Close
/ B&F Plus / Drugačiji pogled na prodaju PKB-a: Zaboravljeni socijalistički preduzetnik
BiF Analize Čitajte B&F online

Drugačiji pogled na prodaju PKB-a: Zaboravljeni socijalistički preduzetnik

krava
Redakcija BIF on 27/08/2017 - 09:36 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 630 times!

Kako bi se, da je živ, osećao Petar Zečević, koji je bio personifikacija za nastajanje jednog od najvećih poljoprivredno industrijskih giganata u Evropi i koga su sa poštovanjem posećivali menadžeri najvećih svetskih kompanija i banaka, kao i predsednici i krunisane glave mnogih država, kada bi prisustvovao privatizacionom mrcvarenju ostataka PKB-a?

Za razliku od mlađih generacija, one starije je i dalje teško ubediti da je Gugl sveznajući. I stvarno, ukucajte ime bilo koje estradne ili sportske zvezde, marke telefona ili drugog „brenda“ i dobićete toliko podataka da ne znate odakle da krenete, ali probajte, na primer da na njemu pronađete, pardon „izguglujete“, pojmove Duđeira, ili Ulica Petra Zečevića. Nećete naći ništa. Po današnjim kriterijumima reč je o stvarima koje nisu relevantne, jer ako vas nema na internetu pravo je pitanje da li ste ikada i postojali.

Doduše, u vezi sa Petrom Zečevićem dobićete više poveznica ka osobama sa tim imenom i prezimenom, predlog da postanete Fejsbuk prijatelj sa njima, ali tek negde na drugoj, ili trećoj strani nalazite informaciju sa sajta sadašnje PKB Korporacije da je „legendarni Petar Zečević 1948. godine postao direktor Zemaljskog poljoprivrednog dobra“. Kako je dugogodišnji direktor PKB-a odavno upokojen, teško da je on osoba sa kojom možemo da postanemo prijatelji, makar i na Fejsbuku, pa će to morati da pričeka barem dok mu se ne pridružimo na onom svetu.

I ta intrigantna rečenica je sve što sveznajući internet zna o čoveku koji je bio personifikacija za nastajanje jednog od najvećih poljoprivredno industrijskih giganata u Evropi, ali za koga je vezano i nastajanje Beograda na levoj obali Dunava. O „Beogradu na vodi“ slušamo svakodnevno, dosta se zna i o izgradnji Novog Beograda, ali ne i o mukotrpnom isušivanju močvara između Tamiša i Dunava i širenju grada sa one strane nekadašnje dunavske granice sa Austrougarskom. Istovremeno sa nicanjem PKB-a, konglomerata koji u zenitu zapošljavao desetine hiljada radnika i raspolagao sa 100.000 hektara zemljišta, nekako stidljivo je nastajao čitav jedan novi grad.

„Veliki od močvare”

Ne zna se koliko je istinito da su Zečevića u šali nekad zvali „Veliki od močvare“, ali je sigurno da su ga sa poštovanjem posećivali menadžeri najvećih svetskih kompanija i banaka, kao i predsednici i krunisane glave mnogih država. Istine radi, prvi veći nasipi na levoj obali Dunava kod Beograda počeli su da se grade pre Drugog svetskog rata, ali na mestu gde sada živi skoro 100.000 stanovnika, tada su postojala samo sela Borča i Ovča, koja su često opisivana i kao dva mala ostrva u nepreglednom ritu. Mnogi još uvek mladost povezuju sa onim viršlama iz čuvenih crvenih kioska PKB-a koje su zalivali njihovim „Kravica jogurtom“ ili „Vitasokom“, ali Ulicu Petra Zečevića uzalud ćete pokušavati da nađete na mapi Beograda.

Doduše, nema ni znamenja drugim legendarnim direktorima koji su u tom periodu pravom preduzetničkom strašću ni iz čega stvarali privredne gigante. Kao da između Kapetan Miše, Ička, Vajferta, Luke Ćelovića i drugih predratnih preduzetničkih gromada i savremenih tajkuna nije postojalo ništa. Kao da dobar deo ovih zadnjih nije nastao na ruševinama onoga što su neki ljudi sa imenom i prezimenom pre toga stvarali. Uteha je da je Petru Zečeviću možda udobnije u legendi u koju je otišao, nego ovde sa nama prinuđenim da posmatramo privatizaciono mrcvarenje ostatka PKB-a. Mrcvarenje kojim se od njega bez naknade uzima najbolje poljoprivredno zemljište na kojem, potom, niču mostovi i magistrale, ili će sutra nići nove industrijske zone, ali ćemo i dalje biti uveravani od samozvanih konsultanata za strane i druge investicije kako je to preduzeće teret naših poreskih obveznika koji treba prodati što pre, što će reći bud zašto. A neki bivši ministri poljoprivrede će tome dodati da to treba činiti na parče, jer niko ozbiljan više neće da se bavi integrisanom poljoprivrednom proizvodnjom.

Duđeira, šta je to?

