije, koja je pak direktno povezana sa privatizacijom i uspostavom monopola EVN-a odnosno krizom energetskog siromaštva u celoj zemlji.

Drugu najveću kategoriju zatvorenika, zastupljenu sa 466 osoba, čine pojedinci osuđeni zbog kaznenih dela protiv zdravlja ljudi. U ovu kategoriju spadaju i zavisnici o drogama, koji su usled nemogućnosti države da osigura potrebnu infrastrukturu i sistem rehabilitacionih ustanova mahom osuđivani na služenje zatvorskih kazni.

Personifikacije opšte društvene nesigurnosti

Upravo se u ovakvim kategorijama nezaposlenih, siromašnih, beskućnika i zavisnika mogu prepoznati žive personifikacije opšte društvene nesigurnosti uzrokovane urušavanjem socijalne države i rastakanjem socijalne solidarnosti (Robert Castel). Dodatni aspekt makedonskog konteksta čini nezahvalan položaj institucija zahvaćenih u mreži policije, sudstva i kaznenih ustanova koju u svojim rukama drže političke stranke obeležene klijentelizmom i korupcijom, što znači da su oni koji imaju najmanje veza u političkim strankama i najmanje sredstava za podmićivanje, ujedno i ti koji imaju najveću šansu da budu osuđeni, dok pojedinci odgovorni za ozbiljnija kaznena dela prolaze nekažnjeni ili u najmanju ruku uživaju bolji status unutar kaznene hijerarhije. Imajući u vidu političku prirodu problema, podela između političkih zatvorenika i kriminalaca postaje nejasna. Sistem koji je izrastao iz kombinacije korupcije, klijentelizma i urušene socijalne države dopušta situaciju u kojoj bi mnoge od osuđenika zaista trebalo smatrati i političkim zatvorenicima.

U tom bi smislu prvi korak ka rešavanju ovako šire postavljenog problema predstavljao otpor neoliberalnoj logici, koja ličnu i političku odgovornost razmatra isključivo u izolaciji, bez uzimanja u obzir šireg kolektiva i posledica propalog društvenog ugovora. Pristup koji bi pitanju zatvorskih kapaciteta pristupio bez razmatranja dubljih društvenih i ideoloških uzroka njihove prenaseljenosti označio bi početak uvođenja dodatnih podsticaja za zatvaranje i pretvaranja kaznenog sistema u još jedan poslovni poduhvat vođen profitom, odnosno još jedan poligon za zloupotrebu javnih sredstava. Skladno tome, rešavanje problema prekapacitiranosti makedonskih zatvora zahtevalo bi dvostruki pristup – poboljšavanje zatvorskih uslova s jedne strane moralo bi biti praćeno intervenisanjem u neke od dubljih uzroka takve situacije s druge strane. Stanje u zatvorima u tom bi smislu trebalo promatrati kao posledice urušavanja i dezintegracije socijalne države usled ofenzive neoliberalne ekonomske nejednakosti, političkog klijentelizma i korupcije.

 
Izvor: Bilten

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close