Close
/ Dživizmi / Samit G7: Politički rijaliti
BiF Analize Čitajte B&F online

Samit G7: Politički rijaliti

kocka rizik
Milutin Mitrović on 06/06/2017 - 14:24 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 785 times!

Ne uspevam da nađem reč za vrhunsku politiku u kojoj se svetski moćnici okupe, šetaju po lepoj Italiji, ne urade ništa, naprave family photo, pa odu kući i onda jedan od dvoje najvažnijih (Tramp) kao infantil vređa na Tviteru drugog, odnosno drugu, koja preko krigle piva odgovara na uvrede. Iako sam zbog piva, koje kako se tvrdi ima svojstvo da čini ljude dobroćudnijima, pomaže jasnijem mišljenju, stimuliše poverenje (a ne kavgu kao žešća pića), nakloniji državnici s kriglom (Merkel), ipak konstatujem da to takođe ne doprinosi dostojanstvu politike. Sve zajedno, planetarni „rijaliti“ nije bolji od onih koje gledamo na TV.

Američki politolog i Tajmov kolumnista, Jan Bremer (Bremmer), još je decidiraniji: on je skup G7 u Taormini (26. i 27. maja) nazvao „G-nula“. Žestoka tendencija zatvaranja u sopstvene granice, koja je zahvatila i SAD, čini ne samo „G“ samite nego i OUN, NATO i druge značajne reprezentativne institucije sve manje uticajnima. Kako te organizacije gube uticaj tako raste nestabilnost, pre svega u ekonomiji i bezbednosti. Razvijeni zapad je verovao da je stvorio institucije protiv populizma i diktatorskih ambicija, karakterističnih za zemlje u razvoju. Svetski red postepeno prerasta u svetski nered. Citirani Bremer, koji je izmislio novu oznaku, očito je vrlo pesimističan. Kako i ne bi bio kad sem uopštene deklaracije protiv terorizma nije postignuto ništa više.

Egoizam, indiferentnost i kratkovidost dominirali su skupom. Podela je uočljiva na vođe usplahirene Evrope (Merkel, Makron) i sve udaljenije partnere koji je otresaju sa sebe (Tramp, Mej). Zajednički imenitelj za te dve grupe nije nađen. Nemački mediji čak tvrde kako je Tramp na skupu rekao da su Nemci „mnogo loši“, što je Žan Klod Junker pokušao da prevede na loše stanje trgovinskog bilansa između Amerike i Nemačke. Čak i tu je Tramp nadobudno neutemeljen. Kao i kada je u pitanju bilans sa Kinom, on ne želi da obrati pažnju na investicije u američku privredu i državne obveznice, dakle na finansijsku stranu. Ako se to uzme u obzir, onda tvrdnja o nemačkom suficitu sa Amerikom od 75 milijardi dolara prerasta u američki suficit od 72 milijarde dolara. Što je najzabavnije, to su podaci U.S. Department of State!

Dva centralna pitanja skupa G7 – o imigraciji i klimi, Tramp je glatko odbacio tako što je za migracije rekao da postoji sveto i suvereno pravo država da brane svoju teritoriju od najezda, a za klimu je definitivan stav doneo 1. juna odlukom da SAD napuste Pariski sporazum o smanjenju zagađenja atmosfere. Da su to učinile Kina ili Rusija, ogromna mašinerija propagande prikovala bi ih na stub srama i optužila za – planetocid! Amerika se pridružila Siriji i Nikaragvi koje su jedine bile van Sporazuma, a potpisalo ga je 195 zemalja, više nego što je članica OUN. Na stranu neumnosti kako je Obama krojio sporazum u korist Kine. Činjenica je da Kina najviše zagađuje planetu, dvostruko više nego Amerika, međutim, kada se računa po glavi stanovnika, onda jedan Amerikanac proizvede 16,1 a Kinez 7,7 tona CO2 godišnje. No, to su one trakalice tipa „ko je prvi počeo“ što nikuda ne vode. Suština problema je rušenje međunarodnog pravnog sistema. Američki konzervativci se ni u šta na svetu toliko ne zaklinju kao u poštovanje zakona i ugovora, a poštuju ih samo onda kada njima to odgovara. Tramp je to u neku ruku i rekao. Obnoviće pregovore, ali tako da odgovaraju Americi. Podsetio me je da sam davno negde kod Karela Čapeka, ako se ne varam, naleteo na rečenicu u kojoj Atila kaže: „I ja želim mir – ali hunski“.

Opsesiju da sruši sve što je Obama napravio počeo je neuspehom da ukine Obamino zdravstveno osiguranje – čak su i poslanici njegove partije glasali protiv. Na nečem se valja dokazati. On zato ne odustaje, i kada ne može drugačije, kako je i svojoj ćerki Ivanki savetovao: podriva postepeno, pa će lakše oboriti ono što preostane. Tako kruni zdravstvo, tako je već ranije potpisao akte o liberalizaciji istraživanja nafte u zaštićenim područjima, odobrio projekte spornih naftovoda, viši stepen emisije ugljendioksida za automobile i termocentrale…

Fama američke demokratije je da ni predsednik države ne može ono što mu se hoće. Na osnovu razočaravajućeg ponašanja Obame reklo bi se da je to tačno. „Amerika nikada neće imati diktatora“, rekao mi je Ričard Pajps (Richard Pipes)1)Na za javnost zatvoreni višednevni skup evro-američkih neoliberala na temu „Da li je komunizam mrtav“ današnja glavna urednica „Novog magazina“ uspela je da ubaci sebe i mene, ali kao učesnike skupa, a ne novinare. Pajps, vrhunski američki stručnjak za SSSR i komunizam, dominirao je skupom koji se delio na one koji se panično boje povratka komunizma (uglavnom naslednike bogatih porodica kojima je u komunizmu konfiskovana imovina) i one koji smatraju da je komunizam istorijski prevaziđen (autentični zapadnjaci koji nisu iskusili kolektivizaciju)., jedna od zvezda američkog Neokona, kad sam se 2003. godine našao uz njega u autobusu pa smo čavrljali. Žarom Aleksisa de Tokvila (Alexis de Tocqueville) objašnjavao mi je nedostižni (nama Balkancima) američki liberalizam i demokratiju: 1850. godine Amerika je bila jedina demokratska zemlja na svetu; do 1945. pridružile su joj se Britanija, Švedska i Švajcarska. Pod američkom supervizijom do 2000. godine demokratija se proširila na 90 zemalja. To je jedini sistem koji ima budućnost i u kojem šef (najmoćnije) države na svetu ima onoliko moći koliko mu dozvole Parlament, Vrhovni sud i interesi nacionalne ekonomije (lobiji).

Ograničenost moći američkog predsednika pokazala se u vreme Obame, koji ni za dva mandata nije uspeo da ostvari jedno od prvih obećanja – da će zatvoriti Gvantanamo. To je dakako samo detalj. Njegov republikanski protivkandidat Džon Mekejn (John McCain) jeste izgubio izbore, ali je kao političar „buntovnik“ od najvećeg poverenja vojnoindustrijskog lobija, dobio mesto šefa Senatskog komiteta za vojne poslove – jednog od 15 sličnih, ali pod njegovom komandom važnijeg od svih ostalih zajedno.

Zalazim u područje kojega sam se uvek plašio u – teoriju (i praksu) zavere. U svojstvu koje je stekao, Mekejn je obišao gotovo celu planetu i podbrckivao, naoružavao, hrabrio sve one koji su bili skloni da zameću kavge, da ruše svoje vlade što smetaju interesima američkog biznisa oružjem. Posetio je 2014. Vijetnam huškajući tamošnje rukovodstvo protiv Kine oko spornih ostrva u Južnom kineskom moru, obećao je, a desetak dana kasnije načelnik generalštaba američke vojske perfektuirao obećano: isporuku ratnih brodova i sofisticiranog oružja koje će biti okrenuto u pravcu Kine. Isti posao je radio u Maleziji i širom Jugoistočne Azije, a sve što je on obećavao, Obamina administracija je realizovala.

Bio je promptno prisutan u Ukrajini, baltičkim zemljama, Poljskoj… obećavao oružje i trupe, a administracija to ostvarivala kao po komandi. Nisam našao kolika je njegova aktuelna angažovanost u velikom poslu sa Saudijskom Arabijom. Međutim, još 2008. započeo je svoj atak na Iran i u islamoubilačkom sukobu veličao Saudijsku Arabiju. Inače, rekordnu isporuku oružja od 115 milijardi dolara ugovorila je Obamina administracija, ali je mirovni nobelovac i predsednik ipak zaustavio taj posao. Realizovao ga je Tramp i pokupio slavu smrtonosnog biznismena, donevši 110 milijardi dolara odmah i još 240 u narednih deset godina. Žestoko je Mekejn podupro napad Saudijske Arabije na Jemen, a koliko mu je tačno kumovao, ne bih znao. U Siriji je poslove zavezivao sa pobunjenicima protiv Asada krajem 2014. javno, a tajno ko zna od kada. Početkom aprila posetio je Srbiju, Kosovo, Crnu Goru, Albaniju, Hrvatsku i Sloveniju. Videćemo šta će iz toga ispasti, jer „nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo“. Valja se zaustaviti. Ovakva nabrajanja lako skliznu u maniju.

Izraz da je „demokratija (američka) pod stresom“ skovao je Tornvaldur Gilfason (Thornvaldur Gylfason) u Social Europe. Pošto konstatuje da nema zemlje u zapadnoj Evropi sa tako produbljenim socijalnim razlikama kakve su u Americi, autor dodaje:
„Nejednakosti slabe demokratiju na različite načine. Prvo, nejednaka glasačka prava teže da oslabe otpore socijalnoj i ekonomskoj nejednakosti od koje profitiraju veštiji u raspodeli mesta u Senatu, nastavlja se diskriminatorskom registracijom glasača i podelom izbornih jedinica. Drugo, rastuća dohodovna nejednakost prouzrokuje rastuću politizaciju Vrhovnog suda. Sudija Džon Pol Stivens (John Paul Stevens) komentarisao je izbor G. W. Buša (2001) rečima: „Nećemo nikada sa punom sigurnošću saznati identitet onoga ko je pobednik na ovim izborima, identitet gubitnika je, međutim, perfektno jasan. To je nacionalno poverenje u sud kao nezavisnog čuvara vladavine prava“. Treće, usporavanje sudskih procesa u korelaciji je sa rastom dohodovne nejednakosti. Rast nejednakosti ohrabruje političku polarizaciju uz smanjenje izlaznosti na izbore… Degradacija javnog obrazovanje i rasna diskriminacija praćeni su rastom regionalnih razlika u funkcionisanju javnih službi.“

Dakle, to nije napisao ni Sputnik ni Dnevne.rs nego ekonomista sa Prinstona, neuspaljenog islandskog porekla.

Počeo sam o G7, a nadvladali su Amerika i njen predsednik Tramp. Tako obično biva u rijalitiju da neko „ukrade scenu“ pa se samo o njemu govori. Ostali su decenijama navikli da aplaudiraju svim usrećiteljskim idejama prvog od tih sedam „G“. Sad su zbunjeni. Gospodar Tramp je obećao da neće voditi brigu o njima – neka se sami snalaze. Na tome sam mu, bar ja, veoma zahvalan, iako znam da nikada ne valja verovati na reč političaru ili biznismenu, a Tramp je oboje. Imaće on dovoljno svojih glavobolja. Već dižu glavu guverneri, lokalne uprave, ljudi iz šoubiznisa (a Amerika je izgrađena na tom poslu), naučnici… a doći će na red i ulica. Prosto je neverovatno da zemlja što je zadužila ceo svet mnoštvom dostignuća koja su učinila ljudski život lepšim, zdravijim i ugodnijim, bez žestokog otpora guta primitivno umešani purgativ konzervativne politike i ekonomije.

U junskom broju Foreign Affairsa piše da je krucijalna promena u spoljno političkim izazovima manje u problemima među zemljama, a više u politici unutar njih i naziva to povratkom populizmu zapadnih zemalja (brexit, Tramp itd). „Levi populizam želi ‘da zadavi bogate’ u ime jednakosti; desni populizam želi da ukloni prinudnu raspodelu blagostanja u ime ekonomskog rasta. Populizam nije definisan jasnim ekonomskim stanovištem nego verom u snažnog lidera, u čiju korist valja žrtvovati deo suvereniteta institucija“. Zvuči poznato, zar ne? Sugerišem onima koji vole fantastiku da pročitaju u pomenutom Foreign Affairsu „fikciju“ o tome kako Tramp u interesu američkih radnika i građana započinje rat sa Kinom, pa sa Rusijom, pa sa Severnom Korejom, sve pokušavajući da se iz jedne muke izvadi proizvodnjom druge. Pritom gubi na svim područjima.

Nečega na čemu se bazira komika pomenute „fikcije“ ima u stvarnosti. Tramp je svojom trapavošću uspeo neverovatnu stvar – da ujedini večno rastrzanu Evropu. Merkelino: „Evropljani se moraju boriti sami za svoju sudbinu“ odjeknulo je kao zvono budilnika. Makronov poziv: „Učinimo planetu opet velikom“ parafraza je Trampovog slogana koja ga svodi na ono što jeste – uskogrudi provincijalizam. A onda je trio Merkel, Markon i Đentiloni (Italija) vrlo skladno otpevao: „Nema revizije Pariskog sporazuma“. Sticajem okolnosti u to vreme u Evropi su boravili lideri dveju ključnih zemalja po pitanju zagađenja ugljendioksidom – Kine i Indije i obojica su uveravali domaćine da je proces ekološke zaštite planete nepovratan te da će se oni držati sporazuma.

Antitrampovska euforija ima svoj rok trajanja, iako on ima talent da je potpiruje. Vreme će uticati da interesi nadvladaju emocije. Biće zemalja koje neće odoleti iskušenju da iskoriste materijalnu prednost što im daje jeftinija energija iz nafte kojoj polako ističe vek trajanja2)Još pre tri decenije je saudijski ministar za naftu, Zaki Jamani, rekao: „Kameno doba nije prestalo zato što je nestalo kamenja, nego zato što je nađeno nešto novo i produktivnije.“. Verovatno će se OPEC potruditi da namami kupce sve nižim cenama. Raskalašni svetski naftaši su istovremeno najveći emiteri zagađenja: Katar 39,7 tona, Kuvajt 24,4 simbolizovan onim „Q8“, Ujedinjeni emirati 21,8 tona, Saudijska Arabija 16, Kazahstan 15,2 što je višestruko u odnosu na evropski prosek od 6,7 tona CO2 po stanovniku godišnje. Nema sumnje da će se stvoriti kartel čije interese Tramp reprezentuje. Uostalom poltrona ima i među državama, a ne samo među ljudima. Zatim, Putin još nije rekao svoju reč, a više „nas ništa ne može iznenaditi“ ako se još neko od potpisnika Pariskog sporazuma povuče iz njega. Pohlepa je na kratak rok jača od razuma.

Pošto sam izneo razloge koji ne idu u korist Pariskom sporazumu, da vidimo koji mu mogu ići u prilog. Pre svega, osnovna je neistina da su tehnološka otkrića privatni proizvodi. Bez državnih subvencija mnoga od njih sačekala bi koji vek više. Ako SAD smanje, kako je rečeno, izdatke za istraživanja, one će time pogoditi najviše naučne centre i start-up preduzeća. Posledicu je shvatio Makron i pozvao istraživače iz SAD da pređu u Francusku. Sa njima bi došli i brojni aktuelni i budući patenti i prihodi. Američke kompanije neminovno će početi da gube vodeću poziciju, a 40 posto američke proizvodnje namenjeno je izvozu. O tome naravno neka misle oni, ali to proširuje tržište evropskim kompanijama i daje materijalnu osnovu za dalji ubrzan razvoj. Vrlo je moguće da će NASA prestati da objavljuje neugodne rezultate stalnog monitoringa vazdušnog omotača planete, što otvara priliku da EU preuzme taj sofisticirani posao. Ima toga mnogo, ali je bitno da se Evropa vrati univerzalnim vrednostima koje je iznedrila. A te vrednosti zahtevaju politiku ozbiljniju od šoubiznisa.

„G7“ više ne privlači publiku. Rusija je bila članica pa je izbačena. Kina iz nejasnih3)U principu, cilj „grupe“ je usklađivanje ekonomskog razvoja i promovisanje makroekonomskih inicijativa. razloga nije tu, a ima 6 puta veći BDP od Italije ili 7,3 veći od Kanade koje jesu članice. Da ne govorimo o drugim moćima kao što je ratna mašinerija, jer Kina ima vojnika više nego sve članice (bez Amerike) zajedno. Taj rijaliti gubi privlačnost. U julu (7. i 8) će se u Hamburgu pokušati s novim proširenim spektaklom pod oznakom „G20“. Postoji mogućnost da taj bude nešto zabavniji ako dođe do konfrontacije između razuma i egoizma. Makron poziva u posetu i pomoć Papu, državnika nespornog autoriteta ne bi li nekako izborio angažman za glavnu karakternu ulogu. Problem je u tome što svi ti rijalitiji nemaju jasan scenario (pogled u budućnost) nego su plod improvizacije ne naročito talentovanih aktera.

 
Izvor: Peščanik.net

Futnote   [ + ]

1. Na za javnost zatvoreni višednevni skup evro-američkih neoliberala na temu „Da li je komunizam mrtav“ današnja glavna urednica „Novog magazina“ uspela je da ubaci sebe i mene, ali kao učesnike skupa, a ne novinare. Pajps, vrhunski američki stručnjak za SSSR i komunizam, dominirao je skupom koji se delio na one koji se panično boje povratka komunizma (uglavnom naslednike bogatih porodica kojima je u komunizmu konfiskovana imovina) i one koji smatraju da je komunizam istorijski prevaziđen (autentični zapadnjaci koji nisu iskusili kolektivizaciju).
2. Još pre tri decenije je saudijski ministar za naftu, Zaki Jamani, rekao: „Kameno doba nije prestalo zato što je nestalo kamenja, nego zato što je nađeno nešto novo i produktivnije.“
3. U principu, cilj „grupe“ je usklađivanje ekonomskog razvoja i promovisanje makroekonomskih inicijativa.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *