Najbolja analogija koju mogu da iskoristim za Brexit je sa mojih brojnih putovanja – kada dođete na aerodrom da se prijavite na let morate da prođete sigurnosnu kontrolu i tada imate dve opcije: brzi prolaz ili sporiju verziju (ekonomska klasa). Kroz brzi prolaz se brže dolazi do izlaza, što omogućava prvenstvo pri ukrcavanju, ali ono što je zaista bitno je da su vreme i putanja leta isti za sve, bilo u biznis ili ekonomskoj klasi. Svi stižemo TAČNO u isto vreme.
Poenta? Ono što se sada dešava u ekonomskom smislu je to da smo na brzom prolazu zahvaljujući Bregzitu, padu BDP-a, smanjenju projekcija rasta i priči o reformama i promenama koje bi se desile sa ili bez glasa za izlazak iz EU.
Problem Velike Britanije i dalje je dvostruki deficit. Hroničan budžetski i deficit tekućeg računa. Velika Britanija je poslednji put imala višak na tekućem računu kada je Italija osvojila Svetski kup u Španiji, a najbolji strelac je bio Paolo Rosi. Pogodili ste – 1982. godina.
Velika Britanija, zajedno sa Japanom, beleži i najnižu produktivnost među zemljama G7. Da, Velikoj Britaniji je potreban niži BDP i to očajnički i ako je suditi po posledicama krize Evropskog valutnog mehanizma (ERM) iz 1992. godine, ono što očekuje Veliku Britaniju je veća zaposlenost i jači BDP.
Bilo bi naivno predviđati da će samo pozitivne promene uslediti posle povećane političke nesigurnosti ali je jasno da se usporavanje ekonomske aktivnosti kako u Velikoj Britaniji tako i u Evropi odigravalo i pre iznenađujućeg rezultata referenduma.
Preko potrebna promena na koju su glasači ukazali će doći, ali kreatori makro politike, političari i centralne banke će imati još jednu priliku da nam prodaju ekonomski model većih intervencija i manje krute usaglašenosti kako sa Ugovorom o EU, tako i ekonomskim zakonima.
Za one koji su zaboravili zakone ekonomije, evo šta bi trebalo naučiti posle pet godina na fakultetu:
Suštinski pokretači rasta su produktivnost, demografija, nauka i obrazovanje i što je manje moguće birokratija i intervencije.
To treba da podrži tržišni model u kome se kapital alocira tamo gde je stopa povraćaja najveća (Ovo pravilo i princip akumulacije vrednosti su jedine stvari koje MORATE da razumete u ekonomiji).
I na kraju, to treba da bude potvrđeno Ustavom koji čini pravni sistem nezavisnim od vlade i zasnovanim na poštovanju imovinskih prava, ljudskih prava i slobode govora.
Prilično jednostavno, ali dozvolite da postavim pitanje koliko zemalja u današnje vreme odgovara ovom opisu? Na pamet mi pada svega nekoliko.
Kreatori makro politike su sada ekonomski ekvivalent „komičnog“ Alija, iračkog ministra informisanja, koji je tokom napada na Irak 1993. godine uživo na TV tvrdio da Irak i Sadam Husein dobijaju rat protiv Nato trupa dok u pozadini američke snage napreduju.
Posle prve reakcije evropskih lidera očekujem da će krajem ove nedelje svi gledati da na blaži način i otvorenih ruku pristupe razgovorima sa Velikom Britanijom. Primetio sam da je otac bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Kola u nemačkim medijima upravo na to ukazao: Kohl fordert ‘Atempause’ fur Europe.
Velika Britanija će do 2030. godine imati najveći broj stanovnika u Evropi, ima najveću vojnu silu i najveću koncentraciju tržišta kapitala i talenta izvan Amerike – pored toga, Velika Britanije ima ogroman deficit sa Evropom, tako da ukoliko evropski lideri žele da Evropa/NATO/EA ostanu bez aktivnog učešća britanske vojske, tržišta kapitala, potrošačke tražnje i deficita onda neka nastave da se ponašaju kao deca.
Sledeći makroekonomski odgovor ima tri pravca:
1. Preispitivanje makroekonomske politike iz 2009. godine
2. Evropska unija će pokušati da prenese poruku napretka bez osvrtanja, ali duboka razlika u stavovima između Nemačke i Francuske o budućnosti Evropske unije će to učiniti nemogućim.
3. Nemačka želi da reforme otvore put većoj evropskoj konsolidaciji, dok Francuzi žele da se preskoče reforme i dođe do evropske superdržave, pa da se onda radi na drugim pitanjima.
Ove razlike ostavljaju mogućnost za različite dogovore i trampe u kojima će se najverovatnije italijanskom premijeru Mateu Renciju dozvoliti da omogući državnu podršku bankama (jer ako ne dozvole, Evropa će biti na udaru), Grčka će dobiti još jedan slobodan prolaz, a Francuska i druge mediteranske zemlje mogu opet da povećavaju deficit ne samo preko praga od tri procenta već gotovo neograničeno.
Da, ovo će biti potpuno ponavljanje poteza koji su povučeni pošto je nastupila kriza u martu 2009. godine.
Problem Evrope je prezasićenost niskim kamatnim stopama i politikom kvantitativnog popuštanja – 75 procenata celokupnog kvantitativnog popuštanja ide na održavanje duga na postojećem nivou, a kada je to najveći prioritet, slabe su šanse da se vrate kapitalne investicije i rast. Jednostavno smo istisnuli investicije i produktivnost pokušavajući da kupimo više vremena.
Dogmatski Fed i druge velike centralne banke će ući još dublje u područje negativnih prinosa.
Fed je započeo godinu obećanjem, ali ne i garancijama, da će doći do povećanja kamatnih stopa tri do pet puta tokom 2016. godine. Sada tržište veruje da postoji veća šansa da će u narednoj odluci Fed smanjiti nego povećati kamatne stope. FED je postao predvidljiv (nikada ne treba slušati šta radi, ali treba delovati u skladu sa onim što zaista radi – uglavnom ništa) i tako je izgubio ono malo kredibiliteta koji mu je preostao.
Fed neće povećati kamatne stope u 2016. godini, a verovatnoća je veća od 60 procenata da će doći do recesije u SAD, dok Fedov indikator kretanja na tržištu rada nastavlja da beleži niske vrednosti, a indikator ekonomske aktivnosti Konferens Board (Conference Board Leading Economic Index) ga prati.
Zarada američkih korporacija je sada najniža od 2005. godine, na šta je moj kolega Piter Garnri skrenuo pažnju ove nedelje. Drugim rečima, Sjedinjene države će biti srećne ako ostvare 1,5 procenata rasta ove godine, a verovatno ćemo nastaviti da gledamo loše rezultate ukoliko se navedeni makro pritisak ne ostvari ili bude odložen ili razblažen uobičajenim kompromisima.
Stin Jakobsen, Sakso banka