Close
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Sahrana vasione: Zbogom na četiri načina
BiF Analize Čitajte B&F online

Sahrana vasione: Zbogom na četiri načina

svemir
Zorica Žarković on 19/03/2017 - 10:40 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 511 times!

Kraj naše vasione je neizbežan, tvrde fizičari, bilo da će se njena sahrana odigrati smrzavanjem, cepanjem, odskokom ili drobljenjem. To su, naime, četiri preovlađujuća naučna scenarija o krajnjem ishodu svega što postoji, ali uprkos velikim razlikama u prognozama kako će se on odigrati, život će se nastaviti kroz stvaranje novih vasiona – u nedogled.

Podrazumeva se da je osnovi nauke zadatak da ide ispred svog vremena, ali kako to izgleda kada se postavi pitanje o sudbini vasione? U tom slučaju, fizičari daleko nadmašuju junake iz bajki sa čuvenim „čizmama od sedam milja“, budući da je reč o prognozama za period od „tričavih“ dvadesetak milijardi, pa do 100 milijardi godina, zavisno od scenarija na koji način će vasiona biti sahranjena.

Naime, jedino oko čega se naučnici u tom pogledu slažu, jeste da ni univerzum nije otporan na propadanje i da se mora oprostiti od večnosti zbog pravila koje nameće drugi zakon termodinamike. Po njemu, sistemi imaju sklonost ka propadanju ako su prepušteni sami sebi, odnosno povećanje nereda je prirodno svuda gde nema dodavanja energije kako bi se stvorio red. Konačni ishod je potpuna nesređenost, u kojoj nema preduslova za opstanak zvezda, planeta, niti bilo kakvog života. Uz ove tvrdnje, utešno se dodaje da to ljude ne treba da brine, jer će naša vrsta izumreti mnogo pre nego što Zemlja postane nenestanjiva za nekih milijardu godina.

Stoga, od ličnog prisustva sahrani vasione nema ništa, ali zato ima mnogo naučnih predviđanja koja živopisno predočavaju kako će to izgledati. U oštroj konkurenciji, najviše pristalica imaju četiri scenarija, koja trenutno figuriraju među fizičarima kao najverovatnija. Ove teorije su poznate pod obećavajućim nazivima: „Veliko smrzavanje“, „Veliko cepanje“, „Veliki odskok“ i „Veliko drobljenje“.

Četiri jahača apokalipse

Moguće smrzavanje ili cepanje, polaze od zajedničke premise da vasiona nastavlja da se širi, ali su ishodi takvog ponašanja u pomenutim konceptima dijametralno različiti. „Veliko smrzavanje“, teorija kojoj se među „četiri jahača apokalipse“ do nedavno pridavao najveći značaj, predstavlja dosledno izvedenu krajnju posledicu drugog zakona termodinamike. Prema ovom scenariju, vasiona se tokom širenja istovremeno i hladi i ponestaje joj energije. Čestice materije besciljno lutaju kroz vasionski prostor bez mogućnosti stvaranja i, nakon što dođe do „toplotne smrti“, sve staje u raspršenoj vasioni koja skončava u ledenoj tami.

Verovali ili ne, druga verzija, „Veliko cepanje“ je još dramatičnija. Ona se zasniva na opažanju da osim što se vasiona širi, to širenje se ubrzava. Kada se ubrzanje razvije do krajnje granice, sva materija u univerzumu se cepa – od planeta i galaksija, do osnovnih čestica, oslobađajući ogromne količine svetlosti. Na kraju se cepaju i prostor i vreme do sve sitnijih delova, dok širenje grabi ka beskonačnosti.

Nasuprot tome, druga dva scenarija polaze od hipoteze da će se širenje vasione usporiti, te da će ona početi da se skuplja i kreće unazad. Po teoriji „Velikog drobljenja“, sve što se do tada desilo u univerzumu bi „vratilo film unazad“ velikom brzinom, sve dok ne bi završilo u samo jednoj, ali beskrajno gustoj tački, pod naučnim nazivom „singularitet“. U tom trenutku prestaju da važe svi zakoni fizike kakvu poznajemo, što će iz te beskrajno guste tačke izazvati novi Veliki prasak, pa time i novu vasionu, stvarajući mogućnost za ciklične univerzume.

U slučaju da se sahranjivanje svemira odvija po pretpostavkama na kojima se zasniva „Veliki odskok“, vasiona će se skupljati, ali ne do tačke singulariteta. Pre nego što do nje stigne, vasiona će odskočiti usled međusobnog odbijanja subatomskih čestica koje je prožimaju, izazvanih pod uticajem kvantnih pojava. Urušavanje vasione se zaustavlja i preokreće u njeno ponovno širenje, koje omogućava da se neki delovi iz prethodnog univerzuma prenesu u novi. Naime, dok pristalice „drobljenja“ smatraju da bi ono dovelo do stvaranja potpuno nove vasione, zagovornici „odskoka“ izvode zaključak da se ista vasiona neprestano skuplja i širi.

Ako su navedeni scenariji izborili prevlast nad drugim teorijama, da li je među „velikom četvrokom“ neka najomiljenija? Pre bi se moglo reći da one ulaze i izlaze iz mode, na šta utiču, osim rejtinga fizičara koji ih zastupaju, i aktuelna otkrića o načinu na koji kosmos funkcioniše. Recimo, konceptu „Velikog odskoka“ se najviše zamera upravo to što se oslanja na naprednu verziju teorije struna, koja je trenutno nedokaziva. Prema njoj, naša vasiona je četvorodimenzionalna brana, odnosno membrana sa tri dimenzije prostora i jednom vremena, koja pluta u prostor-vremenu. Veliki odskok se javlja kada se dve takve brane sudare, obezbeđujući neophodan spoljašnji izvor energije.

Među kosmolozima je dugo bilo najomiljenije „Veliko smrzavanje“, odnosno „toplotna smrt“ usled širenja vasione, koje joj prognozira da će živeti još oko 100 milijardi godina. Sada je, međutim, „Veliko cepanje“ verovatno najbolje podržana teorija, jer aktuelni dokazi upućuju da je tamna energija, koja ubrzava širenje vasione, istovremeno povezana sa njenom veličinom. To znači da sa uvećanjem univerzuma, jača i uticaj tamne energije. Na osnovu toga se procenjuje da mu je preostali životni vek oko 20 milijardi godina, ali čak i pobornici ovog koncepta priznaju da je u pitanju veoma proizvoljan zaključak, s obzirom da se o tamnoj energiji i njenom uticaju vrlo malo zna.

Život posle smrti

Isti je problem i sa tamnoj materijom, za koju se pretpostavlja da je u vasioni ima pet puta više neogo takozvane obične. A bez preciznih saznanja šta univerzum čini, ne može se sačiniti ni tačan model njegovog razvoja. Osim pomenutih, još jedna ključna nepoznanica za predviđanje ishoda kako će svemir biti sahranjen, ali i jasnih odgovora kako je nastao i na koji način egzistira, jeste kako spojiti opštu teoriju relativnosti i kvantnu teoriju u dugo priželjkivanu „teoriju svega“.

Naime, mnogi scenariji koji opisuju kakav će biti kraj univerzuma mogli bi daleko bolje da se procene kada bi fizičari uspeli da povežu uticaj gravitacije s ponašanjem vrlo malih stvari koje istražuje kvantna teorija. U ovom trenutku, međutim, te dve teorije su nespojive, a koncepti poput teorije struna ili kvantne gravitacije petlji, još su daleko od toga da mogu postati delotvorni.

Zato, ni računararski modeli ne mogu pouzdano da predvide kraj vasione, već samo u određenoj meri. Iako sa razvojem nauke i tehniologija oni postaju sve istančaniji, dovoljno je osvrnuti se na činjenicu da i pored njihove podrške, meteorolozi još nisu u stanju da sačine precizne prognoze za više od nekoliko dana unapred. Kako, onda, izračunati verovatnoću nekog ishoda koji sledi tek za milijarde godina?

Ono oko čega se, ipak, svi fizičari slažu, bilo da se vasiona širi do svoje smrti ili se ka njoj raspada, jeste da iza njene sahrane neće ostati preživelih svedoka. Mada u najoptimističnijem scenariju „Velikog odskoka“, nešto može da se preseli iz stare u novu verziju univerzuma, to bi se odnosilo na opšte zakone prirode, ali ne i na bilo šta sa građom živog bića. Ipak, u pomenutoj verziji, kao i u onoj „Velikog drobljenja“, ako bi se zaista odigrale, vrlo je izvesno da bi iz smrti nastao novi život, kroz egzistenciju novostvorenih vasiona. Ta mogućnost ostaje otvorena i u slučajevima kada svemir nestaje usled širenja, budući da većina kosmologa veruje da je naša vasiona samo jedna od mnogih u većem „multikosmosu“. Iz toga se zaključuje da Veliki prasak nije jedinstvena, već redovna pojava koja će krug života „vrteti“ u nedogled.

 

 

broj 135, mart 2017.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *