Close
/ Dživizmi / Solidarnost posle zemljotresa: Amatriće i “all’Amatriciana”
BiF Analize Čitajte B&F online

Solidarnost posle zemljotresa: Amatriće i “all’Amatriciana”

tragedija u gradicu
Redakcija BIF on 29/08/2016 - 11:45 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 12891 times!

Nesreće i ratovi najbrže uče ljude geografiji. Ko je pre 25. avgusta čuo za italijansko mesto koje se zove Amatriće, a sada, kad ga posle žestokog zemljotresa gotovo više i nema, zna ga ceo svet. Mesto je malo, celokupna njegova sićušna opština brojala je 2.650 ljudi. Sad ih je znatno manje. Do 27. avgusta uveče izbrojano je 291 poginulih i 388 ranjenih, a brojke i dalje rastu. U srećno vreme, početkom prošlog veka, Amatriće je brojalo 10.000 stanovnika. Broj se smanjivao jer u brdima usred Apenina nema posla za sve, kriza je, mnogi su otišli u Švajcarsku i Nemačku u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali žestoko su se borili za egzistenciju.

Amatriće je na samoj četvoromeđi između regija Lacio, Umbrija, Marke i Abruco. Pripada Laciju, ali je do 1927. godine bilo deo opštine Akvila u Abrucu. Sa Akvilom je 2009. “podelilo” zemljotres u kojem je epicentar potresa i svetske pažnje bio usmeren na Akvilu. Veliki mag marketinga, Berluskoni, napravio je tada od Akvile svoju varijantu Potemkinovog sela. Grad je razrušen 6. aprila, a već 10. juna dovedeni su državnici učesnici Samita G8 da vide učinak katastrofe u kojoj je 309 osoba izgubilo živote, ali i “sposobnost” vlade da preživelima izgradi kuće u rekordnom roku. Za 19.000 beskućnika izgrađene su 183 zgrade – malo dakako, al se na tom broju i stalo kad su gosti otišli. Danas sa tih kuća koje prokišnjavaju ne otpadaju samo plafoni nego bukvalno i balkoni. Milijarde su utrošene, neki su dospeli na sud. U staro jezgro grada i dalje je vlasnicima kuća zabranjen ulazak zbog opasnosti rušenja, a para da se urade makar statičke procene šta vredi opravljati – nema. Hoće li Amatriće imati više sreće i poštenja u spasavanju?

Vrlo je verovatno da hoće, jer Italija ima i drugo ni malo mafijaško lice. Duž Apenina (pa prema Grčkoj i Turskoj) proteže se najopasnije sučeljavanje trusnih ploča u Evropi. U proteklih 100 godina od zemljotresa je u Italiji poginulo 120.000 ljudi – prosečno 1.200 godišnje. Regiju Friuli 1976. godine razorio je snažan zemljotres uništivši lepe gradiće Đemonu, Vencone i Artenga, a poginulo je 989 ljudi. Danas su ti gradići svetski uzor kako se posle katastrofe mogu obnoviti naselja da pri tome ostanu u duhu tradicionalne arhitekture. Mestašce San Daniele (8.030 duša) je novac dobijen za obnovu najvećim delom uložilo u proizvodnju pršuta. Nakon jedne decenije već je postalo svetski poznat proizvođač i prihodima od šunki obnovilo gradić. Od male kvalitetne seoske proizvodnje nastao je, uz Parmu, najveći proizvođač pršuta – 3 miliona komada godišnje, poznat u celom svetu. Probajte samo da zamislite milion i po svinja posebne rase i posebnog tova kao sirovinu. Nešto južnije prema Kalabriji je Laviano, mestašce u kojem je 1980. godine zemljotres uzrokovao 2.914 žrtava i porušio 87 odsto zgrada do temelja. Danas je to uredan, moderan gradić u koji su se vratili svi preživeli stanovnici, i koji cveta.

Amatriće je kao naselje nastalo u doba antičkog Rima kada je tuda probijana “Via Salaria” – put koji je spajao Rim sa centralnim delom jadranske obale. Možete zamisliti mesto čijom su glavnom ulicom prolazile legije ratnika i karavani robe. Od 568. godine vladaju Longobardi. Mesto je potpadalo pod razne vlasti, pa se tako našlo i u sastavu Siclijanskog kraljevstva. Istorijom, dakle, ne oskudeva. To je prvi adut za turizam.

U 13. veku podignut je gradski toranj – velika slabost svakog italijanskog naselja koje je time dokazivalo svoj značaj. Od 13. do 15. veka podignuto je pet crkava. Glavna, posvećena je svetom Avgustinu, a u njoj je čuvena freska Blagovesti zbog koje dolaze i vernici i likovni stručnjaci. Vernici da bi se pomolili i zamolili Bogorodicu, a stručnjaci u nadi da će otkriti ko ju je naslikao. Još jedan adut za turizam.

Na ringišpilu istorije našlo se tako i u sastavu Siclijanskog, a kasnije i Napuljskog kraljevstva. Eto razloga da i južnjaci, koji su prepuni sebe i svojih vrednosti i lepota, dolaze da vide čime su to vladali. One sa severa vuče radoznalost i dobra kuhinja. Opet razlog za turizam.

Nedaleko je reka Tronto, sa lepim velikim veštačkim jezerom sa kupalištima, restoranima i hotelima. Privlačno za turiste i pecaroše. Ukratko, vredni stanovnici Amatriće koristili su svaku mogućnost da opstanu u svom kraju iako je priroda i ranije pokazivala svoje surove hirovitosti. Znali su, dakako da su znali šta može da im se desi. Njihovo mesto je u centru onih pedesetak kilomatara najtrusnijeg područja trusnog Apeninskog poluostrva. Znali su to, a ipak ga nisu lako napuštali. Kad nema prirodnih nepogoda, malo je gde tako lepo živeti kao na tom opasnom poluostrvu, zato je teško odvojiti se od njega. Tu ljudi imeju da žive možda baš zato što su svesni da nisu sigurni.

 

amatrice posle zemljotresa

 

Ljudi umeju u nevoljama da pokažu kako su ljudi. Da delima pobiju onu, ponovo pomodnu Hobsovu tezu (ne ono što smo svi u školi naučili – da je čovek čoveku vuk) da je čovek po prirodi egoista i da je ponosan što je takav. Hijade i hiljade volontera, ljudi dobre volje priskočilo je u pomoć. Lepo je videti kako britanska kraljica potpisuje donaciju za stradalnike. Kako Brus Springstin i Madona pevaju za postradle. Na neki emocionalan način potresna je grupa Afrikanaca, imigranata spasenih iz mediteranske “plave grobnice” koji su došli da pomognu, ne znaju ni sami kako, ali da pokažu kako su ljudi, kako umeju da saosećaju. “Tu su ljudi izgubili živote, mi znamo kako je to strašno”, kaže jedan od njih. Neposredno posle zemljotresa štab Civilne zaštite je zamolio građane za pomoć u lakoj odeći, sredstvima za ličnu higijenu, vakumiranoj i konzerviranoj hrani…

Ljudi su reagovali, čini mi se, solidarnije nego ikad ranije. Lanci samousluga i robnih kuća delili su građanima vrećice u koje mogu da stave ono što žele da kupe za postradale. Od biskvita i konzervi do gaća i čarapa. Hrpe tih vrećica rasle su neverovatnom brzinom. Trećeg dana ista služba civilne zaštite saopštenjem je zamolila građane da obustave slanje materijalne pomoći, jer je stiglo već toliko da nemaju gde da uskladište. Ostaje dakako pomoć u novcu, i to jedino preko Crvenog krsta kao institucije od poverenja.

Drugog dana posle zemljotresa Udruženje ugostitelja Italije upućuje poziv svim svojim članovima i apel građanima da prihvate povećanje cene porcije špageta all’Amatriciana za 2 evra, od kojih bi jedan dao ugostitelj, a drugi klijent. Ubrzo se pridružio i čuveni britanski TV kuvar, Džejmi Oliver, koji je naveo da će čitav “klan” od 700 britanskih kuvara koji rade sa njim staviti pastu iz Amatriće na svoj jelovnik narednih mesec dana. U 18. veku su kuvari iz Amatriće doneli u Rim svoju lokalnu varijantu paste, koja je odmah postala hit. U najkrćem: prvo se tanki režnjevi podgrline (za znalca uvreda je zameniti je slaninom) sečeni kao rezanci proprže, kad počnu da dobijaju boju dospe se malo belog vina, doda ljute papričice, pa kad postanu boje lešnika izvade se na stranu u neku zdelicu i ostave na toplom. U masnoću od pržene podgrline, ako nije dovoljno dodati još malo masti, ali nikako ulje, jer nije kompatibilno sa mašću, i na tome dinstati očišćen paradajz, bez soka i koštica, sve dok ne dobije strukturu sosa. U međuvremenu skuvati “bukatine” – one špagete malo deblje sa rupom u sredini, kao cevčice, po neko umesto njih stavlja makarone, no tolerišu se i obični spageti br. 7, ali uvek kuvani “al dente” – pod zub, da se ne raskuvaju. Oceđene špagete ili makarone sipati u pripremljeni sos od paradajza, promešati, na vrh staviti preprženu podgrlini pa na sve to nastrugati “pecorino”, ovčiji tvrd, zreo sir, ali ne “romano”, koji je prejak i vrlo slan nego opet, dakako, iz Amatriće – blaži i nežniji, planinski. Parmezan – nipošto. Ko nije probao, neka proba, ne znam čoveka koji nije lizao prste na kraju. To je ona sirotinjska hrana koju su Italijani doveli do savršenstva.

Kažu da je grčki filozof – osnivač skepticizma, Piron, preživevši brodolom izgradio tezu kako priroda kad se sveti ljudima udara tamo gde je najbolnije. Kako Piron nije ostavio za sobom ništa napismeno to nije sasvim sigurno da je baš to i tako rekao. Međutim, okrutni zemljotres u Amatriće naveo je gradonačelnika kada se razdanilo i kada je video svoje mesto da jaukne: “Amatriće više ne postoji!” Te reči ponovio je Papa, poručivši ne samo Italijanima, nego i svim ljudima dobre volje da dokažu kako to nije tačno. Postojaće i Amatriće i all’Amatrićana dok bude dobrih i ješnih ljudi.

Direktno iz Italije piše Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *