Mada se kompanijski monopoli najčešće vezuju za multinacionalke, postoje mnoge druge firme koje toliko dominiraju na tržištu da mogu samovoljno podići cene i sprečiti ulazak konkurencije. Neke od njih, osim što se ne kotiraju na berzi, gotovo su nepoznate u široj javnosti.
Niste nikada čuli za YKK? Daleko od toga da ste jedini, naprotiv, ova skraćenica je gotovo nepoznata „običnom“ svetu, iako označava porodičnog majstora za monopolski položaj na globalnom tržištu. Reč je o japanskoj kompaniji Yoshida Kogyo Kabushikikaisha, vodećem svetskom proizvođaču patentnih zatvarača ili rajsferšlusa. Ova firma proizvodi čak 90% rajsferšlusa u svetu, ima 111 preduzeća u 71 državi i više od 42.000 zaposlenih. YKK ne pravi samo rajsferšluse, već i mašine za njihovu proizvodnju, a najveća fabrika nalazi se u Džordžiji u Sjedinjenim Državama, gde se proizvede preko sedam miliona patentnih zatvarača dnevno.
Kao i mnogi osnivači velikih fabrika prošlog veka, Tadao Jošida je započeo svoju karijeru kao šegrt, potom se zaposlio u jednoj trgovačkoj firmi koja je uvozila porcelan iz Kine, a kada je 1934. godine bankrotirala, vlasnik je mladom Jošidi dao da upravlja onime što je od nje ostalo, uključujući malu ćerku-firmu za ručnu proizvodnju rajsferšlusa. U pokušajima da je modernizuje, novi vlasnik nije uspeo da nađe partnere, pa je, na kraju, sam napravio mašinu za proizvodnju rajsferšlusa, potom je počeo da proizvodi i konac, da bi do kraja pedesetih kompanija YKK od dobavljača kupovala jedino plastične delove i metalne legure.
Desetak godina kasnije, YKK je osvojio 95% japanskog tržišta patentnih zatvarača, a potom počeo da otvara fabrike u drugim državama, koje su ubrzo postale veoma uspešne na lokalnim tržištima. Kad god je to bilo moguće, oprema za proizvodnju nabavljana je takođe u lokalu, ali je vlasnik nastojao da sve fabrike u inostranstvu održavaju veoma čvrste veze sa sedištem kompanije u Japanu. Najznačajniji korak u globalizaciji poslovanja bilo je otvaranje prodavnice u Njujorku, sa idejom da se prodaju modeli neobičnih boja i oblika koje niko drugi nije želeo da pravi.
Šut karta za konkurenciju
Tom industrijom tada su suvereno vladali američki Talon i nemački Optilon. Ali, uz poslovnu filozofiju „sve kvalitetnije a jeftinije“ i moto „dostavi juče“, uvek vodeći računa o tome da njihovi rajsferšlusi budu spremni pre drugih za nove sezonske kolekcije, japanska firma je osamdesetih godina, praktično, izgurala američku i evropsku konkurenciju sa tržišta, uprkos njihovim pokušajima da je unište – od tužbi za patente, do lobiranja za ukidanje viza japanskih radnika. Mnogo bolje nije prošla ni Evropska komisija, koja je po odluci Suda EU u februaru 2014. godine, morala da čak za 85% umanji kaznu koju je izrekla kompaniji YKK po osnovu tužbe za kartelsko ugovaranje cena na evropskom tržištu.
Tada je već na čelu firme bio Tadaov sin Tadahiro Jošida, koji je na to mesto došao 1993. nakon očeve smrti. On danas ima 68 godina, a kad je reč o budućnosti kompanije ostao je veran svojoj poslovnoj filozofiji da se njenim akcijama ne trguje na berzi, kao i da se vlasništvo nad kompanijom deli sa zaposlenima i sa ključnim poslovnim partnerima, umesto sa dalekim i anonimnim berzanskim investitorima. S obzirom da njegove četiri ćerke ne žele da nastave porodični posao, a ogromni porezi na nasledstvo rascepkali bi njihovo vlasništvo nad kompanijom, sadašnji vlasnik namerava da vlasništvo ustupi radnicima, uveren da će firma i dalje funkcionisati kao porodica, doduše „nešto veća“ i nastaviti uspešnu dominaciju nad konkurencijom.
Druga vrsta svetske zavisnosti vezana je za naočare, budući da je 80% ukupnog plasmana na globalnom tržištu najrazličitijih modela ovog proizvoda dizajnirano ili distribuirano zahvaljujući italijanskoj kompaniji Luxottica, koja zapošljava oko 77.700 ljudi. Godišnja neto prodaja kompanije iznosi oko osam milijradi evra, a u njenom vlasništvu su Lenscrafters, Pearle Vision, Sears Optical, Target Optical, Eyemed i Glasses.com. Preduzeće, istovremeno, izrađuje naočare i okvire za brojne dizajnerske brendove kao što su su Chanel, Prada, Giorgio Armani, Burberry, Versace, Dolce i Gabbana, Miu Miu, Donna Karan, Stelle McCartney i Tory Burch.
Firmu je 1961. osnovao Italijan Leonardo Del Vecchio u mestu Agordo, poznatom kao sedištu većeg dela italijanske industrije naočara. Tokom 1988. Luxottica postaje prva kompanija koja ima lincenciranu saradnju sa modnom kućom Armani, čime dobija ulaznicu u svet luksuznih modela sunčanih i dioptrijskih naočara. Zatim kreće i kupovina različitih poznatih brendova iz ove industrije, što je italijanskoj firmi definitivno obezbedilo dominaciju na svetskom tržištu, a time i saradnju sa kompanijom Google na razvoju tzv. Gogle Glasses.
I dok su Google i Microsoft u najširoj javnosti postali sinonim za monopolsko ponašanje u oblasti IT tehnologija, u istom društvu ali manje javno prozivan baškari se Intel, koji je započeo istoriju mikroprocesora 1971. godine, kada je kao mala i nepoznata kompanija kombinovanjem više tranzistora napravila prvu jedinicu centralnog procesora – čip, nazvan Intel 4004. To se dogodilo osam godina pre nego što je napravljen prvi PC. Danas je ovaj američki tehnološki div poznat po dominaciji bez premca u ovoj oblasti, koju je „cementirao“ kupivši za 16,7 milijardi dolara kompaniju Altera Corporation, koja takođe proizvodi čipove.
Internet „mafijaši“ uz pivce
Nezvaničnu titulu „veb mafije“, međutim, s ponosom nose osnivači kompanije za internet plaćanje PayPal, od kojih su najpoznatiji ulagač rizičnog kapitala Peter Thiel i izvršni direktor Tesla Motorsa Elon Musk. Kompanija je osnovana u drugoj polovini devedesetih, na berze je izašla 2002. i ubrzo kupila eBay za 1,5 milijardi dolara. Tokom 2015. ponovo postaje samostalna firma sa gotovo 91% tržišnog učešća, istovremeno kupujući Paydiant, još jednog diva na polju online plaćanja, čijim posredstvom je samo u 2014. izvršeno četiri milijarde plaćanja ukupne vrednosti od 235 milijardi dolara.
Procenjuje se da je trenutna tržišna vrednost kompanije Paypal 52 milijarde dolara, a njeni osnivači se u internet zajednici nazivaju „mafijašima“ u pohvalnom smislu, jer ih doživljavaju kao „monopoliste nad inovacijama“. Naime, u njihovim glavama nastale su ideje ili finansijski modeli za razvoj mnogih, danas najpopularnijih internet mesta, kao što su YouTube, Reddit, Yelp, LinkedIn, Facebook, Airbnb, a trenutno je većina osnivača kompanije PayPal uključena političku kampanju FWD.US, kojom žele da poboljšaju američku imigracionu politiku i izbore se za veća ulaganja u nauku i reformu obrazovanja.
Da nije sve u tehnologijama već da ima nešto i u pivu – uprkos žalbama proizvođača zbog konstantnog pada prodaje u poslednjih nekoliko godina – svedoči i slučaj belgijsko-brazilske kompanije Anheuser-Busch InBev, najvećeg svetskog distributera piva, u čijem lancu se nalaze brendovi kao što su Budweiser, Corona, Stella Artois i mnogi drugi. I pored pokrenutih tužbi za monopolsku poziciju, s obzirom da kompanija ima 50% tržišnog udela u SAD a u drugim zemljama i više – na primer u Brazilu već pokriva 68,2% tržišta, ona nastavlja sa kupovinom pivara. Firma je u novembru 2015. saopštila da će kupiti kompaniju SAB Miler za neverovatnih 121 milijardu dolara, a u martu ove godine pristala je da SAB Milerov udeo u vodećoj kineskoj pivari proda lokalnom partneru za 1,6 milijardi dolara, što je, zajedno sa prodajom još nekih brendova, pokušaj da od regulatornih tela dobije sve potrebne dozvole za „rekordnu“ akviziciju u pivskoj industriji. Pristanak moraju da daju antimonopolske komisije na glavnim tržištima kako bi spajanje sa kompanijom SAB Miler bilo dovršeno. Formiranjem gigantske koorporacije koja će podmiriti trećinu svetskog tržišta piva, njena berzanska vrednost iznosila bi najmanje 275 milijardi dolara, što je šest puta više od vrednosti BDP Srbije u 2014. godini, koja je prema podacima Svetske banke iznosila 45 milijardi dolara.
V.A.
maj 2016, broj 127.