U Srbiji je sve više ugostiteljskih lokala i proizvodnih kompanija koje svoje zaštitne znakove i logotipe, ali i celokupnu poslovnu komunikaciju, imaju na ćiriličnom pismu. Ovo ih, smatraju, izdvaja iz mase drugih koji koriste latinično pismo, a doprinosi i osvešćivanju naših potrošača, koji manje od ostalih naroda insistiraju na kupovini domaćih proizvoda. Kako bi ovo promenio, marketinški stručnjak Žozef-Ivan Lončar je pokrenuo projekat za korišćenje ćiriličnog pisma u tržišnim komunikacijama, u koji su se uključili brojni stručnjaci.
Pisac Džordž Bernard Šo je u testamentu odvojio poveliku sumu novca za osobu koja uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu, koju je smatrao najsavršenijim pismom na svetu i veoma zaokruženim i logičnim sistemom. Ta osoba se još nije pojavila na Britanskom ostrvu, a što se tiče situacije na Balkanskom, nesvesni značaja očuvanja svog pisma, počeli smo sve više da koristimo latinicu. Iako je opšti stav stručnjaka da je odnos upotrebe latinice i ćirilice 70% prema 30%, anketa lista Politika sprovedena pre godinu i po dana pokazala je da 47% stanovnika Srbije koristi latinicu, 36% ćirilicu a 16% oba pisma podjednako, dok ostatak anketiranih nije želeo da odgovori.
No, već na prvi pogled je uočljiv trend da je sve više kompanija i ugostiteljskih objekata kojima su i logo, ali i ostale informacije o poslovanju na ćiriličnom pismu. Pitali smo neke od njih da li je razlog moda, poput „hipsterske“, kako mnogi objašnjavaju vraćanje starim navikama i načinu života, ili iza toga stoji neka ekonomska logika.
Miloš Mijić, vlasnik robne marke “Domaće kiflice”, odlučio se da njegov logo bude napisan ćirilicom kako bi se kompanija izdvojila iz mase i na taj način privukla pažnju potrošača. Posao je započeo sa suprugom 2010. u maloj pekari u Pančevu, a danas zapošljava oko 30 ljudi. Na njihov uspeh, kaže, nije presudno uticala odluka da koriste ćirilicu već kvalitet proizvoda, ali svakako mu je doprinela. „Uostalom, pravimo domaće kiflice ‘po bakinom receptu’ pa je logično da koristimo domaće pismo, koje je verovatno i baka koristila kada je zapisivala kako pravi testo“, kaže Mijić. „Domaće kiflice“ imaju i sajt i društvene mreže na ovom pismu, i to dobro funkcioniše u okviru Srbije. Međutim, kada se dopisuju sa poslovnim partnerima ili klijentima iz regiona onda koriste njihovo pismo – latinicu – radi lakšeg sporazumevanja. Razmišljali su o izvozu kiflica u Hrvatsku i druge zemlje i zaključili su da bi u tom slučaju koristili pismo zemlje u koju izvoze, kao i njen jezik, te bi „Domaće kiflice“ u Mađarskoj verovatno dobile neko slično, ali ne isto značenje. Sagovornik B&F-a je i sam primetio da sada ima sve više kompanija, a posebno onih koje se bave uslužnim delatnostima i ugostiteljstvom, koje koriste ćirilično pismo, što ocenjuje kao dobar trend.
Ćirilica na Internetu
Jedna od njih je „Kafeterija“ – lanac kafića u kojima se prži i služe kvalitetna kafa, ali i mnoga druga pića. A sve je počelo kada je grupa ljudi koji organizuju Lovefest u Vrnjačkoj Banji odlučila da napravi kafić po svom ukusu: udoban i sa kvalitetnom kafom sa raznih svetskih lokacija, profesionalno spravljenom. Na pitanje zašto su se opredelili za ćirilično pismo u tržišnim komunikacijama i da li je to uticalo na njihov uspeh, odgovaraju da „uspeh ne zavisi od izgleda logotipa ili pisma kojim pišemo. Iza uspeha sadašnjih osam Kafeterija u Beogradu i Novom Sadu stoji više od dve godine rada na izgradnji brenda. Svakako, jedinstveni logo i pismo doprineli su da budemo lako prepoznatljivi, a izgleda da je to poslužilo kao dobar recept i drugima za razvoj sopstvenog brenda“. Za ovo pismo su se odlučili kako bi dodatno istakli da je „Kafeterija“ domaći brend, ali najavljuju i širenje van granica naše zemlje: „Budući da je u planu otvaranje franšiza u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, otvorilo se i pitanje ispisa naziva ‘Kafeterije’, a čar je u tome što će svaka zemlja imati identičan logotip i naziv čiji je ispis specifičan za svaku od njih“.
Da ćirilično pismo nije barijera ni za poslovanje na Internetu objasnio je Ivan Rečević, trener iz Gugl Akademije, na tribini “Ćiribasters” još početkom ove godine. Po njegovim rečima, pretraga na ćiriličnom pismu na našoj teritoriji ima prioritet u Guglu, ali sadržaj treba adekvatno opisati, da bi Gugl znao o kom jeziku i pismu je reč, čega u praksi nema dovoljno. Naime, veb stranice bi trebalo u svom kodu da imaju definisan jezik i pismo kojim su pisane, bilo da je u pitanju ćirilica ili srpska latinica (slova sa kvačicama), što većina naših sajtova nema. “Gugl je jedna velika i kompleksna mašinerija. Svako ko toj mašineriji pomogne da razume i da locira sadržaj, biće nagrađen boljim pozicioniranjem u pretragama. To znači da se srpskim kompanijama i medijima isplati da definišu kojim jezikom se obraćaju internet zajednici”, rekao je tom prilikom Rečević.
Ekonomski patriotizam
Žozef-Ivan Lončar, stručnjak za marketing, osnivač i vlasnik „Sveta marketinga“, želeo bi da ima više preduzeća kakva smo pominjali, i iz tog razloga je pre dve godine započeo projekat „Ćirilično pismo u tržišnim komunikacijama“, u koji su se uključili brojni stručnjaci. Cilj projekta je promena ponašanja domaćih proizvođača, kao i izgradnja „Prve ćirilične kuće“, čije otvaranje je planirano za 27. januar 2019. godine.
Prema njegovoj ideji, ovo bi se postiglo intenziviranjem upotrebe ćirilice, a osmišljen je i grafički simbol kojim bi se na ambalažama proizvoda moglo, diskretno ali dovoljno jasno, označavati da se radi o domaćem proizvodu. Ako bi pomenuti projekat potrošači podržali kupovinom ovako označenih proizvoda, Lončar veruje da bi to dovelo do rasta domaće proizvodnje, a samim tim i bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Sagovornik B&F-a upozorava da trenutno dva strana trgovinska lanca pokrivaju 70% malotrgovinskog prometa u našoj zemlji i da će sa dolaskom Lidla situacija postati još gora. Osim toga, veliki trgovinski lanci forsiraju sopstvene robne marke na uštrb prilika za domaću privredu.
Jedina šansa za razvoj domaće privrede, misli sagovornik B&F-a, jeste izdvajanje u odnosu na „strance“ i buđenje neke vrste ekonomskog patriotizma, kakav postoji u skoro svim razvijenim zemljama. Zato protežira komercijalna pakovanja označena ćiriličnim slovima i bez deklaracije na 10 jezika na jednom pakovanju, već samo na jeziku određene zemlje na čijoj teritoriji se data roba prodaje. „Našim kupcima deklaracije proizvoda i uputstva za upotrebu treba da budu ponuđena na srpskom, a prilikom izvoza treba ih napisati na jeziku zemlje u koju plasiramo proizvode. Ova ideja zasnovana je na sve češćim žalbama potrošača i njihovih udruženja da je sve teže pročitati sastav nekog proizvoda, zbog sitnih slova smanjenih usled gomilanja deklaracija na raznim jezicima”, kaže on i dodaje da bi proizvođači trebalo da osluškuju želje kupaca. “A potrošači žele da budu poštovani. Napokon, oni odlučuju kome daju svoj novac. Malo „udvaranja“ kupcima, pa i kroz pismo, bilo bi dobra investicija za svakog ozbiljnog proizvođača i trgovinski lanac koji zavisi od domaćih potrošača“, smatra Lončar.
Cilj je, objašnjava naš sagovornik, da se formiranjem novih proizvodnih firmi ili repozicioniranjem postojećih kao i redizajniranjem njihovih proizvoda osvoji bar deo domaćeg tržišta, ako ne i inostranog, i smanji uvoz “svega i svačega”.