A sad, Duđiera, šta je pa to? Kada probate da nađete nešto pod tim imenom, ili pojmom Duđeira projekat, Gugl je na ivici nervoze i umesto toga nudi značenje reči dunđer ili priču o Lenki Dunđerski. Pokušate li sa engleskom transkripcijom originalne arapske reči, pa potražite Dujailah project, sveznajući internet sa olakšanjem izbacuje sijaset poveznica koje se odnose na neke bitke iz bliže ili dalje istorije, ali vas upućuje i na pokušaje oživljavanja poljoprivrede u istoimenoj južnoj pokrajini države Irak, slivu reka Tigar i Eufrat. Ono što laik može da dokuči iz mahom stručnih tekstova na različitim jezicima je da ti pokušaji traju skoro čitav vek i da ih sprovde, pored samih Iračana, razne međunarodne organizacije i strane kompanije. Shvatate da se na mestu sadašnje zaslanjenje pustare nekada nalazilo zemljište koje je svojom legendarnom plodnošću omogućilo nastajanje Mesopotamskog carstva kao ishodišta svih najstarijih civilizacija o kojima smo učili u školama pre interneta.

Međutim, ni tu nećete naći ni redak koji bi vam objasnio kako je, pored svih tih planina hrane koje je neprestano stvarao, taj nekadašnji PKB mogao da tokom svog trajanja izveze još i znanja i projekata za milijardu dolara. Duđeira projekat, kako smo mi to zvali po Vuku, bio je samo jedan od njih, i taj složeni poduhvat izgradnje irigacionih kаnala nije sprovodio samo PKB, nego je to radio zajedno sa preduzećima Neimar, Kanal Dunav-Tisa-Dunav i Mihailo Pupin. A sličnih je poduhvata bilo i u nizu drugih zemalja.

Možda nas više ne bi bilo tamo posle svih tamošnjih „Pustinjskih oluja“ i drugih projekata koji nisu imali veze sa irigacijama, čak i da su nakon ovdašnje tranzicije opstala sva ta naša preduzeća, ili da su barem i približno ono što su bila tada, ali deluje nestvarno da je zemlja koja danas pokušava da se pozicionira jeftinom radnom snagom i raznim stimulacijama onima koji bi da je zaposle, nekada izvozila kompleksan know how. Ako mislite da je to moglo samo Sadamu Huseinu, onda vas pozivamo da na Youtube (ipak taj internet na kraju!) pogledate propagandno, ali ipak informativno ostvarenje „Dunav filma“ snimljeno 1980. godine u čast 35-to godišnjice PKB-a.

Izgleda da ni tamo nije zabeležena poseta Robeta Mcnamare, tadašnjeg predsednika Svetske banke, ali to bi već ionako bilo previše legendarnih ličnosti, projekata i predela za jedan napis. Toliko, da preti da ogreznete u „bravarevu“ propagandu i na kraju još poverujete da se u to vreme znalo za društvenu odgovornost i da su tačne sve one priče o stanovima za radnike, odmaralištima ili onom što se danas zove dualno obrazovanje i permanentna edukacija zaposlenih o kojima se tu priča. A nije da je falilo za investicije i razvoj.

Poguraj da propadne, pa traži nove

Možda je preterano reći da je planetarna slava poljoprivredno industrijskih kombinata bivše zemlje bila čuvena jednako kao i kubanska medicina ili sport, ali PKB, Servo Mihalj, PIK Bečej, ili Belje jesu bili svetska imena. Od potrebe da se u četrdesetim i pedesetim godinama XX veka izvrši agrarna reforma i prehrani zemlja devastirana strašnim ratom, neverovatnom brzinom su izrasla u složene i prosperitetne sisteme kojima su gravitirali i individualni poljoprivrednici.

Zaokružila su ceo ciklus od ratarske, preko stočarske proizvodnje, do moderne prerađivačke industrije i maloprodaje na koje se naslanjala prateća hemijska i industrija đubriva, industrija poljoprivrednih mašina, naučni instituti i drugo. A pored svega toga, transferisala su znanja individualnim poljoprivrednicima i omogućavala im da se njihovi proizvodi sa lakoćom nađu na maloprodajnim policama.

Miodrag Kostić, vlasnik MK Group, najveće domaće poslovne grupacije u oblasti poljoprivrede i prehrane, voli da ponavlja da je sve što on radi samo ono što su pre njega radili poljoprivredno industrijski kombinati, a moglo bi da se svede na vertikalnu integraciju proizvodnje. Kako bi rekla popularna krilatica – od njive do trpeze. Ono što ostaje nejasno, zašto je onda preovlađujuća politika u ovim tranzicionim vremenima bila da su tadašnji poljoprivredno industrijski kombinati morali prvo da propadnu da bismo čekali da ih zamene neki novi? A može da se doda i pitanje zašto jedna Nemačka i dalje ima slične kombinate u državnoj svojini, a u Izraelu i ne postoje drugačiji?

 

 

Vladan Žarković
broj 139/140, jul/avgust 2017.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *