Close
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Engleski novinar o srpskim finansijama: Serbija, raj siromašnih
BiF Analize Čitajte B&F online

Engleski novinar o srpskim finansijama: Serbija, raj siromašnih

ovca
Zorica Žarković on 15/07/2017 - 09:01 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1667 times!

Najjednostavnija stvar na svetu je da se na novac dat na zajam u Srbiji – uz uzimanje hipoteke ili nekog drugog apsolutno sigurnog zaloga – dobije kamata od 9 ili 10%. Takvog zajmodavca Srbi bi posmatrali kao velikog filantropa, jer srpski zajmodavci doslovno piju krv srpskim zajmoprimcima, poručivao je stranim investitorima engleski novinar Herbert Vivijan krajem 19. veka, pozivajući ih da ulažu u ovu zemlju „neverovatnog potencijala, izvanredno plodnu, sa istorijom čudesnijom od svake bajke i herojima koji bi jednog dana mogli da izazovu metež u Evropi“.

„Popularno je prikazivati Srbiju kao zemlju koja se ljulja na ivici finansijske provalije. Ali, svi koji su Srbiju proputovali onako kako sam ja to učinio, i videli kakvo bogatstvo ona ima u prirodnim resursima, moraju da priznaju da je mogućnost da ta zemlja bankrotira stvarno minimalna. Srbi imaju sva prava da ukazuju na glupost naših investitora koji traće novac na neizvesne poduhvate u Africi, iako su im pravi i sigurni poslovi doslovno na dohvat ruke“, piše engleski novinar Herbert Vivijan u svojoj knjizi „Serbija, raj siromašnih“, koju je objavio u Londonu 1897. godine.

Analizirajući finansijsko stanje srpske države krajem 19. veka, Herbert ističe da je Srbija sve do 1873. „mogla da pogleda celom svetu u oči jer nikome nije dugovala ništa“. Njeno „dužničko ropstvo“ je usledilo nakon potpisivanja Berlinskog sporazuma, kada je Srbija u zamenu za Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički okrug morala da potpiše sa Austrougarskom Železničku konvenciju o izgradnji pruge koja bi Habsburšku monarhiju povezala sa Turskom i Bugarskom, „stavljajući se na milost i nemilost Austrougarskoj u trgovinskom i finansijskom smislu na veoma dugačak period“.

Taktika Bečke berze, „dostojna samo prezira“, odgovorna je i što državne obveznice Srbije, koje donose garantovanih 45% prinosa, danas vrede tako malo. „Svako ko ima bar malo mozga u glavi, mora da zaključi da je kupovina tih obveznica primamljiva investicija“, ocenjuje engleski novinar i navodi da ukupno zaduženje Srbije iznosi 355 miliona dinara, od kojih se 198 miliona već pojavljuje na berzi u Berlinu, a 126 miliona na berzi u Parizu, dok će se većina preostale sume ubrzo naći na Londonskoj berzi. Obveznice petoprocentnog državnog duga su 1895. pretvorene u obveznice četvoroprocentnog državnog duga po jednakoj nominalnoj vrednosti, a rok isplate je produžen sa 50 na 75 godina.

Držaoci tih obveznica spremno su pristali na takvu konverziju, jer im je kao posebnu garanciju država ponudila neke od svojih veoma važnih prihoda: od železnica, od taksenih marki, akciza na pivo i vino, od monopola nad proizvodnjom duvana, soli i mineralnih ulja, prihod od carina i prihod od poreza na godišnji obrt trgovaca.

„Treba primetiti da je stvarno za žaljenje što prihode koje bi mogla da upotrebi za svoj razvoj, Srbija mora da čuva kao garanciju da će isplatiti svoje kreditore. A dug Srbije nikako ne prevazilazi njenu platežnu sposobnost. To je nesporna istina, tako da je više nego nepravedno što ona mora da plaća nerealno visoke kamate na njega i koristi premali deo sredstava koje prikuplja na ime poreza za sopstveni razvoj“, ističe Herbert.

Srpski seljak planduje

On predlaže da bi rešenje za problem srpskih finansija pre svega trebalo tražiti u uvećanju poreza. „Naravno, to bi bila nepopularana mera, ali bi jaka i odgovorna vlada mogla da je sprovede u delo bez ikakvih problema. Kako su Srbi velike patriote, oni bi tu meru na kraju podržali, jer bi shvatili da bi time svojoj zemlji pomogli da se finanijski oporavi. Porezi u Srbiji su neverovatno niski i privremeno bi mogli da budu utrostručeni ili čak učetvorostručeni, a da to ne ugrozi ni najsiromašnije slojeve stanovništva. Jedna srpska izreka glasi: ’Ovce su za šišanje’. Nema nikakve sumnje da je to tačno, ali nema ni sumnje da smo svi mi dužni da se žrtvujemo za svoju zemlju“.

Engleski novinar napominje da su indirektni porezi, ujedno i jedini koje plaćaju najsiromašniji slojevi stanovništva, „neverovatno niski“, navodeći primer da je porez na zemlju za četiri petine manji od onoga koji plaćaju britanski podanici u Indiji, dok se posedovanje ovaca, koza i svinja uopšte ne oporezuje. „A u susednoj Bugarskoj, seljaci plaćaju po jedan franak za svaku ovcu i po 60 santima za svaku kozu i svaku svinju. S druge strane, neke pogodnosti – kao što je sticanje višeg obrazovanja – za koje bi trebalo da plaćaju svi koji ih koriste, u Srbiji su besplatne jer novac za njih obezbeđuje država. Posledica svega toga je da seljaci rade mnogo manje nego što je to normalno, neki od njih samo dva dana nedeljno, a država odustaje čak i od onoga što joj je neophodno – izgradnje puteva, mostova i kanala“. Nauprot tome, ako pojedinac ulaganjem svog kapitala i energije uspe da poboljša zemljište i učini ga produktivnijim, država takvu zemlju odmah svrstava u višu katgoriju i naplaćuje mu veći porez, što je destimulativno, ocenjuje Herbert.

Pohlepni stranci i domaće derikože

Srpskoj vladi kritike se upućuju i zbog načina na koji ona postupa prema koncesionarima, „ali ja sam uveren u to da su te kritike samo posledica zavisti i pohlepe. Tvrdi se da srpska vlada oduzima koncesiju čim neki koncesionar ostvari značajan uspeh, konfiskuje njegovo preduzeće i lošim upravljanjem tim preduzećem pretvori profit u gubitak. Na taj način je, bar ako je verovati pričama, izvršila eksproprijaciju imovine Francuske železničke kompanije i austrijskih monopolista nad proizvodnjom soli i duvana, a zbog kojih sada Belgijska tramvajska kompanija strahuje za sudbinu svojih srpskih pogona“.

Tačno je da je Francuska železnička kompanija dobila koncesiju na 50 godina i da joj je ona oduzeta posle nepunih 10, ali je rat sa Bugraskom to učinio neizbežnim. „Zbog tog rata srpska vlada je bila primorana da preuzme kontrolu nad železnicom u svojoj zemlji, nezavisno od toga što su joj brojne nepravilnosti i zloupotrebe davale obilje razloga da to učini i mnogo ranije. Menjanjem trase pruge, zbog čega je ona produžavana bez ikakvih razloga, uvećavani su troškovi izgradnje, a pošto je srpska država bila u obavezi da nadoknadi sve deficite, oni su proizvođeni netačnim vođenjem računovodstvenih knjiga. Međutim, bez obzira na sve to, Francuska železnička kompanija je isplaćena više nego pošteno, uostalom kao i austrijski monopolisti nad proizvodnjom soli i duvana“.

Kada je reč o Belgijskoj tramvajskoj kompaniji, u toku samo jedne godine poslovanja ona je ostvarila profit kojim je nadoknadila 65% uloženih sredstava i sada se buni što opštinske vlasti – koje postupaju u skladu sa svojim pravima i ovlašćenjima – od nje traže da otvori nove proizvodne linije onako kako je obećala, kritikuje Herbert i dodaje: „A ona to ne želi, jer bi ulaganjem u njih smanjila svoje enormne profite. Sve u svemu, investitori nemaju nikakav razlog za strah, jer od srpske vlade mogu da očekuju samo velikodušnost, podršku i podsticaj“.

Herbert savetuje da ukoliko strani ulagači računaju na to da će velike prihode od srpskih koncesija imati čak i ako nikada ne dođu u Srbiju, još više i brže bi profitirali ukoliko bi je posetili i bar neko vreme proveli u špekulisanju na njenom finansijskom tržištu. On napominje da u Srbiji postoji 27 bankarskih udruženja i 28 „štednih banaka“ i da sve one posluju izuzetno uspešno. „Jer, najjednostavnija stvar na svetu je da se na novac dat na zajam u Srbiji – uz uzimanje hipoteke ili nekog drugog apsolutno sigurnog zaloga – dobije kamata od 9 ili 10%. Takvog zajmodavca Srbi bi posmatrali kao velikog filantropa, jer srpski zajmodavci doslovno piju krv srpskim zajmoprimcima, tako da bi strani zajmodavci koji bi se zadovoljili kamatom od 9 ili 10 procenata u Srbiji bili dočekani više nego srdačno“, poručuje engleski novinar.

 

 

FINANSIJE TOP 2016/17

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *