/ B&F Plus / Život srpske poslovne zajednice u Zambiji: Uz božju pomoć i malo cenkanja
BiF Analize Čitajte B&F online

Život srpske poslovne zajednice u Zambiji: Uz božju pomoć i malo cenkanja

This post has already been read 1829 times!

Mada se nacionalna ekonomija još nije oporavila od prošlogodišnjeg udara, kada je zbog drastičnog pada cene bakra, ključnog zambijskog izvoznog proizvoda, valuta ove afričke zemlje za samo nekoliko dana oslabila za 45 odsto u odnosu na dolar, ljudi poreklom iz naše zemlje ne žale se da im je toliko loše da bi se vratili u Srbiju. Naime, dok lokalno stanovništvo računa na minimalac od oko 100 dolara, najniža zarada u srpskoj zajednici kreće se oko 2.000 dolara.

“Zambija organizuje celodnevni moleban i post, zatvara kafiće i otkazuje fudbalske mečeve da bi zatražila božiju pomoć zbog kolapsa nacionalne valute i ozbiljnih ekonomskih problema“. Iako zvuči kao prvoaprilska šala, radi se o istinitoj vesti o tome kako je državni vrh Zambije reagovao na spoljni šok koji je privredu te zemlje gurnuo na kolena.

Prošlog leta, ekonomija ove zemlje se okrenula naglavačke, a domaća valuta “kvača” izgubila 45 odsto vrednosti u odnosu na dolar zbog ogromnog pada cene bakra i slabljenja tražnje na kineskom tržištu. Odgovor predsednika države na ekonomske izazove bila je molitva za posrnulu privredu. Finansijski analitičari su mu odgovorili kako bi bilo bolje da ojača temelje privrede koja se oslanja na iskopavanje bakra i poljoprivredu, pa da se onda moli. Kako stvari stoje, na privredni oporavak moraće još da se pričeka, a građani se već mesecima suočavaju sa svakodnevnim osmočasovnim restrikcijama struje, dok pre podne na par sati nestaje i voda. Teški uslovi života, međutim, nisu doveli do tenzija niti protesta, a ekonomske teme nisu preterano zastupljene ni u medijima.

Biseri rasuti u vreme SFRJ

U Zambiji živi i radi oko 150 ljudi poreklom iz naše zemlje. Svi se na različite načine nose sa ekonomskom krizom, ali jedno im je zajedničko: skoro niko se ne žali da im je toliko loše da bi se vratili u Srbiju. Bez oklevanja, međutim, posetiocima “iz matice” nude informacije o uslovima poslovanja i visini zarada, kao i savete oko sređivanja boravišnih dokumenata.

Na pitanje zbog kog posla vredi odseliti se na drugi kraj planete, svaki od 150 članova naše male ali dobro povezane zajednice u Zambiji ima različit odgovor ali slično iskustvo: niko nije došao slučajno niti nasumice, već sa velikim društvenim firmama, kao radnici Energoprojekta, Planuma, Rudnapa, Partizanskog puta, pa i Instituta za kukuruz iz Zemun Polja. Najviše ih je stiglo šezdesetih i sedamdesetih godina, i radili su „državni posao“, dok ratovi i sankcije nisu uništili Jugoslaviju i njihove kompanije. Tada su se pretvorili u uspešne privatnike, a nesebično su pomagali i rođacima, prijateljima i poznanicima da i oni dođu i nađu posao u ovoj afričkoj zemlji. Danas, članovi „srpske“ zajednice uglavnom zauzimaju menadžerske pozicije, bilo da rade na gradilištima, u restoranima, hotelima ili vode neki svoj biznis. Sa nestankom Jugoslavije nisu prekinuti i diplomatski odnosi, pa tako Srbija danas ima ambasadu u glavnom gradu, Lusaki, ali je trenutno na nivou otpravnika poslova.

 

zM1

 

Pravo poznanstvo je pola posla

Za ulazak u Zambiju nije potrebno izvaditi vizu, samo se na aerodromu, na ulasku u zemlju, plaća 50 dolara. Bez izlaska, najviše može da se ostane tri meseca. Ukoliko vas, međutim, već ne čeka posao ili poznanik koji želi da vam pomogne, pronalazak radnog mesta je skoro nemoguća misija, i često ne vredi ni pokušavati. Ali ako navedeni uslovi postoje, priča je potpuno drugačija.

Boravišnu i radnu dozvolu sređuje poslodavac. Ugovor za posao potpisuje se na dve godine, i nakon toga produžava za još toliko. I dok lokalno stanovništvo računa na minimalac od oko 100 dolara, najniža zarada u srpskoj zajednici kreće se oko 2.000 dolara, a običaj je i da se strancu-radniku obezbede i kuća i auto dok mu traje ugovor. Stoga je običaj da se ne štedi na angažovanju pomoći u kući, a posebno kada je reč o kuvarima, baštovanima ili vozačima-razlika u visini plata čini te usluge veoma povoljnim. Na kraju, postoje i pravila za raskid radnog odnosa sa angažovanima za rad u i oko kuće, koja podrazumevaju da poslodavac isplaćuje po jednu zaradu za svaku godinu provedenu u službi. Postoji i opcija da poslodavac isplaćuje 13. platu sve vreme, pa u tom slučaju ne mora da obezbedi i otpremninu radniku koga otpušta.

Po zakonu o radu ove zemlje, penzioni sistem postoji, ali u praksi ljudi poreklom iz Srbije uglavnom ne računaju na njega, već štede u dolarima ili ulažu u nekretnine. Sistem funkcioniše na način da se uplate dele između poslodavca i zaposlenog, i to tako što se pola iznosa doprinosa radniku odbija od plate, dok ostatak uplaćuje poslodavac. U penzijski fond, inače, ukupno ide oko 10% zarade.

Preduzetnik vrač

Siva ekonomija je u Zambiji više način života nego ekonomski problem, a cenkanje se podrazumeva, uvek i svuda. Lokalno stanovništvo najvećim delom snabdeva se na pijacama gde ima svega, od pečenih buba i drugih insekata, preko garderobe, alata, domaćeg piva koje se toči iz cisterni i tako prodaje… Na pijacama je moguće uraditi i pedikir, manikir i nadograditi nokte, dok se, najčešće ispod drveta, nalaze i frizerski saloni. Voće i povrće, garderobu, stolice, i skoro sve što može da se drži u rukama moguće je kupiti na raskrsnicama, putevima, na semaforu. Svuda su prodavci koji nude svoju robu, i cena je za sve „ko se kako dogovori“.

To važi i za suvenire. Prelepe proizvode od drveta ili perlica Zambijci prodaju na pijacama, ali i uz put dok se vozite ka nekom drugom mestu. Suveniri mogu da se nađu i u najudaljenijem selu. A samo cenkanje ne treba shvatiti ni malo naivno, pošto cena ljupkih ukrasnih činijica, recimo, može da poraste i 15 puta od pijace u Lusaki do Viktorijinih vodopada, gde je najsigurnije i najpovoljnije kupovati u muzejskoj prodavnici.

Iako je priroda prema Zambiji bila i više nego izdašna, kada je u pitanju turizam čini se da se ne radi mnogo na promociji ove zemlje kao poželjne turističke destinacije. Meštani kažu da najviše turista dolazi oko Uskrsa i Nove godine, a klima je takva da bi se moglo reći da je „Zambija zemlja večitog proleća“, i uvek interesantna za neki vid turizma.

Osim vodopada, turisti najčešće obilaze i takozvane „lodževe“, kojih ima nekoliko stotina po celoj zemlji. “Lodž“ bi se možda najbolje mogao opisati kao kompleks u kome se nalazi bar, restoran, kućice za prenoćište, bazeni, stazice za šetnju, okruženi zelenilom. Za prosečan domaći džep cene boravka u njima prilično su visoke. Prenoćište sa večerom i doručkom, po osobi, u lodžu koji nije luksuzan košta 150 dolara. Vlasnici su najčešće stranci ili potomci stranaca koji neretko i žive na tom imanju, dok lokalno stanovništvo radi najrazličitije poslove u njima, pa se, osim na zaradu, oslanjaju i na bakšiš kako bi prehranili svoje, najčešće, mnogobrojne porodice.

Lokalno stanovništvo se uglavnom bavi zemljoradnjom, stočarstvom i ribarstvom, najviše za svoje potrebe. Neki među njima zarađuju i radeći kao registrovani „vračevi“ ili „nadrilekari“. U opštini, kod matičara, postoji mogućnost da se registruje za ove delatnosti, i posao je potpuno legalan. Na ulicama često dele svoje reklamne letke, a cena je, kao i sve u Zambiji – ko se kako dogovori.

 
Aleksandra Galić
april 2016, broj 126.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close