Vizija britanske premijerke Tereze Mej o istupanju Velike Britanije iz EU je ambiciozna, ali je pitanje da li je realistična, smatraju stručnjaci Centra za evropske politike.
Britanska premijerka je potvrdila da je za njenu zemlju prihvatljiv jedino potpuno novi model saradnje sa EU, koji bi podrazumevao izlazak iz jedinstvenog tržišta, a samim tim i carinske unije. Buduća saradnja bi se zasnivala na sveobuhvatnom sporazumu o slobodnoj trgovini, sa što je moguće većim stepenom bescarinskog režima. Imajući u vidu da je rok za zaključenje pregovora o istupanju dve godine od momenta pokretanja člana 50 Lisabonskog ugovora, ovaj plan je sa vremenskog aspekta gotovo nemoguć i neizvodljiv, sve i da EU nema drugačiju poziciju po ovom pitanju. Složeni trgovinski sporazumi, koji podrazumevaju i sektor usluga koji čini oko 80% britanske privrede, predmet su pregovaranja koje traje makar pet godina, ako se uzmu prethodna iskustva EU sa drugim zemljama i međunarodnim akterima. Stoga se može očekivati da će srž pregovora o istupanju činiti nalaženje kompromisa o tranzicionim, prelaznim rešenjima.
Tereza Mej je u isto vreme uputila niz opaski na račun uređenja i načina funkcionisanja EU, za koju je navela da teži uniformnosti umesto fleksibilnosti, kao i da ne uzima dovoljno u obzir različitosti koje je čine. Kako navodi, postoje dva načina na koje je moguće pomiriti različite interese unutar EU – jedan je putem prisiljavanja, a drugi putem reforme koja bi više uzimala u obzir različitosti. Ove reči se mogu tumačiti kao poziv EU da promisli o svojoj viziji, ukoliko ne želi da se ubuduće suoči sa novim zahtevima za istupanje iz članstva.
Pregovaračka pozicija koju je iznela britanska premijerka je izazvala brojne reakcije britanske stručne javnosti, pri čemu je najveća kritika upućena na račun mogućih negativnih ekonomskih posledica plana. Burno je reagovala i škotska premijerka Nikola Sterdžon, koja je ponovo pokrenula pitanje referenduma o nezavisnosti Škotske. Za Srbiju kao državu kandidata za članstvo će biti od posebnog značaja da prati razvoj debate o „škotskom pitanju“ u odnosu na Ujedinjeno Kraljevstvo i EU, budući će upravo na ovom pitanju doći do izražaja domet privlačnosti EU, kao i prednosti i mane članstva. U slučaju da se zaplet reši time što bi Škotska – bilo samostalna ili kao deo UK – podnela zahtev za članstvo u EU, politika proširenja EU bi dobila mnogo veću podršku građana i političkih elita EU, što bi bila dobra vest za sve države Zapadnog Balkana.
Kada je Srbija u pitanju, može se očekivati da će Velika Britanija, dokle god je formalno članica EU, koristiti svoja prava i sredstva kao države članice za ostvarivanje uticaja i zastupanje svojih interesa. Pod tim se konkretno misli na insistiranje na normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, po čemu spada u jedne od „najtvrđih“ država članica. Samim tim, njen uticaj na dinamiku procesa pregovaranja članstva Srbije u EU će i u narednim godinama biti veoma značajan.