Close
/ Posle 5 / Sudbina svetionika: od orijentira za mornare do pejzaža za fotkanje
BiF Analize Čitajte B&F online

Sudbina svetionika: od orijentira za mornare do pejzaža za fotkanje

svetionik
Marija Dukić on 03/09/2017 - 09:40 in Posle 5, Slajder

This post has already been read 1544 times!

Od kada se čovek otisnuo vodenim putevima, gradio je svetionike da ga drže dalje od opasnosti i vode ka željenom cilju. Svetionici su bili putokazi ili znaci upozorenja, podizani na morskim obalama i ostrvima, a gradila ih je čak i kopnena Srbija u svojim najvažnijim rečnim lukama. Danas, umesto vatre, sveća ili fenjera, svetionici koriste LED sijalice i napajaju se solarnom energijom, ali to nije dovoljno efikasno: zbog troškova održavanja i tehnološkog napretka, oni gube svoju osnovnu funkciju, pa postaju turističke atrakcije ili se zauvek gase.

Prve svetionike na svetu podarila nam je priroda. Naime, antički mornari su usmeravali svoje brodove gledajući u aktivne vulkane na kopnu, pa je verovatno neko od njih prvi došao na ideju da napravi visoki objekat koji emituje svetlo. Vekovima unazad oni su predstavljali jedan od najznačajnijih orijentira za izbegavanje oštrih stena i nezgodnih rtova koji su često bili uzrok potapanja plovila. Jedan od najpoznatijih svetionika, koji spada i u sedam svetskih čuda, izgrađen je na Farosu u blizini Aleksandrije između 300. i 280. godine p.n.e i tada je sa svojih 117 metara predstavljao najvišu građevinu na svetu. U podnožju je imao oko 300 soba a sa vrha je emitovao jaku svetlost, noću uz pomoć vatre a danju velikim ogledalima. Ta svetlost se, navodno, mogla videti sa 50 km, zbog čega je igrao značajnu ulogu u razvoju aleksandrijske luke, sve dok ga zemljotres nije uništio u 14. veku. Iako već dugo ne postoji, sećanje na njega živi i dan danas u romanskim jezicima, u kojima se za svetionik ili svetlo koristi reč „faros“.

Od dana kada je izgrađen svetionik u Aleksandriji do danas mnogo se toga promenilo. Uporedo sa razvitkom tehnologije unapređivana je i funkcionalnost ovih zdanja. U početku su u svetionicima zapošljavani ljudi koji bi se svake noći po nekoliko puta peli stepenicama do vrha i palili vatru, a po potrebi i spašavali utopljenike koje primete na horizontu. Vremenom se sa upotrebe otvorenog plamena prešlo na korišćenje sveća, zatim fenjera, gasnih lampi a potom i struje. Već 1860. godine, deceniju pre uspostavljanja prve ovakve ulične rasvete, Francuska i Velika Britanija imale su električne svetionike. Baš uz njihovu pomoć uočene su prednosti i ekonomičnost upotrebe struje, kao što su jaki snopovi svetlosti uz manju potrošnju pogonskog goriva. Međutim, nisu svi imali korist od modernizacije, a pogotovu ne ljudi koji su radili na održavanju rasvete u svetionicima, a koji su odjednom postali – nepotrebni. Danas su u Sjedinjenim Američkim Državama svi svetionici automatizovani, sem jednog u Bostonu, koji je ostavljen u tradicionalnom ruhu, sa nekoliko zaposlenih, isključivo iz sentimentalnih razloga.

Američka romantika

Mornari tvrde da se i danas, uprkos postojanju veoma efikasne tehnologije za orijentaciju u prostoru poput GPS-a, sigurnije osećaju kada ugledaju konture svetionika na horizontu. Džeremi Dentremont, istoričar koji proučava istoriju ovih objekata, procenjuje da je u SAD između 60 i 70 odsto od postojećih 800 svetionika i dalje aktivno, dodajući da je teško proceniti tačan broj jer su oni u vlasništvu privatnih lica, neprofitnih organizacija i države. Prema njegovom mišljenju, razlog što svetlo u američkim svetionicima i dalje gori leži u činjenici da GPS, radio i druge veze mogu da otkažu, kao i kompjuterski sistemi, te da zato nije na odmet imati pravu, fizičku oznaku koja će moreplovcima pomoći da utvrde svoju poziciju.

Njihovi signali povremeno pomažu i američkoj obalskoj straži, ali pošto se to sve ređe dešava, ova institucija je racionalizovala svoje troškove i kroz smanjenje finansiranja svetionika, koje sada prodaje ili donira a zadržava odgovornost samo za njihovo osvetljenje. Kako bi pojeftinila cenu rasvete i njenog održavanja, Straža je počela da koristi solarnu energiju koja se mnogo više isplati nego, na primer, skupi podvodni kablovi. Takođe je umesto običnih, postavila LED svetla koja su ekonomičnija i jednostavnija za održavanje.

Ovo je jedan od retkih primera da su Amerikanci pre romantični i sentimentalni, nego pragmatični po pitanju zaostavština iz prošlosti koje im ne donose direktan profit. Dok se ova zemlja trudi da sačuva svoje svetionike, Nemačka ih je većinu pogasila, ostavivši njihova zdanja samo kao podsetnik na pomorsku istoriju. I mnoge druge zemlje sledile su njen primer, dok se Amerika, ipak, jedno vreme trudila da se odupre ovom trendu. No, mnogi misle da je samo pitanje trenutka kada će svesti računicu da li joj se isplati očuvavanje svetionika. Jer, ko želi da ima moderne i efikasne svetionike, mora u njih i da uloži.

Ovih dana, vode ih mašine kojima se upravlja daljinski. Senzori koji su postavljeni na njima prate vremenska dešavanja i po potrebi automatski uključuju dodatnu signalizaciju. Tako, na primer, uređaji sami mere vlažnost u vazduhu i ako je ima previše uključuju signale za maglu. Možda to smanjuje cenu rada, ali svakako nije jeftinije od gašenja svetionika i potpunog prelaska na moderne tehnologije za orijentaciju, do kojeg bi uskoro moglo da dođe, strahuje pomenuti istoričar Dentremont.

Srbija u mraku

I naša zemlja, iako kopnena, svojevremeno je gradila svetionike na rekama, a sada oni koji su preostali služe kao istorijska atrakcija. Dva najpoznatija predstavljaju pravu retkost jer su izgrađeni u paru na Dunavu u blizini Pančeva. Ovaj grad je u 19. veku bio veoma prometna luka u koju su dolazili sve veći teretni brodovi, te su Pančevci 1909. godine napravili svetionike kako bi im omogućili bezbedniju vožnju. Dve kule, svaka sa po jedne strane reke, sagrađene su od žute opeke, a na njihovim vrhovima nalazile su se pokrivene terase sa snažnim lampama. One su, osim kao značajna „saobraćajna signalizacija“, poslužile i kao turistička atrakcija za putnike na redovnoj parobrodskoj liniji između Pančeva i Beograda, koji su obavezno svraćali u letnju baštu pivare na „vajfert” pivo, slane kiflice i prečansku muziku a noću, u povratku, uživali u svetlima svetionika.

No, od kada su parobrodi ustupili mesto modernim rečnim plovilima, ove građevine su izgubile svoju funkciju. Danas samo stoje na reci, u mraku.

 

Nova delatnost svetionika

Prošle godine Irska je pretvorila Huk, najstariji aktivni svetionik na svetu, u turističku atrakciju, jednu od najzanimljivih na svetu po oceni Lonely Planet-a. Irci su, naime, investirali dosta novca u nove tehnologije koje su im omogućile da posetiocima prenesu autentične priče o istoriji ovog svetionika, uz pomoć video sadržaja i hologramskih prikaza. Sada u Huku možete gledati holograme tadašnjih zaposlenih u prirodnoj veličini kako prepričavaju anegdote iz ranijih vekova, ali i šta je sve pre pojave struje bilo potrebno uraditi da bi na njemu zasijala svetla.

Visoki, niski, kitnjasti, obični…

Izgled svetionika varira u zavisnosti od njihove lokacije – na visinu ovih objekata utiče geografska širina, odnosno zakrivljenost zemlje, a na oblik položaj na kojem su izgrađeni, odnosno da li je u pitanju neka oštra litica ili ravan deo kopna. Na dizajn mnogih od njih takođe je uticao lični pečat autora, pa tako neki svetionici danas predstavljaju prava umetnička dela a neki samo praktična pomagala za pomorce.

 
broj 139/140, jul/avgust 2017.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *