Close
IN2 Dynamics
/ Posle 5 / Amazonska ludost Henrija Forda: Propala preduzetnička država
BiF Analize Čitajte B&F online

Amazonska ludost Henrija Forda: Propala preduzetnička država

ford2
Zorica Žarković on 04/02/2017 - 10:30 in Posle 5, Slajder

This post has already been read 939 times!

Mada je bio obdaren mnogobrojnim ekscentričnostima, najveća ludost čuvenog preduzetnika Henrija Forda bila je zamisao o Fordlandiji, sopstvenoj državi u džunglama Brazila, u kojoj bi uspostavio monopol u proizvodnji gume. Ovaj megalomanski amazonski san doživeo je katastrofu i završio krajnje ironično.

Henri Ford je, osim prozvodnje automobila, imao još nekolicinu preduzetničkih strasti, koje su bile manje poznate javnosti, iako je na njih trošio ogromno vreme i novac. Bio je opsednut industrijskom primenom soje, pa je nosio odela od sojinih vlakana, eksperimentisao sa automobilima od sojine plastike, a gostima je služio jela napravljena isključivo od soje – počev od hleba, butera i sira, do pite, sladoleda i kafe.

Ford je izgubio stototine hiljada dolara na još jednu strast, kada je kupio nedeljnik pred gašenjem „Dirborn independet“ i od njega napravio časopis u kojem je promovisao svoje stavove za široku publiku. Tekstovi su bili ne samo dosadni i nerazumljivi prosečnom čitaocu, već je Ford nametnuo novinarima nesvakidašnji model pisanja po metodi „montažne linije“: jedan je bio zadužen isključivo za statistiku, drugi za formulisanje stavova, treći za moralne poruke… Teško da bi Ford prodao ijedan primerak časopisa, da ga nije uračunavao mušterijama „u paketu“ sa kolima, a morali su da ga kupuju i svi poslovni partneri.

Ipak, njegova najambicioznija i najluđa pasija bila je zamisao o Fordlandiji – sopstvenoj državi u džunglama Brazila, u kojoj bi proizvodio gumu za svoje automobile. Ford je, inače, bio poznat po tome da mrzi zavisnost od dobavljača, te je radi što veće kontrole u proizvodnom lancu kupio nekoliko rudnika, šuma i pilana, flote aviona i brodova… Kada je reč o gumi, četiri petine ukupne svetske proizvodnje u dvadesetim godinama prošlog veka trošila je američka automobilska industrija, a Ford je bio njen najveći pojedinačni korisnik na planeti. Kako gumeno drvo nije uspevalo nigde u SAD, tamošnji poslovni ljudi, ali i političari, veoma su insistirali na tome da se pronađe način za sopstvenu proizvodnju gume, ili izumi sintetička zamena.

Protestanski ideali u bezbožnoj džungli

Ford je to shvatio kao lični izazov i 1927. krenuo u poduhvat koji je trebalo da mu obezbedi upravljenje najvećim imanjem na svetu za proizvodnju gume, sa idejom da u brazilskoj džungli izgradi Fordlandiju, državu u državi, koja će u svemu, pa i kada je reč o zakonima, funkcionisati kao da je usred Severne Amerike. Brazilci su, sa druge strane, toliko želeli da ožive svoju, tada umrtvljenju industriju gume, da su Fordu odmah prodali milion hektara prašume za bednu sumu od 125.000 dolara i dali mu olakšice na uvoz materijala i prodaju lateksa u inostranstvu tokom narednih pola veka. Dobio je dozvolu da sagradi sopstvene aerodrome, škole, banke, bolnice i privatne železnice, da podigne branu na reci Tapažosu, pa čak i da na teritoriji u njegovom vlasništvu bude zabranjena prodaja alkohola, shodno tada važećoj prohibiciji u Sjedinjenim Državama.

Do danas je, međutim, ostalo nejasno zašto je Ford tako ambiciozan projekat poverio na upravljanje nižem menadžeru u njegovoj fabrici automobila, Vilisu Blejkliju. On, naime, nije imao ni znanja ni iskustva da, prema Fordovim uputstvima, u prašumi podigne grad sa centralnim trgom, poslovnim kvartom, bolnicom, bioskopom, salom za igranke, terenom za golf i drugim korisnim i zabavnim sadržajima. Okolo su bili predviđeni rezidencijalni kvartovi, sa elitnim kućama, baštama i povrtnjacima, asfaltiranim ulicama i, naravno, Fordovim kolima, sa časovnicima podešenim na vreme u Mičigenu i svim drugim što bi predstavljalo ispostavu protestanskih ideala u bezbožnoj džungli.

Osim toga, Blejkli je izvan grada morao da posadi i održava šume gumenog drveta i usput da pronađe industrijsku primenu za sve druge plodove džungle, jer je Ford želeo da se u Fordlandiji proizvode i farbe, đubrivo, lekovi i druga korisna farmaceutska sredstva, kao i još mnogo toga.

Blejkli je angažovao 3.000 radnika da iskrče džunglu i podignu kamp, ali se taj poduhvat ubrzo pretvorio u pravi košmar. Alat koji je stizao iz Severne Amerike nije bio naročito upotrebljiv na tvrdom brazilskom rastinju, reka Tapažos je najvećim delom godine bila suviše plitka za brodove koji su trebali da prevezu poručenu opremu, mašine i vozila do buduće plantaže, a i ono što je stizalo ubrzo je rđalo usled veoma vlažne klime, ili bivalo opljačkano.

Fordov izaslanik nije mogao ni da kupi mladice od lokalnih uzgajivača gumenog drveta jer su ga doživljavali kao nepoželjnu konkurenciju. Zato je seme morao da uveze sa Dalekog Istoka, ali je ono teško uspevalo u tek iskrčenoj zemlji. Osim toga, gumeno drvo je prirodno raslo izolovano, pa kada se sadilo jedno blizu drugog kao što je to radio Blejkli, nije imalo dovoljno sunca i postajalo je magnet za insekte štetočine, koji su za sobom ostavljali razorne posledice.

Mukama tu nije bio kraj. Velike površine krčevine izložile su potoke, do tada u debelom hladu, direktnoj sunčevoj svetlosti, što je pokrenulo cvetanje algi. To je dovelo do eksplozije populacije puževa, koji su, pak, domaćini parazitskih crva, prenosnika shistosomijaze, bolesti koja izaziva bol u stomaku, visoke temperature, premor i proliv. Ta bolest je, inače, bila nepoznata u ovoj oblasti pre Fordovog projekta, da bi nakon njega postala endemska, a malarija, žuta groznica i elefantijaza, takođe su se sretale na svakom koraku.

U takvim uslovima Blejkli je uspeo da sagradi tek neznatni deo puta, trpezariju u kampu i kliniku, a montažne kuće koje su za američke menadžere dopremljene iz Mičigena nisu bile prilagođene lokalnoj klimi, pa je u njima bilo vruće kao u pećnici. Život u Fordlandiji, praktično, još nije ni započeo, a već su svi koji su se tu zatekli bili nezadovoljni.

Juriš sa mačetama i ironičan kraj

Pošto se Blejkli pokazao ne samo nesposobnim, nego se i napijao od jutra do mraka uprkos važećoj prohibiciji u Fordlandiji, zamenio ga je Ejnar Oksholm, norveški pomorski kapetan koga su neke kolege opisale kao velikog čoveka s malim mozgom. Poput Blejklija, ni on nije ništa znao o botanici, agronomiji, tropima, gumi ili bilo čemu drugom što bi mu pomoglo da upravlja Fordovim megalomanskim projektom.

Radni entuzijazam, koji nikada nije bio na visini, dodatno se sunovratio sa dolaskom novog šefa. Radnici su bili krajnje razočarani platom i uslovima rada, kao i američkom hranom poput ovsene kaše i slatkiša sa želatinom, ali najbolnije pitanje bile su nadnice. Zaposleni na imanju očekivali su da će dobijati pet dolara na dan, kao i Fordovi radnici u SAD, ali se ispostavilo da im je dnevnica svega 35 centi, od koje su im još odbijali i troškove za neukusnu hranu. Uz to, bilo im je zabranjeno i da piju, iako su upravnici plantaže, bez obzira na proklamovanu prohibiciju, uveče otvoreno uživali u alkoholu. Kada je „kap prevršila čašu“, zaposleni su se pobunili i mačetama nasrnuli na menadžere, koji su pokušavali da se spasu čamcima ili bežeći u džunglu.

Ford je, nakon pobune, postavio za upravnika Škotlanđanina Arčibalda Džonstona, koji je bio inteligentan i sposoban, pa je uneo mnoga zakasnela poboljšanja. Obezbedio je prodavnice i škole, bolji smeštaj i snabdevanje pitkom vodom. Zejedno sa upravnicima uspeo je čak da posadi i uzgaji 700.000 stabala gumenog drveta, ali su morali neprestano da ih zaprašuju sredstvima protiv štetočina. Troškovi su, već tada, u ogromnoj meri prevazilazili zaradu, a početak Velike ekonomske krize je, sa sunovratom tražnje i cena, zapečatio bilo kakvu pomisao o isplativosti.

Kada je, na kraju, tokom Drugog svetskog rata, razvijena i proizvodnja veštačke gume, Ford je, posle dve decenije uzaludnog truda, odustao 1945. od svog amazonskog sna i besplatno vratio imanja u džungli brazilskoj vladi. Vrhunac ironije u ovoj priči je da je to zemljište preuzela američka kompanija Kargil, koja i danas proizvodi velike količine soje, poljoprivrednog proizvoda koji je Henri Ford cenio iznad svih ostalih.

 

 

decembar/januar 2016/17 broj 132/133

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *