Close
/ Dživizmi / O prošlosti ali i budućnosti samoupravljanja
BiF Analize Čitajte B&F online

O prošlosti ali i budućnosti samoupravljanja

preduzeca-u-sfrj_01
Milutin Mitrović on 27/10/2016 - 09:20 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 14177 times!

Bila mi je pružena prilika da, uz komentarisanje filma “Licem u lice” Branka Bauera, za Obrazovni program RTS2 kažem šta mislim o samoupravljanju. Blagonaklonost voditeljke ipak nije mogla da otkloni uobičajenu stisku s vremenom uz samoskraćivanje izlaganja. Stekao sam utisak da tema zaslužuje obradu u pismenoj, konzistentnijoj formi.

Sve prisutnije u razvijenom svetu, samoupravljanje je kod nas koji smo jedno vreme živeli u takvom sistemu ostavilo relativno malo traga. Ono je pretežno izvrgnuto podsmehu, nerazumevanju i nestalo je zajedno sa razgrabljenom imovinom na kojoj je počivalo. Ne mislim da sve iz samoupravnog konteksta zaslužuje divljenje, ali pažnju svakako. Forme u kojima se ono danas pojavljuje u razvijenom svetu svedoče da ideja demokratizacije upravljanja proizvodnjom i raspodelom ima budućnost.

Kratka istorija želja

Nema alternative za one koji žive od rada, nego da rade za sebe ili za gazdu… taj odnos biće vremenom prevaziđen partnerstvom, a možda i definitivno zamenjen udruživanjem radnika međusobno. (Džon Stjuart Mil, 1848)

Težnja za samoupravljanjem stara je bar koliko i najamni rad. Postala je politički izazov sredinom 19. veka kada ju je Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) protežirao u delu “Principi političke ekonomije: sa nekim njenim primenama na socijalnu filozofiju”, odakle je uzet prethodni citat. Tragovi Milovih ideja nalaze se i u upitniku za naturalizaciju u SAD kao pitanje: “Kojim rečima počinje američki Ustav?” Tačan odgovor glasi: “Mi narod” (We, the People…) što se može tumačiti kao samouprava – forma kolektivnog digniteta. Samo dve godine posle Mila, “otac” anarhizma Prudon samoupravu – jednakost i nezavisnost, kao “treću formu društva” uzdiže do visine definitivnog cilja.

U Španskom građanskom ratu po prvi put se prelazi sa težnji ka praktičnoj primeni ideje. Nastaje i podela koja se kod nas kolokvijalno podrazumeva pod terminima samouprava (self-government) – učešće u teritorijalnom upravljanju i radničko samoupravljanje (self-management)koje podrazumeva upravljanje u privredi. Deo žestine kojom je uništena španska levičarska Republika proizašao je i iz straha od mogućeg širenja opake ideje da narod i radnici upravljaju zemljom i privredom.

Ideju samoupravljanja prvi put su pravno formalizovali – pretvorili u zakon, italijanski fašisti koji su inače zdušno rušili špansku republiku. Zakonski dekret od 12. februara 1944. godine italijanske fašističke Republike Salo glasi: “Svaka proizvodna jedinica pripada u jednakim iznosima svim radnicima – nema više ni gazda ni slugu”. Pošto su prilikom kapitulacije Italije Nemci uspeli da spasu Musolinija, on je rešio da se osveti monarhiji osnivanjem sopstvene republike na severu Italije. Pomenuti zakonski dekret trebalo je da privuče radnike na njegovu stranu. Ova republika trajala je 30, zakon o samoupravi 18 meseci – a onda se sve raspalo.

Ideja je zatvorila krug od liberalizma, preko komunizma do fašizma!

Jugoslovenski slučaj

Samoupravljanje nije izum jugoslovenske teorije i prakse. Ideja je stara koliko i ideja humanizma. Ona je rezultat večitih težnji čoveka ka slobodi, slobodnom stvaranju, ovladavanju objektivnim zakonima prirode, ka boljem životu. (Edvard Kardelj, Sistem socijalističkog samoupravljanja, 1977)

Impuls demokratskim pomacima u Jugoslaviji dao je raskid sa SSSR-om 1948. godine. Gotovo da je bilo dovoljno činiti samo suprotno od onoga što je do tada bilo obavezno, pa doći do razumnih i liberalnih rešenja. Uticaja sa strane je bilo. Italijanski istoričar slovenačkog porekla Jože Pirjevec je došao do podataka da je Edvard Kardelj bio u tesnim kontaktima sa skandinavskim socijaldemokratima. Kao ministar spoljnih poslova Jugoslavije (posle Tita i Šubašića) u vreme Rezolucije IB Kardelj je bio izolovan i od Istočnog bloka (zbog sukoba) i od Zapadnog (zbog podozrenja). Jedino su skandinavski socijaldemokrati poverovali u istinitost raskida Jugoslavije sa SSSR-om i prihvatili komunikaciju. Poseban uticaj imao je Tage Erlander, tvorac švedskog ekonomskog čuda i premijer neprekidno u razdoblju 1946-69. godine (23 godine i 3 dana), koji je ubeđivao Kardelja da Jugoslaviju, sada kada se otrgla od sovjetskog modela, treba oblikovati na samoupravnim osnovama.

Zakonom o upravljanju preduzećima iz 1950. godine samoupravljanje je proklamovano kao metod upravljanja. Tri godine kasnije upisano je u Ustav kao obavezno. Uvođenje samoupravljanja kao jedinog mogućeg oblika upravljanja bilo je podjednako nasilno i kontraproduktivno kao i kasnija prinudna privatizacija.

Epicentar novih ideja, slobode mišljenja i otvaranja prema svetu bilo je ministarstvo spoljnih poslova koje su posle Kardelja vodili Koča Popović, Marko Nikezić i Mirko Tepavac kao najotvorenije ličnosti. Na simpozijumu 1998. godine u Trstu 1)Iste godine održane su rasprave o Jugoslaviji i u Rimu i Milanu, čime je demonstrirana italijanska naklonost prema ovoj nestaloj zemlji. povodom 50 godina od Rezolucije Informbiroa, uz divljenje Jugoslaviji kristalisalo se kao zaključak da su Jugoslaviju u žižu svetskih zbivanja dovele tri odluke: prva – raskid sa SSSR-om, druga – iniciranje pokreta nesvrstanih, i treća – samoupravljanje. Bivši italijanski ministar spoljnih poslova De Mikelis konstatovao je da područje Jugoslavije koja se raspala nikada više neće imati kritičnu masu potrebnu da iznedri tako značajne ideje i odluke.

Efikasnost sistema

U samoupravljanju, društvena kontrola je maksimalno efikasna – mogućnosti upravljačkih zloupotreba su drastično redukovane – jer menadžment radi pod kontrolom radničkog saveta i čitavog kolektiva. (Branko Horvat, Politička ekonomija socijalizma)

Imam utisak da je korektnih i nekorektnih kritika na račun samoupravljanja takvo obilje da nema potrebe da ih i ja ponavljam. Namera mi je samo da pokušam da osporim neke stereotipe koji se po običaju zasnivaju na izvitoperenoj istini. Postoji teza o neefikasnosti samoupravljanja kojoj je red suprotstaviti podatke da je u razdoblju od 1956. do 1965. godine, dakle u punom zaletu samoupravljanja, prosečna stopa rasta BDP-a iznosila 9,4 odsto, sa skokom 1957/60. godine od čak 11,3 odsto. Takve dugotrajne stope rasta zabeležila je tek Kina pola veka kasnije. Pritom valja imati u vidu da rast nije bio zasnovan na zaduživanju u inostranstvu. Na primer, 1965. godine ukupni inostrani krediti iznosili su 1,2 milijarde dolara. Deficit platnog bilansa uvek je bio mali i iznosio je oko 100 miliona dolara godišnje. Naglo počinje da raste sa naftnom krizom 1974. godine. Tačno je da je postojala inostrana pomoć za koju ekonomista Boško Mijatović tvrdi da je iznosila 8,1 milijardu dolara, dok statističar Ibrahim Latifić navodi da je pomoć prema usaglašenim podacima Zavoda za statistiku i američke strane ukupno vredela 1,6 miljardi dolara. Daleko od presudnog značaja koji joj se želi pridati.

Ukupan spoljni dug Jugoslavije u godinama pred njen raspad kretao se između 20 i 25 milijardi dolara. Spoljni dug Srbije, poređenja radi, prošle godine iznosio je 28,14 milijardi dolara, dok je ukupan dug nekadašnjih republika Jugoslavije 146 milijardi dolara. Analitičar Fil Batler navodi da je Jugoslavija pre raspada zauzimala 24. mesto na svetu po BDP-u. Danas su njene naslednice ovako rangirane: Hrvatska na 76. mestu, Slovenija na 81. mestu, Srbija na 87. mestu, BiH 108, Mekedonija 133. i Crna Gora 151. u svetu.

Ocene i zbivanja

Karakteristika jugoslovenskog samoupravljanja je solidarnost među radnicima, ali ne i između radnika suparničkih preduzeća. Radnici zaista dele profit u svojim preduzećima, ali je svako preduzeće uključeno u agresivnu konkurentsku borbu oko cena i kvaliteta. (Ernesto Če Gevara, nakon posete Jugoslaviji 1959)

Jugoslavija je jedno vreme bila posećivana kao izložbeni salon. Mnogi su dolazili da vide njen socijalni i politički eksperiment. Negativna strana utiska koji je poneo Če Gevara pobija tvrdnje da samoupravljanje uništava borbu za kvalitet i cene. Milton Fridman je dva puta (1962. i 1973) boravio u Jugoslaviji i to po nekoliko nedelja, a ključni utisak glasi: “Radnici su mogli zadržati profit koji su ostvarili, ali nisu bili potpuni vlasnici. To je rezultiralo nedostatkom volje za rad, kao i malim investiranjem u preduzeća”. Ekonomista i pravnik Majkl Lebovic dolazi do suprotnog zaključka: “Neki su dokazivali da će samoupravljanje dovesti do toga da ceo prihod završi kao lični prihod radnika. Međutim, desilo se da su stope ulaganja buknule: 1976. godine 33 odsto BDP-a bilo je uloženo kao investicije. Bila je to najviša stopa na svetu, sledio je Japan sa 30 odsto i Kanada sa 23 odsto.”

Različite ocene proističu delom iz naklonosti, delom iz antipatija prema eksperimentu, a ponajviše zbog različitih faza u razvoju kada je do posete došlo. Tako ono pašićevsko da su svi u pravu može biti primenjeno i ovde. Prelomni trenutak nastaje 1968. sa studentskim demonstracijama koje su konzervativne snage u SKJ iskoristile da zaustave reforme i vrate društvo pod čvrstu partijsku kontrolu. Naveo bih dva anegdotska primera: Na jednom od savetovanja o zastoju u samoupravljanju glavni urednik “Ekonomske politike” Ljuba Veljković predložio je da se pređe na identifikovanje radničkog vlasništva, što bi povećalo zainteresovanost radnika i ubrzalo uobličavanje sistema. Kardelj je na to žustro reagovao pitanjem: “Šta bi ti hteo, da delimo akcije? A gde smo onda tu mi, Partija!” Time je otkrio ono što je pronicljivi Fridman uočio – da radnici zaista upravljaju, ali da nisu vlasnici, jer ako bi postali vlasnici, svemoćna partija bi izgubila prikrivenu ulogu vlasnika koju je obavljala. Bez sumnje, njoj je bilo stalo do toga da ne samo očuva svoj “kontrolni paket”, nego i da spreči povratak privatnog vlasništva. Bila je to praktična cena teoretske čistoće projekta. Onoga trenutka kada postanu vlasnici, radnici će se ponašati kao kapitalisti.

Drugi primer proizilazi upravo iz narastanja samosvesti upravljača, kojima partijska moć i aparat postaju smetnja u razvoju. Grupa inženjera iz preduzeća “14 oktobar – Kruševac”, na savetovanju SKUPS u Vrnjačkoj Banji (koliko sećanje služi 1971. godine) podnela je temeljitu analizu po kojoj postoje samo dve mogućnosti: da se partija reformiše i sustigne privredu koja je uhvatila korak sa svetom, ili da obuzda privredu i vrati je na nivo na kojem može da je kontroliše. Desilo se dakako to drugo, a narednih godina je u Srbiji, koja je bila najeksponiranija, smenjena masa ljudi koji su rukovodili u privredi.

Lavina rušenja “tehno-menadžera” odnela je između 1.200 i 1.600 ponajpre uspešnih privrednika. Jedan od onih koji su “odleteli” bio je i direktor EI Niš Vladimir Jasić, koji je imao nesporan autoritet i iskoristio ga da ubedi radnike kako valja izdvajati znatan deo dohotka u stipendiranje studenata elektrotehnike, odnosno ulagati u stručnost i razvoj, jer bez njih nema budućnosti. Elektronski socijalistički gigant koji je on vodio doprineo je preporodu Niša od palanke ka modernom gradu. U znak sećanja na njega danas postoji samo udruženje penzionera EI Niš koje nosi njegovo ime. Slična je i sudbina Prvoslava Rakovića, koji je stvorio “Zastavu” u Kragujevcu, a onda bio gurnut u zaborav. Vrhunac bezumnog razračunavanja sa napretkom je bilo uništavanje robota instaliranih po preduzećima. U INSI Zemun robot za montiranje satova izbačen je sa sprata kroz prozor i razbijen. Počeo je opšti raspad u kojem su prednjačili general Nikola Ljubičić i Draža Marković, a nacion im je pevao: “Od Topole, pa do Ravne Gore / Svud su straže Nikole i Draže”. Konglomerat nacional-komunističkog primitivizma odneo je pobedu. Mrak politički, stručni, kulturni, etički… počeo je svoju eru.

Vratio bih se stranim autorima kao pouzdanijima od domaćih, sklonih političkom interpretiranju činjenica, čemu osećam da i sam podležem. Već citirani Majkl Lebovic sumirao je dobre i loše strane samoupravljanja. Njegova sažeta ocena glasi:

 
Dobre strane:

Privredni rast. Visoka stopa rasta BDP-a bila je vredna poštovanja. Članovi radničkih saveta tražili su načina da uvećaju prihode ulaganjem u vrhunsku tehnologiju.

Radnici upravljaju. Veliko učešće radnika u upravljanju i brzo sticanje znanja o tome. Velika sigurnost i visoka solidarnost u preduzećima.

Rast radne discipline. Radnički saveti su imali više informacija i često umeli da ih bolje iskoriste nego upravni odbori kapitalističkih preduzeća.

Visoke stope ulaganja. Neki su smatrali da će radnici pojesti fabrike, a desilo se da su ih modernizovali i proširivali.

 
Loše strane:

Rast nezaposlenosti. Samoupravna preduzeća nisu otpuštala radnike, ali nisu otvarala mnogo novih radnih mesta. Radna snaga je masovno dolazila sa sela u potrazi za poslom i boljim životom. Stopa nezaposlenosti 1971. je zato rasla, pa je te godine iznosila čak 7 odsto (2015. stopa nezaposlenosti u Srbiji je iznosila 19,7 odsto – primedba M.M).

Težnja ka nejednakosti. Vodilo se računa o interesima unutar kolektiva, a manje unutar društva. Najveći deo nejednakosti proizlazio je iz nejednake tražnje proizvoda. Tržišni sistem favorizovao je pojedine grane kao što je energetika. Voljom tržišta, međutim, pravdani su i monopoli.

Zaduživanje preduzeća. Da bi siromašna preduzeća napredovala, zaduživala su se uzimanjem investicionih kredita, što je prerastalo i u jedan od izvora inflacije.

Nedostatak uvida. Jugoslavija je bila politički veoma decentralizovana zemlja, što je u ekonomiji rezultiralo potpunim odsustvom kontrole. Preduzeća su se 80-ih godina “samoupravno” masovno zaduživala u inostranstvu.

Odjeci u svetu

Kapitalističke kompanije nose klicu sopstvenog izumiranja, jer su sputane hijerarhijom koja uništava ljudske talente i energiju, zatrpane toksičnim finansijama, zavise od političkih struktura i gube demokratsku legitimaciju. Pre ili kasnije postkapitalističke decentralizovane korporacije postaće neizbežno rešenje. Takve kompanije za sada su eksperiment iz kojega će nastati preduzeće budućnosti zasnovano na demokratskom konceptu proizvodnje i raspodele. (Janis Varufakis, ekonomista)

Jugoslovensko samoupravljanje imalo je značajan odjek u svetu i među radnicima, sindikatima, političarima – i kod poslodavaca. Konačno je rođena alternativa i sovjetskoj planskoj privredi i kapitalističkom sistemu eksploatacije, sa izgledima da uspe i utiče na druge. Nemačku, Francusku, Španiju, Holandiju… zahvata talas participacije radnika u upravljanju kompanijama. U Argentini nastaje pokret “Fabrica recuperada” – radničko okupiranje fabrika pred bankrotom.

U Americi se otišlo najdalje. Finansijski stručnjak Luis Kelso smišlja 1956. sistem nazvan ESOP (Employee Stock Owners Plan). Država garantuje i beneficira kamatu na komercijalne kredite banaka kojima radnici otkupljuju fabrike na izdisaju zbog snažne konkurencije robe iz Azije. Radnici postaju vlasnici akcija koje mogu da unovče (s pravom preče kupovine kompanije) tek kada odlaze u penziju. Danas, po ESOP sistemu ima oko 12,5 miliona “samoupravljača” u SAD, a u svetu bar pet puta više.

“Evropska baza samouprave” je zvanični naziv propisa baziranih na sledećim osnovama: bazni model – zaposleni uzimaju povlašćeni kredit za kupovinu preduzeća pred likvidacijom; prošireni – zaposleni kupuju akcije kompanije u kojoj rade; upravljačka participacija – učešće u upravljanju kompanijom bez obzira da li poseduju akcije ili ne; finansijska participacija – učešće u podeli profita.

EU je 2013. godine donela akcioni plan stimulisanja akcionarstva zaposlenih (ESO) i uvela instrument za praćenje (EOI – Employee Share Owners Index).

U Britaniji su 2014. stupili na snagu propisi po kojima se oslobađaju poreza akcije koje radnici kupuju od sopstvene firme – maksimum 80.000 funti. Akcije nisu opterećene porezom i doprinosima za penzije i zdravstvo. Postoji vodič HMRC koji objašnjava prava i pravila.

U Francuskoj je 51 odsto kompanija pokriveno participacijom. U 36 odsto kompanija postoje radnički saveti!

Četvrta tehnološka revolucija već uveliko tutnji razvijenim svetom. Kad tad stići će i do nas. Zajedno sa novim i fantastičnim tehnologijama nastaju i novi odnosi u upravljanju, nekonvencionalni načini zapošljavanja, bez hijerarhije na radnom mestu, novi metodi raspodele. Wall Street Journal je 2012. objavio obiman tekst o tzv. “bossless” kompanijama – u kojima nema “gazde”. Navedene su brojne, od Brazila (Semco – 3.000 zaposlenih), SAD (W.I. Gor – 10.000 zaposlenih) do Nemačke (Bielefeld – 2.800 zaposlenih) kao dokaz da model funkcioniše i u velikim preduzećima. Časopis Fortune objavljuje rang listu kompanija sa najboljim uslovima rada i prava zaposlenih.

Računa se da je prošle godine obim tzv “Sharing Economy” – kolaborativne ekonomije, u EU iznosio 28 milijardi evra, sa verovatnoćom da će do kraja decenije porasti na 80 do 100 milijardi evra. Kolaborativna ekonomija je novi svet rada u najvećoj meri zavisan od online komunikacija. U sebi nosi destrukciju standardnih radnih odnosa: nema radnog vremena, eksploatiši sam sebe ako hoćeš… Rešava delimično problem nezaposlenosti ili malih plata – kao dodatna delatnost, a bazira se na nelojalnoj konkurenciji tradicionalno zaposlenima. To je jedna od etički problematičnih mogućnosti zasnovanih na eksploataciji nezaposlenih i slabo plaćenih, koji se množe razarajući tradicionalne radne odnose, atakujući na sindikate, poslodavce, pa i zakonodavstvo, budući da deluju u sivoj sferi pravno neregulisanih delatnosti. Cinično je što neke statistike u njih svrstavaju i self-management.

Bolji model potiče iz Holandije, a proširio se i na Švedsku, Japan i Minesotu u Americi. Koncept se u originalu zove “Buurtzorg”. Pokrenule su ga medicinske sestre organizujući se korišćenjem mobilnih telefona, Google Maps, Google Calendar, WhastApp da bi pružale usluge što većem broju interesenata. Timovi od po desetak medicinskih sestara preuzimaju kućnu negu 50-60 pacijenata, prilagođavaju se pacijentima i kvalitetnije su i jeftinije od drugih. Same sve rade tako da administracije gotovo nema. Pokrivaju 40 odsto tržišta i po istraživanjima spadaju u najzadovoljnije zaposlene u firmama do 1.000 radnika.

U spektru inovacija, najpomodnija je holokratija 2)Holon, grčki, filozofski pojam koji istovremeno podrazumeva celinu i pojedinost. koja uveliko osvaja kompanije i neprofitni sektor u Americi, Australiji, Nemačkoj, Novom Zelandu, Britaniji, Švajcarskoj… O čemu je reč? U pitanju je specifičan društveno-tehnološki organizacioni sistem upravljanja. Zasnovan je na “holarhiji”, samoorgnizovanim timovima (organizaciono veoma nalik na OOUR), udruženim u zajednicu (SOUR) kojom se upravlja kolektivno bez hijerarhije i to i u profitnim i u neprofitnim organizacijama.

Zadrugarstvo, koje je kod nas nestalo pod rušilačkim besom zbog prinudnog udruživanja, cveta u svetu. Krovna organizacija zadrugarstva pod imenom COOP postoji u preko 100 zemalja i udružuje 750 miliona zadrugara. Pored njih obezbeđuje posao za još 100 miliona onih koji nisu članovi zadruga. Kooperacije-zadruge u svetu zapošljavaju 25 odsto više ljudi nego multinacionalne kompanije. U Evropi koja delimično kasni u ovom trendu ima oko 300.000 zadruga sa 110 miliona zadrugara, od čega ih je 83,5 miliona u EU. Najsveobuhvatnija je Terra Madre, koja organizuje male proizvođače hrane u 160 zemalja sveta. To je masa koja se mora respektovati. To možda nije samoupravljanje kako smo ga mi zamišljali, ali ti ljudi nisu najamni radnici, imaju upravljačka prava i znaju kako im se formira i raspodeljuje dohodak.

Drugi idu dalje

Mislim da je samoupravljanje potrebno na svim nivoima kompanije, Birgi Martin.
Samoupravljanje je win-win strategy, Lior Geva.
Samoupravljanje nameće inicijativu u odlučivanju, a ne poslušnost, Lavina Vajsman.
(Iz tekstova objavljenih u Harvard Business Journal)

Samoupravljanje u Jugoslaviji je trajalo 5 decenija – kapitalizam traje 10 puta duže, pa ni on nije uspeo da za to vreme istroši sva loša rešenja. Jugoslovenski koncept je imao osnovni problem u istorijski predimenzioniranim ambicijama. Stisnuti između mastodontskog državnog vlasništva na Istoku i još ogromnijeg privatnog vlasništva na Zapadu, jugoslovenska država i koncept društvenog vlasništva, koliko god avangardni bili, opstajali su dobrim delom zahvaljujući borbom stečenom autoritetu i vešto pridobijenoj potpori pokreta nesvrstanosti, inače bi ranije bili razoreni. S druge strane, unutrašnja kohezija podrivana je separatnim nacionalnim interesima i individualnim pohlepama u političkom vrhu. Najtragičnije je to što većina onih u čije ime je sistem stvaran nije u njemu otkrila mogućnost sopstvene bolje budućnosti za koju se vredi boriti. Bojim se da dobar deo građana i radnika nije bio u stanju da poveruje da su oni epicentar sistema i da tu mogućnost zgrabe i brane dokazujući da to nije samo političko obećanje. Jedan izuzetan etički, humani i demokatski eksperiment nije stekao masu i energiju potrebnu za opstanak.

Danas je svet već uveliko zakoračio novim putevima. Tehnolgija je napredovala do te mere da u Singapuru koriste taksi bez vozača, 3)Kompanija “Nutonomy” zvanično je u Singapuru 25. avgusta pustila u rad svoju taksi službu sa vozilima bez vozača. Za početak postoje instruktori koji obučavaju korisnike kako da izdaju naredbu vozilu gde da ih vozi. Slične projekte razvijaju Renault (Zoe) i Mitsubishi (i-Miev). kao što se koristi smartfon. Ona će menjati i odnose među ljudima, pa i u proizvodnji. Ljudski rad je sve manje potreban. Produktivnost kao bitan element na putu do profita znači i što manje skupog ljudskog rada po jedinici proizvoda. Tim putem se došlo do računice da se s obzirom na cenu robota ne isplati njihova primena na poslovima koji su ispod 15 dolara po satu ljudskog rada. To se ostavlja radničkoj klasi – roboti su za skuplje poslove. To više nije naučna fantastika – već se kotrlja po ulicama.

Ono, nazovimo ga naše, samoupravljanje, bilo je za svoje vreme izuzetan pokušaj uvođenja industrijske demokratije u sferu rada koja se i danas najvećim delom bazira na eksploataciji i tlačenju drugoga. Bio je to lucidan pokušaj humanizovanja rada i odnosa među ljudima. Nije upeo. Međutim, drugi ljudi očito ne odustaju od namere da rade i žive bolje i dostojanstvenije. Svedoci smo da se menjaju forme samoupravljanja traženjem ostvarljivijih modela, ali ostaju trajne ideja i težnja da se sfera rada humanizuje i demokratizuje. Današnji talas deluje ostvarljivije i raširen je svuda po svetu.

Ovaj tekst ni slučajno nije poziv na vraćanje u prošlost, ma kako ona zavidna bila. On je alarm da primetimo kako dolazi još jedan voz, pa da ne izgubimo i njega.
Preuzeto sa Peščanika

Futnote   [ + ]

1. Iste godine održane su rasprave o Jugoslaviji i u Rimu i Milanu, čime je demonstrirana italijanska naklonost prema ovoj nestaloj zemlji.
2. Holon, grčki, filozofski pojam koji istovremeno podrazumeva celinu i pojedinost.
3. Kompanija “Nutonomy” zvanično je u Singapuru 25. avgusta pustila u rad svoju taksi službu sa vozilima bez vozača. Za početak postoje instruktori koji obučavaju korisnike kako da izdaju naredbu vozilu gde da ih vozi. Slične projekte razvijaju Renault (Zoe) i Mitsubishi (i-Miev).

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *