Close
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Poslovni bonton i nepristojni pokloni: Mito ili „sitna“ pažnja?
BiF Analize Čitajte B&F online

Poslovni bonton i nepristojni pokloni: Mito ili „sitna“ pažnja?

poklon
Redakcija BIF on 14/03/2017 - 13:00 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 680 times!

Kada je poklon poslovnom partneru znak pažnje, a kada mito? Jednostavno pitanje, na koje nema jednostavnog odgovora, jer varira od profesije do profesije, od zemlje do zemlje, a u praksi i od pisanih i nepisanih pravila. Ali jedno je sigurno – tek kada se suočite sa pravim iskušenjem, kao naša sagovornica Melani Čeri, saznaćete koliko ste skloni korupciji.

„Ljudi se kupuju za male pare“, kaže naša narodna izreka, koju je biznis, izgleda ozbiljno shvatio. Poslovni partneri, što kao znak pažnje, što da bi „smekšali“ saradnika poklanjaju različite stvari – od karata za pozorište, tableta i drugih tehničkih uređaja, pa do skupih alkoholnih pića ili komada garderobe. U Srbiji se, načelno, pristojnim smatra poklon u vrednosti do 50 evra, dok sve što je skuplje od toga može da se podvede pod „suptilnu korupciju“.

Kada je poklon poslovnom partneru znak pažnje, a kada mito? Jednostavno pitanje, na koje nema jednostavnog odgovora, jer varira od profesije do profesije, od zemlje do zemlje, a u praksi i od pisanih i nepisanih pravila. Sa druge strane, mnogima moral nije smetnja da prihvate preskup poklon, dok ima i onih koji su nepokolebljivi pred iskušenjem, šta god da im partneri ponude.

Upoznajte Melani Čeri

Novinarka agencije Rojters, Melani Čeri, imala je priliku da ozbiljno isproba svoje moralne stavove, jer je dobila veoma „nepristojan“ poklon – pravi dijamant – koji je zatim vratila.

„Bila sam mlada novinarka u Johanesburgu sredinom devedesetih godina, odakle sam izveštavala o rudarskom sektoru u Južnoj Africi, a koji je, između ostalih, obuhvatao i poslovanje proizvođača dijamanata ’De Beers’. Kada je njihova služba za odnose sa javnošću saznala da prelazim na novo radno mesto u Nemačkoj, pozvali su me na ’oproštajni ručak’, i na kraju su mi, kao znak zahvalnosti za fer izveštavanje, uručili poklon. Bio je to – dijamant”, priseća se Čerijeva svog zanimljivog iskustva.

Ponašala se, kaže, pristojno, zahvalila je direktoru i njegovim kolegama na pažnji, i isprva prihvatila galantan poklon, našalivši se: „Mislila sam da će, kada dobijem prvi dijamant, to biti mnogo romantičnije“.

Ipak, pozvala je svoje šefove kako bi proverila da li je u redu da očigledno skupoceni poklon i zadrži. Ispostavilo se da je prihvatanje dijamanta bilo protiv kodeksa agencije Rojters. Čerijeva je poklon vratila, zahvalivši kompaniji uz molbu da novac u vrednosti tog poklona donira Dečjem fondu „Nelson Mendela“.

„Znala sam da bi taj poklon, iako sam ga dobila ’u dobroj veri’, mogao da bude protumačen kao mito, i nisam mogla da ga zadržim“, objašnjava Čerijeva koja i danas radi za Rojters.

Tako to rade veliki

Praksa redakcija kao što su, BBC, New York Times, Wasington Post je da imaju pisane kodekse ponašanja kojih novinari moraju da se pridržavaju, a stavke o poklonima su i sastavni deo radnih ugovora.

Petar Jeremić iz Udruženja novinara Srbije kaže da mu nije poznato koliko je takva praksa zaživela u Srbiji, a svejedno upućuje kolege da pročitaju Kodeks novinara Srbije. Domaći „zakon za novinare“ preporučuje, recimo, da se sagovorniku plati račun ukoliko se razgovor obavlja u restoranu, što mnogi ne znaju.

„Prihvatljivim poklonom smatra se samo reklamni materijal – olovke, rokovnici, upaljači… Ukoliko je reč o neprimerenom poklonu velike vrednosti, svakako bi trebalo da ga novinar vrati“, objašnjava Jeremić i istovremeno peporučujući svim redakcijama da usvoje konkretna pravila, i da se u skladu sa njima i ponašaju.

Veći problem vidi u tome što menadžment i vlasnici medija, kako kaže, za novac iznajmljuju finansijskim i političkim centrima moći kompletne uređivačke politike. Vođeni lošim primerom, novinari onda rade isto, samo u okviru svojih mogućnosti.

Bilo da je reč o novinarskoj ili nekoj drugoj profesiji, u našoj zemlji se novinarska dilema oko toga šta je prikladno a šta ne kada je reč o primanju poklona, rešava primenom jednostavnog nepisanog pravila: pristojnim se smatra poklon vredan do 50 evra, mada je Kodeks novinara mnogo strožiji i dozvoljava tek sitnu pažnju: usb, rokovnik, hemijsku olovku…

Funkcioneri pod lupom

U Srbiji se ne vodi evidencija o tome šta direktori privatnih preduzeća i kompanija poklanjaju jedni drugima, pa o tome postoje samo kuloarska prepričavanja. Funkcioneri, međutim, među kojima su i direktori javnih preduzeća i ustanova koje su osnovali Republika, Pokrajina i lokalne samouprave, moraju da polažu račune o tome šta dobijaju na poklon.

Za njih važi Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, pa tako imaju obavezu da toj instituciji prijave primljene poklone koje dobijaju tokom obavljanja javne funkcije. Propisano je da funkcioner ne sme da primi poklon u vezi s obavljanjem javne funkcije, izuzev protokolarnog ili prigodnog poklona, ali ne sme ni tada ako je taj poklon novac ili hartije od vrednosti.

Protokolarni poklon je, inače, onaj koji funkcioner primi od države, njenog organa ili organizacije, međunarodne organizacije ili stranog pravnog lica prilikom službene posete, gostovanja ili u drugim prilikama, kao i ostali pokloni primljeni u sličnim okolnostima. Prigodni poklon je, opet, onaj koji je uručen funkcioneru u prilikama kada ljudi tradicionalno razmenjuju poklone.

Prema aktuelnom zakonu, funkcioner je dužan da protokolarni poklon preda organu nadležnom za postupanje sa imovinom u javnoj svojini, osim ako vrednost poklona ne prelazi pet odsto prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Srbiji. Precizirano je i da funkcioner ne sme da zadrži ni taj prigodni poklon ako njegova vrednost prelazi pet odsto neto prosečne plate, kao ni više prigodnih poklona primljenih u toku kalendarske godine ako im ukupna vrednost pređe iznost neto prosečne zarade.

Svaka zemlja ima svoje pravilo

U Sjedinjenim Američkim Državama pravila su najpribližnija evropskim. Niko neće praviti problem ako prodavac želi da odvede kupca na ručak, pa čak i na skupu večeru. To se manje više smatra uobičajenim poslovnim bontonom, a važi pretpostavka da su retki ljudi koji mogu biti kupljeni jednim obrokom. Sasvim je drugačija situacija kada bi prodavac pokušao da drugoj strani ponudi novčanu „proviziju“ kako bi osigurao sklapanje posla – to u SAD nije legalno.

Između ove dve situacije postoji siva zona, gde se treba pridržavati nekoliko pravila. Jedno je vezano za vrednost poklona: biznismen ne može da prihvati auto od 50.000 dolara od nekoga kome je prodao kompaniju za 10 miliona dolara jer, iako je to relativno mali udeo u ukupnoj ceni, suštinski se radi o velikoj novčanoj vrednosti poklona.

Ako se, opet, dogodi da farmaceutske kompanije nagrađuju lekare, to izaziva sumnju da žele da ovi iskoriste svoj položaj u bolnici u kojoj rade, i promovišu lekove konkretnog proizvođača.

Neke kulture, međutim, podstiču davanje poklona. Primera radi, Srbija sve više posluje sa Kinom, a kineska kultura podrazumeva poklone – ne preskupe, ali one koji su simbol pažnje. U Kini se takvi pokloni smatraju znakom poštovanja i nemaju veze sa podmićivanjem.

Kineska kultura se bazira na ukazivanju poštovanja, na povezanosti i ritualima čiji je cilj da se održi socijalna i porodična harmonija. Zato Kinezi osećaju potrebu da i svojim poslovnim partnerima demonstriraju poštovanje, što može biti u formi poklona, ili plaćanja večere u skupom restoranu. Ključna razlika između poklona, plaćanja računa u ovom smislu i mita jeste što je cilj poklona da se prema poslovnom partneru postupa sa uvažavanjem, kao i da se demonstrira posvećenost zajedničnom poslu. Ako ne poklonite ništa poslovnom partneru, to čak može da se shvati kao nekulturno. Sa druge strane, mito se u Kini veoma jednostavno prepoznaje– podmićivanje se, prema nepisanom pravilu, obavlja uz pomoć gotovog novca u crvenoj koverti.

 

 

Vladan Krstić
broj 134, februar 2017.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *