Close
/ B&F Plus / Demokratizacija nije preduslov za priliv stranih investicija
BiF Analize Čitajte B&F online

Demokratizacija nije preduslov za priliv stranih investicija

pola
Redakcija BIF on 22/07/2017 - 11:00 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 962 times!

Već decenijama se u postsocijalističkim zemljama, što reklamama vlada, što napomenama ekonomskih analitičara, direktne strane investicije predstavljaju kao spasonosna formula ekonomskog i društvenog razvoja. Na primeru Srbije možemo sagledati nepovoljne učinke takvih politika: od onih striktno ekonomskih do urušavanja demokratskih standarda nauštrb mitske stabilnosti.

Nedavno je visoki zvaničnik State Departmenta Brian Hoyt Yee u poseti regionu izjavio kako su jedino američke kompanije koje su sklone avanturizmu i riziku do sada investirale u Srbiju, jer uslovi za investiranje na zapadnom Balkanu ne odgovaraju standardima koje promoviše State Department. Iako je rizik već poslovično slavljen kao motorna snaga kapitalizma, postkrizni period ipak zahteva od američkih zvaničnika trezvenost i osetljivost na pitanja upravljanja rizikom, tako da ključan pojam postaje stabilnost. Navodni rizik o kome Hoyt govori sastoji se u nedovoljnoj demokratizacije zemlje, zbog čega State Department američkim kompanijama uskraćuje preporuku za ulaganje u Srbiju, sve dok se demokratske reforme u sferama vladavine prava, nezavisnosti pravosuđa i ljudskih prava ne sprovedu do kraja.

Iako ovoj izjavi oštro protivreči činjenica da su skoro sve novije zapadno-balkanske “stabilitokratije” odlučno usmerene ka garantovanju političko-ekonomske stabilnosti, a ne demokratizacije, evidentno je da procesi demokratizacije nisu uopšte neophodni za priliv stranih investicija. Štaviše, u većini slučajeva predstavljaju direktnu prepreku. Hoyt je svojom izjavom možda implicitno dao samo signal da SAD ne smatra zapadni Balkan dovoljno dobrim mestom za izvoz američkog kapitala, pošto su profitne stope američkih kompanija u zemljama poput Bangladeša ili Vijetnama i dalje veće nego u balkanskim zemljama.

Politika stabilizacije uživa prioritet u odnosu na demokratizaciju iz prostog razloga jer je stranom kapitalu u zemlji domaćinu neophodno stabilno okruženje: kapital ne trpi valutne oscilacije, carinske prepreke, nedostatak subvencioniranja, visoke poreze na profit, nezavisno sindikalno organizovanje koje štiti radnička prava, visoke cene faktora proizvodnje, a pogotovu ne visoke cene radne snage, itd. A ovi političko-ekonomski uslovi stabilizacije koji pogoduju stranim direktnim investicijama (SDI) su ujedno i generator bujice govora o stabilnosti: medijski govor je krcat praznim frazama kako smo najstabilnija zemlja u regionu, a ključni “faktor stabilizacije”, kako to vide strani političari, ovaploćen je u predsedniku Vučiću.

Politika stabilizacije osigurava da se proces internacionalizacije kapitala odvija tako da se akumulirani viškovi na finansijskim tržištima zemalja centra, putem sistema međunarodnih zajmova, recikliraju, tj. da se putem kreditiranja perifernih ekonomija vrši oplodnja kapitala i njegovo vraćanje u centar. Logika samoekspanzije kapitala vodi ka njegovoj internacionalizaciji, pri čemu nacionalna država ne predstavlja prepreku već igra bitnu ulogu u globalnoj mreži konkurencije. Upravo politika stabilizacije omogućava zemljama periferije da uvoze akumulaciju putem inostranog kreditiranja, a zemljama centra da pod veoma povoljnim uslovima izvoze kapital kroz različite oblike investiranja na periferiji. Ovaj proces je duboko asimetričan, jer prekomerni uvoz akumulacije signalizira da u datoj ekonomiji nije došlo do bitnih promena u strukturi proizvodnje i izvoza, već da su krediti završili u sferi potrošnje, što onda vodi ka uvođenju restriktivnih budžetskih i monetarnih politika kao i rastu spoljnog duga. Sa druge strane, dohodak od stranih investicija (kroz isplatu dividendi i kamata) se u velikoj meri odliva iz zemlje domaćina, uzrokujući ozbiljne platno-bilansne probleme. Izvršiti stabilizaciju koja održava ovakve asimetrične odnose jeste u suštini recept koji prepisuju međunarodne finansijske institucije svim perifernim zemljama.

Ekonomska asimetrija i stabilizacija naspram demokratizacije

Jedan od bitnijih momenata ekonomske asimetrije između zemalja jeste tehnološka razvijenost. Udžbenička pamet i mejnstrim ekonomija upravo u stranim direktnim investicijama i slobodnom protoku kapitala vide ključni mehanizam kojim se niveliraju razlike u tehnološkoj razvijenosti putem transfera tehonologije, tj. spillover efekata. Odvijanje kapitalističkog zakona nejednakog razvoja ukorenjenog u razlikama između tehnološkog napretka zemalja istorijski je zaista dovelo do podele sveta na različite zone “razvijenosti”. Ovaj zakon i dalje važi, ali osnova na kome se on danas odvija se ne tiče toliko disproporcija u tehnološkoj razvijenosti koliko ekstremnih razlika u nadnicama između zemalja, odnosno mogućnosti kapitala za neverovatne oblike super-eksploatacije radne snage na periferiji. Globalno segmentiranje proizvodnje praćeno masovnim outsourcingom danas je koncentrisano u zonama niskih nadnica. Kao što je nekada trka u tehnološkom razvoju uzrokovala nepovoljne odnose razmene za periferne zemlje, odnosno niske i jeftine izvozne proizvode a male dohotke, tako je danas tehnološka opremljenost periferije nedovoljna, jer politike stabilizacije zahtevaju redovno servisiranje inostranih dugova praćeno sistematskim suzbijanjem radničkih prava.

Politika privlačenja stranih investicija ugrađena je u habitus regionalnih “stabilitokratija” i taj proces je duboko nedemokratičan. Da su procesi demokratizacije društva zaista prioritet, a posebno demokratskog planiranja u sferi razvojne politike, sigurno ne bi izazvali psihološku fascinaciju “problemom” privlačenja stranih investicija kojim se toliko bave birokrate, razni eksperti i mejnstrim ekonomisti. Takođe, procesi demokratizacije ne bi doveli do višegodišnje provale doktorata iz ekonomije na temu privlačenja stranih investitora, niti do masovnih privatizacija i otpuštanja, obezvređenja društvene i državne imovine, eksplozije spoljnog duga zemlje, nekontrolisanih tokova novca, blokade domaće privrede izazvane restriktivnom monetarnom politikom, razaranja društvenog fonda rada ili super-eksploatacije radne snage, administrativnog rezanja penzija i plata, itd. Rečju, asimetrija je i ovde vidljiva: stabilnost je pre svega neophodna kapitalu, dok je radu neophodna fleksibilizacija i pripravnost na sve kaprice poslodavaca. Prakticiranje rizika kao garanta ulaska u kapitalističko carstvo slobode definitivno je prevaljeno na stranu rada.

Sintagma “politika kontinuiteta” u kontekstu stranih investicija ne označava politiku koja se u Srbiji vodi u poslednjih pet godina (Vučićeve vlade) već u poslednjih sedamnaest godina (od početka demokratskih promena). Jedna od ključnih karakteristika koja povezuje sve ove naizgled različite vlade jeste politika stabilizacije koju sve provode. Takođe, sve te različite stabilizacione vlade Srbije su preferirale sličan tip politike privlačenja SDI. Sprovodile su, do 2012, istu politiku privlačenja koja se u najvećoj meri ostvarivala kroz konverziju duga društvenih i državnih preduzeća u procesu privatizacije.

Politika kontinuiteta: orijentacija ka uvozu

Konverzija duga domaćih preduzeća u vlasnički kapital stranih kompanija je krajem 2012. godine iznosila 13.368 miliona eura, što je u to vreme činilo preko 70% ukupnih SDI. Ipak, vrlo upitna stvar je da li se ovakav tip privatizacije uopšte može smatrati SDI, jer pokrivanje zatečenih dugova i puka promena vlasničkih titula nije nikakvo investiranje. Sama činjenica da se u procesu privatizacije ili deindustrijalizacije većina SDI ulila u uslužni sektor (bankarski sektor i osiguranje, informacioni sektor, trgovina, saobraćaj i skladištenje, poslove sa nekretninama itd.) ukazuje da se ekonomski rast formirao na bazi stvaranja uvozne zavisnosti, ali i na bazi korišćenja stranih kredita. Deindustrijalizaciju Srbije je moguće sagledati ukoliko se uzme u obzir kretanje bruto dodate vrednosti industrije (BDV) i njenog udela u bruto domaćem proizvodu (BDP). Tako je 2000. godine ovaj udeo iznosio 22,3%, da bi 2005. pao na 16,6% a u 2010. na 15,9%. Dakle, dok stopa SDI u ovom periodu raste, dotle učešće industrije u BDV pada. U periodu od 2001. do 2012. najveći doprinos rastu BDV dao je sektor trgovine (26%), sektor komunikacija i informacija (16,7%), poslovanje sa nekretninama (11,6%), sektor finansija i osiguranja (8,8%), saobraćaj i skladištenje (6,7%). Udeo primarnog sektora (rudarstvo i poljoprivreda) za isti period iznosi 3,8%, dok sekundarni sektor (prerađivačka industrija, vodoprivreda, elektroprivreda i građevinarstvo) učestvuje sa 11%. I primarni i sekundarni sektor beleže pad u odnosu na period od 1991. do 2001. za oko 4%. Sve ovo su jasni indikatori kako jedna ekonomija na bazi uništavanja vlastite proizvodnje postaje suštinski uvozno orijentisana.

Dominacija uvoza u ekonomiji, pored inflatornog delovanja, često uzrokuje platno-bilansne probleme, jer smanjuje kako deviznu tako i dinarsku likvidnost zemlje. Narodna banka Srbije (NBS) je često bila prinuđena da angažuje sredstva iz deviznih rezervi kako bi se mogao namiriti uvozni sektor, što je značilo da je morala za svaku intervenciju u devizne rezerve povući dinarsku protivvrednost iz opticaja i izvršiti njeno poništavanje. Time se direktno smanjuje masa dinara u opticaju (dinarska likvidnost), a pošto se uvozi plaćaju devizama – povučene devize iz rezervi se odlivaju u inostranstvo smanjujući tako i deviznu likvidnost zemlje. Sa druge strane, ekscesivni uvoz dovodi i do velikog odliva domaće štednje u inostranstvo kroz povećan udeo finalne potrošnje stanovništva i privrede u kupovini inostrane robe. Na kraju, smanjenje dinarske likvidnosti, u čemu ekscesivni uvoz igra bitnu ulogu, utiče dobrim delom i na blokadu domaće privrede. Na ovo najbolje ukazuju podaci koje izlaže srpski ekonomista Slobodan Komazec za 2013. godinu:

 

komazec

 

Uvozna ekonomija se vrti u začaranom krugu stalnog odliva deviza i neophodnosti da se devizne rezerve popune kako bi dinar bio stabilan, odnosno vrti se u prisili na strano zaduživanje. Domaće firme su u dubiozi recipročnih dugovanja i neplaćanja, a nelikvidnost je, zahvaljujući ne samo ekscesivnom uvozu već i restriktivnoj monetarnoj politici centralne banke, postala najveći problem privrede. Domaća privreda odgovara na hronični nedostatak likvidnog novca tako što ne plaća poreze, ne vraća kredite bankama, ne isplaćuje plata i doprinose i sl., dakle stabilizuje se. Vlada i Narodna banka Srbije (NBS) tvrde da privreda nikada nije imala tako nisku stopu inflacije i takvu stabilnost cena kao poslednjih godina. Ako politika sterilizacije viška likvidnosti koju sprovodi NBS i vodi ka cenovnoj stabilizaciji i smanjenju inflacije, cena za to je atrofirana domaća privreda. Jednom prilikom je, povodom goropadne inflacije u SFRJ osamdesetih godina, jugoslovenski ekonomista Branko Horvat izjavio da izjednačavanje stabilizacije cena sa stabilizacijom privrede predstavlja elementarno ekonomsko neznanje. Ova izjava se itekako može uputiti na adresu sadašnjih monetarnih vlasti.

Uloga spekulativne ekonomije

Ali kako se onda održava stabilnost dinara i kakve veze imaju SDI sa time? Elem, preko trideset stranih banaka koje posluju u Srbiji ne pomažu privredi povoljnim kreditnim plasmanima, već zbog povoljne referentne kamatne stope NBS ulažu u kupovinu hartija od vrednosti (reotkup hartija od vrednosti, tj. repo operacije) koje banka emituje. Dakle, strane banke ne kreditiraju privredu, već se upuštaju u spekulativnu ekonomiju. Strane banke se zadužuju u matičnim zemljama po daleko nižoj kamatnoj stopi (manja od 1%), zatim ta devizna sredstva prodaju NBS za dinare, kako bi dinarima izvršili kupovinu hartija od vrednosti. NBS tako jača devizne rezerve istovremeno preuzimajući obaveze isplate visokih kamata stranim bankama koje se zatim odlivaju u inostranstvo. O dinamici repo-operacija govore i sledeći podaci: godine 2005. su izvršene repo-operacije u iznosu od 16 milijardi dinara, dok su već 2009. dostigle iznos od 151 milijarde dinara. Ako se uzme u obzir da je kamatna stopa u tom periodu znala dostići i 17%, onda je jasno da je devizno opterećenje NBS po osnovu isplate kamata ogromno.

Sa druge strane, strane banke svoje kreditne plasmane usmeravaju uglavnom na sektor stanovništva, uz visoke kamatne marže. Tako se jedan dobar deo poslovanja stranih banaka odnosi na pružanje potpore spekulativnoj ekonomiji koja zajedno sa deviznom štednjom stanovništva održava koliko-toliko stabilan kurs dinara. Ipak, stvarne devizne rezerve Srbije se vrlo lako mogu istopiti rastućim deviznim obavezama privrede i države, a ako se uzme u obzir činjenica da dobar deo ovih rezervi čini privatna devizna štednja, onda je alarm vlade za forsiranjem izvoza kao drugog izvora deviznog priliva jasan. Ono što nije jasno jesu mere kojima vlada i NBS podstiču izvoz. 2015. godine je NBS odobrila kredite namenjene izvozu u vrednosti od samo 3 milijarde dinara dok je iznos kredita za uvoz za istu godinu iznostio 33 milijardi dinara, dakle 10 puta više! Toliko o vladinoj glasnoj podršci izvozu… Tretman svih vlada prema izvozno orjentisanim granama najbolje se vidi u nediverzifikovanom izvoznom sektoru gde povlačenje jednog bitnijeg stranog investitora dovodi do makroekonomskih poremećaja. To je i bio slučaj kada se US Steel povukao iz Srbije i kada se celokupan izvoz metalske industrije smanjio za 500 miliona eura.

Statističke kolizije i spoljni dug

Često se ističe da SDI ne utiču na stanje spoljnog duga, jer SDI unose u domaću ekonomiju svež kapital. To međutim nije tačno, ukoliko razmislimo o tome kako odliv dohotka od SDI utiče na deficit platnog bilansa. Odliv dohotka kroz isplatu dividendi i kamata stranim investitorima indirektno utiče na povećanje spoljnog duga, jer porast udela odlivenog dohotka po osnovu SDI u celokupnom tekućem računu zemlje proizvodi nova zaduživanja kako bi se pokrili tako stvoreni deficiti. Kretanje u ovom začaranom krugu izgleda ovako: deficiti tekućeg računa su finansirani stranim kapitalom (uglavnom stranim kreditima); dohodak od SDI se odliva iz Srbije stvarajući ozbiljne platno-bilansne probleme; za pokrivanje deficita tekućeg računa Srbiji je potrebno još više stranih kredita i SDI – što automatski stvara buduće deficite koji se finansiraju jedino većim prilivom stranog kapitala. Posledice ovakvog kretanja su katastrofalne: danas na plaćanje kamata po osnovu spoljnjeg duga odlazi čitava neto akumulacija privrede zajedno sa celokupnim prirastom bruto proizvoda.

Ovo potvrđuju podaci NBS o kreditnom teretu koje vlast ozbiljno falsifikuje kroz izveštaje Agencije za privredne registre (APR). Srpski monetarni ekonomist Slobodan Komazec je u svom tekstu pratio ove statističke kolizije. On podseća na podatak APR-a da je 2014. godine privreda u celosti (budžet, preduzeća i banke) ostvarila neto finansijski gubitak od 132.6 milijarde dinara. Te iste godine je teret kamate privrede iznosio 245 milijardi dinara. 2015. godine APR izveštava da je privreda ostvarila neto dobit od 143.8 milijardi dinara, što u bruto iznosu (sa sve porezima) iznosi 276 milijardi dinara. Za 2015. godinu teret kamate za privredu je iznosio 270 milijardi dinara uz nominalni rast BDP-a od 2,3% i prirast bruto proizvoda od 96 milijardi dinara. Kako je onda moguće da je ukupna dobit tolika ako je prirast bruto proizvoda svega 96 milijardi dinara, a ukupna kamata 270 milijardi dinara? Na ovo osnovno aritmetičko pitanje, kao i na mnoga druga, vlast nema odgovor. Statističke kolizije su inače pravilo za Srbiju. Uništavanjem Službe društvenog knjigovodstva i Zavoda za obračun plaćanja 2000. godine uništeno je statističko-metodološko blago kada se radi o praćenju efekata investicija. Uništene su tabele koje sadrže izvore finansiranja investicija, strukturu investicione potrošnje po regionalnom, tehničkom i ekonomskom principu, efekte investicione potrošnje na dohodak, zaposlenost, uvoz, izvoz i rast, kao i preporuke o mogućnostima i izvorima vraćanja inostranog kapitala. Ukoliko ne postoje ovakve ozbiljne institucije koje bi pratile kompleksnu statistiku politike SDI, onda je lako, na osnovu statističkih igrarija koje zadovoljavaju kriterijume međunarodnih finansijskih institucija, govoriti o stabilnosti.

Efekti politike stabilizacije u konktekstu SDI su sledeći: stabilizovane su cene ali je domaća privreda nelikvidna; stabilizovan je budžet tako što su se administrativna rezanja plata i penzija vratila u budžet kao prihodi; stabilizovan je subvencionisan minimalac radnicama i radnicima u stranim kompanijama; stabilno je i servisiranje spoljnjeg duga i plaćanje kamata za koje ni tako “fascinantan rast BDP-a” nije naprosto dovoljan. Pa gde je ovde rizik za strani kapital? Hoytova izjava sa početka teksta se može čitati i kao potajna želja svih investitora. Ona je jasno izražena na bilbordu na ulazu u Batočinu: Investirajte – sve je besplatno!

 

 

Ivan Radenković
Bilten

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *