Savremene, ekološki održive plutajuće kuće, od kojih su neke i mobilne, beleže sve veću potražnju na svetskom tržištu nekretnina, a američki milijarder i „futiristički“ investitor Piter Til, najavljuje i početak gradnje prvog plovećeg grada. Ipak, visoke cene ovakvih objekata i dalje su prepreka za njihovu masovniju upotrebu. U slučaju plovećih gradova, kao rešenja za zbrinjavanje klimatskih izbeglica usled podizanja nivoa mora, osim novca problem je i to kako osmisliti nove političke i ekonomske modele koji bi bezbedili njihovu održivost.
Nemoguće je saznati šta bi biblijski junak koji je spasao čovečanstvo od potopa danas rekao o „Nojevoj arhitekturi“, čiji sledbenici vide naredni vek kao utopijsko pribežište s plutajućim avio lukama, plovećim gradovima i pokretnim kućama. Nešto od te utopije je već prisutno u mnogim zemljama, posebno u Holandiji, ali najnovija i najambicioznija će se realizovati u državi koja se baš ne guši u novcu – Francuskoj Polineziji. Zvaničnici ove ostrvske zemlje u južnom Pacifiku potpisali su ugovor sa američkom kompanijom Sisteding, čiji je jedan od finansijera milijarder Piter Til, osnivač Pej-pala i jedan od prvih investitora Fejsbuka, o izgradnji prvog plutajućeg grada koja bi trebalo da počne 2019. godine.
Takva mogućnost se razmatra već celu deceniju, a američka kompanija je tokom proteklih pet godina razvila model koji bi ovakvim urbanim celinama omogućio da samostalno funkcionišu i ostanu održive ne samo u nacionalnim, već i u međunarodnim vodama. Projektom je predviđeno da se na nizu povezanih platformi od armiranog betona, četvrtastog ili šestougaonog oblika, širine i visine oko 50 metara, smeste zgrade visoke do tri sprata, čije trajanje je projektovano do sto godina i u kojima bi se nalazili stanovi, hoteli i poslovni prostor. Izgradnja jedne platforme koštala bi približno 15 miliona dolara, a za 10 do 15 platformi na kojima bi se „temeljio“ ceo grad, utrošilo bi se 150 do 165 miliona.
Gradovi lokvanji i pokretna ostrva
Odluka da se jedna mala i ne naročito ekonomski moćna zemlja odluči za ovako ambiciozan projekat proizilazi iz nužde za preživljavanjem u uslovima kada povećanje nivoa mora predstavlja ogromnu pretnju populaciji koja naseljava tropska ostrva u Tihom okeanu. Podatak da se nivo mora povećao u prošlom veku za 20 centimetara i predviđanja da bi do 2050. godine to povećanje moglo dostići i 90 centimetara, nametnulo je pitanje budućih „klimatskih izbeglica“ i mnogim velikim gradovima širom sveta.
Zato je „Nojeva arhitektura“ dobila međunarodni zamah, a jedan od najpoznatijih primera je projekat belgijskog arhitekte Vensena Kalba, čiji „Lilypad Cities“ predstavljaju plutajuće gradove koji podsećaju na džinovske lokvanje i mogu da prime oko 50.000 stanovnika. Svaki od njih bi bio prekriven vrtovima i biljem, u stanju da pročišćava kišnicu, reciklira otpad i da zahvaljujući obnovljivim izvorima energije, poput solarnih panela i vetroturbina, obezbedi veću proizvodnju od potrošnje. Arhitekta E. Kevin Šofer je sa dizajnerskim studijom Tangram 3DS, pak, osmislio rešenje za Haiti, nakon što ga je pogodio razorni zemljotres 2010. godine, u vidu veštačkih ostrva sačinjenih od povezanih plutajućih modula. Ova urbana celina mogla bi da primi do 30.000 stanovnika, u njenom centru bi se nalazili poslovni prostor, upravne, obrazovne i kulturne institucije, dok bi spoljašnje zone bile prekrivene poljoprivrednim zemljištem.
Sličnim planovima bavi se i Kina, gde je, primera radi, tamošnja građevinska kompanija CCCC planirala da od prefabrikovanih modula u obliku heksagona izgradi samoodrživo veštačko ostrvo sa vertikalnim farmama i ribnjacima. Istovremeno, japanska kompanija Shimizu Corporation napravila je projekat „Green Float“, predviđen kao sigurno klimatsko utočište za čak milion ljudi! Reč je o seriji povezanih ostrva, a na svakom od njih bi se nalazila po jedna ekološka zgrada visoka hiljadu metara, sa stambenim i poslovnim prostorom, kao i vertikalnim farmama.
Problem je međutim, što osmišljavanje arhitektonskih, građevinskih i tehnoloških rešenja za održive gradove u novim klimatskim uslovima moraju da prate i potpuno novi politički i ekonomski modeli, koji bi bili uspešniji od dosadašnjih u suzbijanju gladi, siromaštva, bolesti i daljeg zagađivanja prirode. To se odnosi i na ploveće gradove budućnosti, gde upravo taj deo slagalice, kako priznaje i poznati „futuristički“ investitor Piter Til, predstavlja najteži zadatak i daleko je čak i od „skiciranja“ u aktuelnim okolnostima u kojima se socijalno raslojavanje, konflikti i klimatska pogoršanja ubrzavaju „brzinom svetlosti“.
Stoga se, do sada, „Nojeva utopija“ otelotvorila u manje ambicioznim projektima, kroz izgradnju pokretnih kuća ili manjih plutajućih naselja, poput kompleksa „Uvala slobode“ u jednom kanadskom moreuzu kod ostrva Vankuver. Bračni par Vejn Adams i Ketrin King krenuli su u ovu investicju još 1992. godine, a do sada su izgradili 14 plutajućih domova, uključujući i dvospratnu kuću u kojoj sami žive. Dodatno, imaju i plutajuću farmu, na kojoj uzgajaju 25 različitih vrsta voća, povrća i biljaka.
Amfibijske kuće
Savremene plutajuće kuće se veoma razlikuju od tradicionalnih, koje su podignute na štulama ili splavovima, jer je njihova svrha, pre svega, da se pomeraju vertikalno sa nivoom vode tokom poplava. Većina njih ne može se premeštati s mesta na mesto, mada neke manje mogu biti mobilne kada im se priključi motor.
Osnova takvog objekta mora da pomaže u plutanju, a da istovremeno podnese celokupno opterećenje kuće, pa se one grade na platformama, šupljim cevima, pontonima i drugim sličnim materijalima koji ispunjavaju te uslove. Sistemi za plutanje koji se sada koriste uključuju plutajuća debla, čvrsti stiropor obložen gumom, čelične pontone punjene penom, pozitivni beton, beton i penu, drvo i penu i druge kombinacije.
Plutajuće kuće povezane su fleksibilnim mostovima sa kopnom, tako da se mogu podizati uporedo sa rastom nivoa vode, a u takozvanim „amfibijskim kućama“ sve vodovodne i kanalizacione cevi, elektroinstalacije, gasni priključci i ostale instalacije projektovane su tako da ostanu funkcionalne čak i kada se kuća izdigne nekoliko metara od svog uobičajenog položaja.
Obezbeđivanje svih komunalnih usluga poput dostavljanje vode, struje i gasa u plutajućoj kući nije nimalo jednostavno, pa je neophodna primena „zelene“ gradnje u proizvodnji energije, korišćenju otpadnih proizvoda i reciklaži vode. Trenutno se najviše upotrebljava solarna energija, veoma su popularni i krovni vrtovi, a koriste se i druge mere, kao što su toaleti koji spaljuju fekalije, geotermalna energija, jedinica za filtriranje kišnice i slično.
Mada je u medijima bombastično objavljena vest da je firma iz Dubaija napravila prošle godine prototip prve plutajuće kuće na svetu, čija je cena 2,7 miliona dolara, s ambicijama da se kroz projekat „Morski konjic“ izgradi još stotinak takvih u Persijskom zalivu, ta informacija nije tačna, budući da „kolevku“ ovakvih objekata već duže vreme predstavlja Holandija.
U ovoj zemlji, gde dve trećine stanovništva živi ispod nivoa mora, već 2013. godine bilo je oko 10.000 domova na vodi i svake ih je godine sve više. Amsterdam je pun plutajućih domova i vikendica privezanih uz obale mnogobrojnih kanala, a u istočnom delu grada raste cela gradska četvrt na veštačkim otočićima, podignutima na jezeru. Nešto slično ima i Roterdam u staroj luci, a u južnom delu zemlje, u pokrajini Vestland, kompanija Water Studio je 2015. započela izgadnju luksuznog stambenog plovećeg naselja sa 600 domova, prvog takavog u Evropi. Cena jedne kuće je 250.000 evra, ali za kupovinu vodene građevinske parcele na kojoj će vezati svoj plutajući dom, Holanđanin mora da izdvoji i do 150.000 evra, što je još jedan primer u prilog tezi da je za masovniju gradnju savremenih plutajućih kuća glavna prepreka – njihova cena.