Close
IN2 Dynamics
/ Dživizmi / Jeftinim državnim novcem ne treba pomagati bankama, nego građanima i MSP
BiF Analize Čitajte B&F online

Jeftinim državnim novcem ne treba pomagati bankama, nego građanima i MSP

cekic
Milutin Mitrović on 24/12/2016 - 12:45 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 1410 times!

Ako maštaš o novcu, maštaj na veliko.
Donald Tramp

Sve je pošlo naopačke… Ostalo je još samo par dana (kad ovo pišem) do katoličkog Božića, a prodaje u trgovinama, tamo gde je to najveći potrošački praznik, nikako da krenu sa… polumrtve tačke. Vreva je na trgovima i ulicama, kraj tezgi sa sitnicama, ne naročito kvalitetnom robom, a u luksuzne trgovine sa “firmiranom robom” i nakitom zalaze bogataši, koje radoznalci gledaju kroz izloge da malo napare oči, pa da nastave na kuvano vino, čija prodaja za sada jedino beleži rekorde, za utehu. A nije da ljudi nemaju para, naprotiv, u celoj EU raste štednja – u decembru je na godišnjem nivou veća za 10,62 odsto. Ljudi čuvaju pare za neke “crne dane”. A ako mnogo njih očekuju crne dane, onda ima logike da takvi i dođu.

Studija MMF-a s početka septembra mogla bi se svesti na konstataciju da su “finansije zastrašene indiferentnošću potrošača i kompanija prema kreditima koje im nude banke”. ECB (Evropska centralna banka) se sa svoje strane jada kako “kompleks negativnih kamata i mere koje je banka preduzela nisu doveli do željenog cilja – zaustavljanja deflacije”. Kamate na deponovani novac ne samo da su sve manje, nego su postale i negativne, što će reći da morate platiti banki koja će vam čuvati novac. Pritom štednja i dalje raste, pre svega u Nemačkoj, gde stanovništvo skoro da ne zna šta će sa novcem, ali i u Japanu, Danskoj, Švajcarskoj i Švedskoj gde, shodno ponudi, dominiraju negativne kamate.

Prema podacima ECB-a, ukupna suma novca koji ne donosi prihode nego troškove štedišama zbog negativne kamate, u EU iznosi 2.000 milijardi evra, u Japanu 5.300 milijardi dolara, a u svetu ukupno 10.400 milijardi dolara! Politika minimalnih kamata dovela je do teške krize bankarskog sektora. Smisao niskih i negativnih kamatnih stopa je pokušaj centralnih banaka da prinude investitore da potraže veće profite ulažući u industriju i tako ožive realnu ekonomiju. Ni ta, na teroriji zasnovana kampanja, nije dala gotovo nikakve rezultate. I dalje se veliki deo novca vrti u sferi manijakalnog hazarda, umesto ulaganja u proizvodnju; ova životari pritisnuta dugovima, egzistira na granici opstanka i odbacuje niske kamatne stope. Tržište novca postalo je globalni Las Vegas.

Sve je to posledica gubitka poverenja u finansijski kompleks koji je i posle krize 2007. nastavio da se ponaša isto kao ranije. Solidno dokumentovana bestseler skeptična prognoza pod naslovom “Amerika 2020 – Plan opstanka” Portera Stensberija (Stansberry) pokazuje da su američke porodice na vrhuncu krize 2008. u proseku bile opterećene opštim i privatnim dugom od 637.000 dolara, a 2014. od 729.000 dolara. Nekakav psihodelični balans dugova i štednje kao da je postignut. Varanje klijenata je zapravo postalo samo perfidnije, a nije prestalo da postoji. Na takvo ponašanje veliki posednici bogatstava – tzv. digitalni milijarderi odgovaraju obrtanjem novca u sopstvenom krugu, preskačući banke. MMF skreće pažnju da “pod sadašnjim uslovima, koji padaju ispod kamatnih limita, postaje sve teže sačuvati profitabilnost banaka”. Ne naročito inspirativna konstatacija za najistaknutiju svetsku finansijsku instituciju.

Združeni ekonomisti centralnih banaka FED (Amerika), ECB (Evropa) i BoJ (Japan), koristeći se izvesnim “Palma indeksom” koji meri odnos 10 odsto populacije koja zarađuje najviše i 40 odsto one koja zarađuje najmanje, konstatuju da što više novaca centralne banke stavljaju u promet, utoliko više rastu nejednakosti pomenutih kategorija. Pojednostavljeno, kad centralne banke spasavaju poslovne banke, novac se preliva u džepove zaposlenih u sektorima sa visokim platama. Taj jeftiniji novac gotovo da ne stiže do srednjih i malih preduzeća, u kojima su zaposleni oni sa dna platnih razreda. Mali i siromašni nemaju šanse da dobiju danas već beskamatne kredite od centralnih banaka. To dakako nije greška nego posledica sistema koji je decenijama uhodavan.

Tokovi državnog novca su limfa koja održava parazitske organe kapitalizma. Welth Daily od 19.12.2016. donosi tekst u kojem tvrdi da je uzor preduzeća budućnosti, Elon Musk – Tesla Co, dobilo od države ukupno 4.900 miliona dolara subvencija da bi “napravilo baterije budućnosti”. Sa tim parama bi i fabrika akumulatora u Trepči garantovano napravila nešto bolje od baterija koje danas imamo. Bitna razlika između naših privrednih gubitnika i onih u razvijenom kapitalizmu je u tome što naši dobijaju pare za preživljavanje tek kada su već u buli, a oni u “razvijenom svetu” unapred. I u “najboljem sistemu na svetu” bez državne transfuzije opstaje malo naduvanih veličina.

Inače je uočena međuzavisnost (distribucije novca i socijalnih razlika) postala eldorado za nove ideje “pravednije” raspodele. Ima ih toliko da to ne sluti na dobro. Pobrojao bih samo najvažnije: HM (Helicopter money), QEP (Quantitative Easing for People), TDBs (Tax Discount Bonds), FM (Fiscal Money)… uveren sam da spisak nije sveobuhvatan, jer neobuzdana mašta neetabliranih ekonomista proizvodi sve nove i nove, za kapital uglavnom neprihvatljive ideje. HM je figurativna skraćenica za bacanje novca iz helikoptera, dakle, davanja građanima ne bi li se tako pokrenula potrošnja i inflacija, a sledstveno tome i privredne aktivnosti. QEP je isto to samo manje literarno, a znači kvantitativno olakšanje, odnosno otkup dugova emisionim novcem od “P” (people), građana, a ne samo od država kao do sada.

U oba slučaja komercijalne banke su posrednik koji naplaćuje ušur, jer je banka genetski u distribuciji novca navodno “poštenija” od države. TDBs (poreske diskontne obveznice) su dosetka italijanskih ekonomista kako da se pogura agregatna tražnja, izazove monetarni šok, poveća BDP, a da pritom ne dođe do porasta javnog duga! Reč je o obveznicama denominiranim u evrima, kojima se pokrivaju poreske obaveze i kojima se može trgovati, odnosno pretvarati ih u čvrst novac. U sferi finansija su mogući mađioničarski potezi koji nisu previše saglasni sa logikom, ali funkcionišu, sve dok ne eksplodiraju kao balon. FM – fiskalni novac je sličan helikopterskom (HM-u), a razlika je samo u tome što ga ne emituje centralna banka, nego država kao svoje zaduženje, koja i garantuje njegovu vrednost pri umanjivanju poreskih stopa. Dakle, nacionalne države i dalje igraju glavnu ulogu. Iza ovog predloga se kriju jake centrifugalne sile, koje mogu dalje oslabiti labavu koheziju EU.

Opet je na delu onaj Marfijev zakon da se do pravog rešenja dolazi pošto se isprobaju sva pogrešna. Naime, u pitanju je ipak tek približavanje pravom rešenju – pomoći proizvodnju i dužnike, a ne banke. Za to rešenje su svi znali odavno, samo im nije odgovaralo da raskidaju brak između države i kapitala. Na izvestan način ja sam i samome sebi dosadio koliko sam puta ponovio (od 1.12.2008. kada sam to prvi put pomenuo u tekstu “Mali biznis i velika kriza”) da je Dragoslav Avramović, puštajući novi dinar preko platnih spiskova preduzeća sprečio spekulacije banaka i dao impuls proizvodnji. Još pre 22 godine Deda Avram je znao da je to bolji put da se pokrene ekonomija. Tek 14 godina kasnije (2008) ekonomista Nuriel Rubin predložio je Obami nešto slično – da pokrene učmalu ekonomiju obilnim upumpavanjem novca u mali i srednji biznis, umesto što državnim novcem kljuka banke.

Rubin, ekonomista koji je često navođen kao prvi uzbunjivač dolazeće krize 2008. godine, mikroskopskog je uticaja u odnosu na finansijski lobi, a možda se i obratio pogrešnoj osobi, te nije uspeo. Tek sada njegova ideja finansiranja oporavka “odozdo” postaje prijemčiva, jer nijedna isprobana ne daje željene rezultate. A samo u SAD je u banke upumpano 4.500 milijardi dolara do završetka programa sanacije 2014. Evropska unija je zbog svoje organske sporosti kasnila više od godinu dana u primeni QE terapije i zato je podnela veći račun i postigla znatno manje. Program kvantitativnog olakšanja usvojen je tek januara 2015. Taj kejnzijanski instrument je prvi put primenjen sa uspehom u Velikoj krizi 1930. godine, Amerikanci su ga revitalizovali u savremenoj krizi 2008, ali tek pošto se Japan toga prisetio 2001, sa dosta uspeha. EU je svoj proces započela poslednja i to 7 godina posle SAD!

Rezultati u EU su najvećim delom zanemarivi. Program QE je predviđao da se preko ECB emituje 1.100 milijardi evra u ratama od 80 milijardi mesečno do marta 2017, s ciljem da se državama članicama olakša vraćanje dugova, da se pokrene kontrolisana inflacija do 2 odsto i tako pokrene ekonomija. Stope rasta nikako da se odlepe od onoga “jedan zapeta…”. Inflacije nigde ni od korova, a novac se ubacuje i razbacuje u neviđenim količinama. Konstatovano je da su velike banke za dobijeni QE novac sa minimalnim kamatama jednostavno kupovale državne obveznice koje nose višestruko veću kamatu. Sprega banaka/država ostvarena je na štetu realne ekonomije za čije je pokretanje novac formalno dat. Neefikasno zasićenje novcem povlašćenih banaka navelo je ECB da počne da traži mogućnosti upumpavanja direktno u realnu ekonomiju. Štaviše, krenulo se “oštro” na banke.

Od 1. januara ove godine banke su dužne da gubitke pokrivaju iz svojih izvora (bail in), ali je proradio njihov lobi, pa je EU ipak pristala da državama članicama odobri neke “sitnije” milijarde kojima će podupreti likvidnost posrnulih banaka. Ukupan iznos planiran je na 150, a dostigao je 300 milijardi evra. Evo primera: italijanska vlada je od EU dobila odobrenja da pomogne svoje banke sa 5 milijardi, a donela je odluku da na račun javnog duga banke podupre sa 20 milijardi. Evropske odluke gotovo niko više ne poštuje, pa to podseća na upad u platni bilans uoči raspada Jugoslavije. Basnoslovni novac razbacuje se kao slama – istovremeno, mali biznis i “sart up” preduzeća teškom mukom i pod zelenaškim kamatama dolaze do novca kojim održavaju svoju proizvodnju, iz koje se selekcijom jedino rađaju nova velika preduzeća i tehnološka budućnost sveta.

Ovih dana produženo je trajanje QE programa, od aprila koji je bio krajnji rok do isteka 2017. godine. Sume su vraški narastale do 2.280 milijardi, a zajedno sa novcem koji su države članice, dok su mogle to da rade, upumpavale u sopstvene banke, dostignut je ukupan iznos od 3.500 milijardi. Operiše se i sumom od 5.000 milijardi evra ubačenih u evropske finansijske tokove od početka krize. Rezultat je nikakav: dugovi se ne smanjuju nego rastu, željene inflacije nema, ekonomija tavori, a posledica su neprekidne svađe u Briselu i jačanje evroskepticizma. Kako kaže slavni Martin Feldstejn sa Harvarda, “ekonomija ne odgovara adekvatno na poteze tradicionalne monetarne politike i fiskalnih stimulansa”.

Kakav je zaključak moguć o sistemu koji se bazira na kapitalu, čiji je vrhovni cilj profit (ravan Bogu i to u jednobožačkim religijama), i iskazan u novcu kao jedinom merilu vrednosti? Podsetimo se: novac je specifična roba koja omogućava razmenu, predstavlja meru vrednosti, služi kao platežno sredstvo i kao konzervator vrednosti. Bar ova poslednja funkcija očuvanja vrednosti negativnim kamatama dovedena je u pitanje. Mnogo važnije je da ta “specifična roba” nije dostupna svima pod jednakim uslovima. To znači da se u njenoj distribuciji kriju osnove raslojavanja. Poslednjih godina nastao je haos tako što se sa jedne strane emituju i dele povlašćenima hiljade milijardi, to jest cena novca kao specifične robe za jedne pada u bescenje, dok drugima postaje nedostupno visoka.

Na pitanje novinara PBS-a da li je istina da banke dobijaju od FED-a novac sa kamatom od 0,1 odsto pa onda njime kupuju državne obveznice koje donose kamatu od 3 odsto zarađujući basnoslovno – Pol Solman, ekonomista, komentator, biznismen odgovara kratko i jasno: “Da, čine baš to!” Ne događa se to samo u Americi, nego i u Evropi, Japanu, a sigurno i u Rusiji i Kini koje kriju svoje podatke. Gde god vlada sistem ugrađene nejednakosti – dostup novcu je njegova pretpostavka. U strahu sam da haos koji vlada nisam u stanju jednostavno da opišem.

Iako zvuči tendenciozno, ne može se osporiti suvislost pitanja da li je uzrok u plićaku ekonomske teorije ili u sistemu koji konačno dezavuiše i svoj osnovni parametar – novac. Pokušajmo samo da se setimo šta nam je sve servirano kao spasonosno rešenje: opšta privatizacija, strukturne reforme, pa fleksibilno tržište rada, pa ograničavanje socijalnih funkcija države, pa još mnoštvo toga što je dovelo do razaranja društvenih vrednosti, do poraza srednje klase, do izvitoperenja ekonomskih pravila igre, do odstranjivanja najproduktivnijeg resursa – mladih, iz borbe za napredak, do urušavanja miliona životnih nada… Neoliberalna faza kapitalizma je pokrenula njegovo rušenje iznutra. Nismo daleko od toga da apologeti te ekonomske ideologije (kao na primer Radovan Karadžić u svom domenu) počnu da nas uveravaju kako su krivci za sve to neki ludaci, kako oni sa tim nemaju ništa, kako je eto “neko” uništio vekovna socijalna dostignuća industrijskog društva zarad lakovernosti jednih i pohlepe drugih…

 

 

Preuzeto sa Peščanka

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *