/ B&F Plus / Nove generacije i sloboda govora: Gde je crvena linija?
BiF Analize Čitajte B&F online

Nove generacije i sloboda govora: Gde je crvena linija?

Redakcija BIF on 14/08/2016 - 09:30 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1151 times!

Deo generacije koja živi u vremenu gotovo neograničenih mogućnosti za komunikaciju, nespreman je za suočavanje sa temama koje dovode u pitanje njihove vrednosti i sliku koju imaju o svetu. Reč je o mladima, pre svega u zapadnim zemljama, koji zahtevaju da se čak i u nastavnom gradivu posebno označe sadržaji koji bi mogli da ih uznemire jer se kose sa njihovim stavovima. Ovakvo shvatanje političke korektnosti podstaklo je rasprave gde je „crvena linija“ kojom će se obezbediti i pravo pojedinca na slobodu govora, i da ona ne ugrožava prava drugih?

Tek što je javnost shvatila ko su „milenijalci“, eto nove kovanice nad kojom se treba zamisliti: „Svilena generacija“, ili „Generation Snowflake“, kako na engleskom govornom području zovu one srednjoškolce i studente koji „pokazuju ozbiljne znake uznemirenosti, neverice i osetljivosti” kada se suoče sa drugačijim stavovima od onih koje smatraju ispravnim. Kovanica je toliko „sveža“ da je još ni Wikipedia nije u potpunosti usvojila, ali ne i očigledan trend da se sve više raspravlja o tome kako diskutovati o osetljivim pitanjima poput nasilja, diskriminacije, rasizma ili netolerancije u atmosferi kada se odbija samo postojanje takvih pojmova.

Novu kovanicu u poslednje vreme najčešće koristi Kler Foks, direktorka Instituta za ideje, koji organizuje javne rasprave, okrugle stolove i slične skupove. U opširnom članku za „Spektator“, opisala je sa kakvim se sve situacijama suočila gostujući na različitim fakultetima širom Britanije. Tako su na Oksfordu studenti tražili i dobili da im se unapred daju „upozorenja“ da određena oblast izučavanja sadrži uznemiravajući sadržaj (o tome ćemo nešto kasnije u tekstu). Na Kembridžu je pažljivo pripremana svečana večera sa idejom da se gostima dočara Afrika – otkazana, zbog straha studenata koji su je organizovali da će se „neko negde” uvrediti, dok je nekoliko osnovnih škola zabranilo da se tokom odmora igraju igrice poput „šuge“, zato što se dete kome je dopalo da bude „šuga“ može osećati loše. „Kako smo uspeli da odgajimo takve prinčeve i princeze?“, pita se Kler Foks.

Pažnja, nije za odrasle!

Pitanje „upozorenja“ na određeni sadržaj koji će biti predstavljen studentima, kao što je to uradio Univerzitet u Oksfordu, jedna je od raskrsnica koje dele pristalice i protivnike sistema komunikacije „u izgradnji“. Pristalice, mahom studenti, traže da se određene knjige, slike ili teme obeleže „upozorenjem“ (trigger warning), dok su sa druge strane pobornici „otvorene“ rasprave, a nešto dalje od njih i žestoki protivnici onoga što nazivaju „politička korektnost po svaku cenu“.

Da stvar bude još komplikovanija, pristalice „upozorenja“ imaju veoma različita mišljenja o tome koje sadržaje treba etiketirati na taj način. Jedan od primera, koji je privukao veliku pažnju medija i stručne javnosti jeste zahtev studentkinje na Krafton Hils koledžu u Kaliforniji da se na stripove, koji su deo obaveznog predmeta na njenom smeru, stavi „upozorenje“ da sadrže nasilje i pornografiju.

Problem je u tome što se radi o čuvenim stripovima „Persepolis“ Maržan Satrapi (o životu mlade žene u Iranu koji prolazi kroz islamsku revoluciju) i serijalu „Sandman“ Nila Gejmena, koji je posvećen američkoj istoriji i mitologiji. Ti stripovi smatraju se remek delima u svom žanru i svakako nisu štivo koje se oslanja na „nasilje i pornografiju“ da bi privuklo čitaoce. No, studentkinja je tvrdila da nikada ne bi izabrala taj predmet da je znala da to nisu dečiji stripovi, već štivo za odrasle. Fakultet je odbio da stavi upozorenje na pornografski i nasilan sadržaj, a odbio je i njenu tvrdnju da nije znala šta je na predavanjima čeka tokom semestra, pošto se spisak literature dobija odmah po upisu.

Dilemu oko toga da li treba etiketirati određene sadržaje radi upozorenja osetljivih studenata, odslikava i anketa urađena među profesorima i predavačima u SAD. Većina učesnika ankete, njih čak 62%, veruje da „upozorenja“ imaju ili će imati negativan uticaj na akademske slobode, dok njih 45% misli da će negativno uticati i na odnos između studenata i profesora tokom predavanja.

Ipak, značajnih 17% profesora i predavača podržava uvođenje „upozorenja“ u univerzitetsku praksu, uz argumente da će se na taj način brže izgraditi poverenje i poštovanje između njih i studenata, kao i da pomaže studentima da se pripreme unapred i na odgovarajući način za „osetljiv“ sadržaj. Čini se, međutim, da je bez odgovora ostalo pitanje koje je navelo nekoliko ispitanika: šta da se radi kada studenti odbijaju da diskutuju o određenoj temi zbog njene „osetljivosti“, iako su na vreme dobili „upozorenje“ o sadržaju? Kao primer navode da su studenti u znak podrške žrtvama silovanja odbijali da diskutuju o delu u kome se pominje ili opisuje takvo nasilje.

Svaka kultura ima svoje crvene linije

Naši studenti, za sada, nisu organizovano tražili uvođenje „upozorenja“ u obrazovni sistem, ali neki od njih ipak su se susreli sa takvom praksom tokom debatnih takmičenja, u kojima su timovi sa naših fakulteta i članovi organizacije „Otvorena komunikacija“ postigli zavidne uspehe. Jedan od njih je i Viktor Prlja, najbolji govornik Evropskog prvenstva u debati iz 2013. Kako je debata u suštini sport, strukturisana rasprava koja se odvija po određenim pravilima razmene argumenata, nije trebalo dugo da se postavi pitanje treba li uvesti „upozorenja“ da će takmičari izgovoriti nešto što ne prija svačijem uhu.

Viktor, kao debater veteran, slaže se sa pomenutih 17% anketiranih američkih predavača utoliko što smatra da „upozorenje“ može da olakša raspravu oko neke kontroverzne teme kao ventil za spuštanje tenzije među učesnicima. „Međunarodni turniri u debati okupljaju timove iz svih delova sveta, sa svih kontinenata. Svaka zemlja ima svoje standarde za to šta je prikladno i politički korektno reći i do koje mere se može preći ta granica. Najavljivati unapred da su stavovi kontroverzni, signalizira da je govornik svestan da postoji jaka opozicija takvim stavovima i da uvažava da se ne slažu svi, pa ni on sam nužno. To može ublažiti inače ’nabijenu’ atmosferu na turnirima.“

No, dok i sam ističe da su „upozorenja“ više izuzetak nego pravilo ili trend koji se nazire na debatnim turnirima, naš sagovornik veću opasnost za kvalitet rasprave vidi u praksi fakulteta iz EU i SAD da obezbeđuju „siguran prostor za različitosti“. Takozvani safe space ne podrazumeva samo fizički već i duhovni prostor, na kome fakultet (u teoriji) garantuje da niko neće morati da krije ili da se stidi svog pola, etničke pripadnosti ili seksualnog opredeljenja.

Ideja hvale vredna u načelu, pretvorila se u svoju suprotnost na Univerzitetu u Edinburgu, kada je safe space protumačen kao prostor gde ne sme biti izraženo bilo kakvo neslaganje među učesnicima diskusije. Kada je student prorektor Imodžen Vilson podigla ruke iz protesta, želeći da demantuje kolegu koji je govorio o efektima projekta u kome je učestvovala, deo prisutnih na sastanku poželeli su da je udalje iz prostorije pošto je „podizanje ruku znak neslaganja i agresije, te je tako narušen ’siguran prostor’ za diskusiju”. Glasanje o izbacivanju je, ipak, išlo na ruku Vilsonovoj, koja je kasnije izjavila da je bila zapanjena da se predlog za udaljavanje uopšte ozbiljno razmatrao.

I dok Imodžen poručuje da ona u načelu veruje u filozofiju „sigurnog prostora“, Viktor Prlja smatra da bi uvođenje tog koncepta u takmičarske debate bio dvosekli mač. „Poželjno je da se učesnici osećaju dovoljno zaštićeno da slobodno izraze svoje mišljenje. S druge strane, postavljanje previše ’crvenih linija’ guši dijalog. Na kraju krajeva, mislim da je i sama debata forma ’sigurnog prostora’, u kojoj mladi iz različitih delova sveta dobijaju ne samo priliku da brane sopstvena uverenja, već i da zastupaju gledišta sa kojima se uopšte ne slažu. Tako shvaćen, ’siguran prostor’ postaje mesto gde mladi mogu da nađu svoj glas, bez da izbegavaju različita mišljenja i sukob argumenata“, uveren je Viktor Prlja.

 

Milica Rilak
jul/avgust 2016, broj 128/129

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close