Close
/ Posle 5 / Boris Stanić, slikar i strip autor: Kako me je čitanje stripova hendikepiralo
BiF Analize Čitajte B&F online

Boris Stanić, slikar i strip autor: Kako me je čitanje stripova hendikepiralo

nenadteralac
Marko Miladinović on 22/09/2017 - 12:45 in Posle 5, Slajder

This post has already been read 700 times!

Gavrilo Princip i deda Radosav glavni su likovi stripova koji su prethodnih nekoliko godina svojim kvalitetom „iznenadili” domaću i svetsku scenu. Njihov autor, Boris Stanić, za „Biznis & Finansije” priča o svom procesu rada, o solidarnosti srpskih stripadžija, ali i o tome kako je buntovništvo još uvek prisutno među mladima, samo se ispoljava drugačije nego pre.

Tridesettrogodišnji Pančevac Boris Stanić još jedan je u nizu umetnika koji potvrđuju da je domaća stripska scena, iako mala obimom, i te kako bogata neizmernim talentom. Profesionalno je počeo da crta stripove pred sam kraj studija slikarstva, kada se, kako kaže, vratio stripu – „svojoj prvoj ljubavi“ i herojima iz detinjstva, čije avanture je delio i čitao zajedno sa bratom, i tako u krug dok ih ne nauče napamet.

Međutim, Stanić za svoje junake ne uzima borce bez mane i straha, niti biva žanrovski ukalupljen, kao što je to slučaj u mejnstrim stripovima. Upravo svojim nesvakidašnjim stilom i odabirom tema ovaj autor je za kratko vreme uspeo da privuče pažnju najuglednijih svetskih teoretičara sedme umetnosti.

Publici se prvi put predstavio pre šest godina autorskim delom „Radosav“ (u izdanju Komika iz Novog Sada), koje će uskoro dobiti i treći nastavak. U tom, sada već serijalu, Stanić pripoveda o „nekim stvarnim, a nekim nedosanjanim“ dogodovštinama sopstvenog dede. Takođe, u saradnji sa holandskim istoričarem Gvidom van Hengelom objavio je „Atentat – S one strane patnje“ (Besna Kobila, Zemun), grafički roman u kome prikazuje Sarajevski atentat i poslednje dane Gavrila Principa. Njega je pre dve godine poznati britanski istoričar stripa Pol Gravet uvrstio na godišnju listu 50 najboljih stripova iz celog sveta, a teoretičar i esejista Zoran Đukanović napisao je da su „autori briljirali ispričavši priču iz ugla ljudske tragedije učesnika, zahvativši tokove svesti zaverenika“, i takvim pristupom „izbegli zamku politizacije“ ove osetljive teme. Oba dela odlikuje jedinstven crtački senzibilitet, u kome do izražaja dolaze sirove emocije i preplitanje najrazličitijih umetničkih uticaja.

 
IMG_20170729_114919BIF: Na koji način je studiranje slikarstva oblikovalo tvoj odnos prema stripu i tvoje specifično likovno izražavanje u ovom mediju?

Boris Stanić: Sada uviđam da je slikarstvo, u stvari, za mene predstavljalo iskorak. Moje interesovanje za stripove počelo je još dok sam bio klinac jer ih je moj otac sakupljao i donosio u kuću. Ja sam se „navukao“, pre svega, na Korta Maltezea, Asteriksa i Taličnog Toma…

Kasnije, na Fakultetu likovnih umetnosti strip je, na neki način, bio prognan. Danas donekle razumem profesore, zato što su nas učili da ne treba odmah da razvijamo sopstvenu stilizaciju i ilustrativno crtanje, međutim tada sam to doživeo kao otpor prema stripu. U potrazi za sopstvenom poetikom, na kraju sam se u potpunosti posvetio crtanju stripova.

 
BIF: Mnogi pripadnici srednjih generacija danas se sa setom prisećaju kako su kao mali čitali stripove, i njihovu „društveno-vaspitnu“ ulogu pripisuju prohujalim bezbrižnim vremenima. Koliko je to čitanje stripova u detinjstvu uticalo na formiranje tvojih kasnijih pogleda na svet?

B. Stanić: Mislim da sam zahvaljujući stripovima kreirao romantičnu sliku o svetu oko sebe, to jest o podeli između dobra i zla. Takvo shvatanje je svojevrsni hendikep, jer me nije odgovarajuće pripremilo za susret sa svetom „odraslih“, u kome granice nisu tako jasno podeljene – iskušenja budu perfidnija, a dobro ne pobeđuje baš uvek.

 
BIF: Da li onda „neke nove klince“ ne treba upućivati na stripove? Ili će, odsustvom literature u kojoj dobro (uvek) pobeđuje zlo, oni ipak ostati uskraćeni za kvalitetne uzore?

B. Stanić: Ponekad deci „poturam“ stripove ili crtane filmove koji su meni bili značajni kad sam bio u njihovom uzrastu, ali vidim da to ne nailazi uvek na dobar prijem kod njih. Oni danas imaju svoje svetove u kojima pronalaze stvari koje ih interesuju, baš kao što smo mi to nekada radili u nekim stripovima i filmovima. Sada postoje drugi nivoi komunikacije, druga su vremena, pa se i mladalački bunt ispoljava drugačije nego pre. Nemam tendenciju da iznosim zaključak da među današnjim klincima više nema buntovnika samo zato što na ulicama više ne mogu da se vide pankeri… Takvo razmišljanje je zamka u koju je lako upasti.

 
BIF: Uprkos svim tim novim medijima i sadržajima, poslednjih godina ipak je došlo do renesanse domaćeg strip izdavaštva i stvaralaštva. Kakva je, zapravo, srpska strip scena u ovom trenutku i može li na njoj da se živi od stripa?

B. Stanić: Kod nas ne može da se živi od stripovskog stvaralaštva, osim ako ne govorimo o nekolicini autora koji u ovom trenutku rade za američko, francusko ili italijansko tržište. Pošto tu nema puno para, onda su autori, teoretičari i izdavači nekako upućeni jedni na druge – mnogo su solidarniji i bliži nego što je to slučaj sa takozvanom visokom umetnošću. Nema mesta sujeti, i svi se bave stripom iz ljubavi i entuzuijazma.

 
BIF: Koliko ti znače priznanja međunarodnih autoriteta, i na koji način se tvoj način rada izmenio od prvih nacrtanih strana do danas?

B. Stanić: Mislim da mi je sada teže nego na početku jer sam u međuvremenu stekao veća očekivanja. Sada se češće vraćam na urađeno, više ispravljam i više planiram. Sam proces crtanja traje mnogo duže nego pre, što tek naknadno uvidim kada pogledam sve te popunjene sveske sa skicama i pripremama.

Priroda stvaranja stripa je takva da nastanak jednog dela može da potraje i nekoliko godina, i podrazumeva donošenje velikog broja odluka, zbog čega postoji mogućnost da se usput izgubi potrebna kritička distanca. Zato je dobro ponekad se konsultovati sa drugim kolegama.

 
BIF: Koliko vodiš računa o tome kada ćeš da „iznenadiš“ čitaoca nekim naizgled neočekivanim, često veoma ekspresivnim prizorom? Da li takvi detalji u tvojim stripovima nastaju promišljeno ili, naprotiv, potpuno intuitivno?

B. Stanić: Moji stripovi ne slede klasičan stripski narativ, sa scenarijima koji prate pravila filmskog sekvencioniranja. Voleo bih da iščupam strip iz uticaja filmske umetnosti i njenog jezika – kadriranja i dinamike – i više ga približim slikarstvu i grafici, u čemu je ključan uzajamni odnos teksta i slike, dva izvora iz kojih crpim pripovedačku materiju. Ponekad me tekst navede šta ću dalje da nacrtam, a drugi put mi neki tek završeni crtež ukaže kojim ću narativnim putem dalje da krenem.

Sadržaj koji nosim u sebi pretvaram u masu crteža i rečenica, gde ponekad namerno zadržavam usput napravljene greške, kako bih bolje postigao efekat sirovosti i ekspresivnosti. U tom smislu, jako vodim računa kako će određeni prizor da deluje na čitaoca i njegova osećanja.

 
septembar 2017, broj 141.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *