/ B&F Plus / Megaprojekti na vodi između dobitka i gubitka: Više od života
BiF Analize Čitajte B&F online

Megaprojekti na vodi između dobitka i gubitka: Više od života

This post has already been read 1236 times!

Suočene sa rastućim potrebama za električnom energijom i vodom, vodeće zemlje u razvoju pokreću sve smelije infrastrukturne projekte na vodi koji su zarad opšteg dobra zagorčali život milionima ljudi. Studije o ekonomskoj isplativosti retko prate projekcije o mogućim štetama usled uništavanja ljudskih i prirodnih staništa, niti se uzimaju u obzir čak i kada upozoravaju da bi tako izazvani gubici bili najmanje dvostruko veći od planirane ekonomske dobiti.

Veliki infrastrukturni projekti na vodi će se u 21. veku po prvi put suočiti sa dugoročnim izazovima čiji uticaj je veoma teško predvideti: u pitanju su klimatske promene i politička (ne)stabilnost. Potonji faktor je već doveo u pitanje završetak jednog od najimpresivnijih „vodenih“ projekata iz 20. veka – libijskog irigacionog sistema čija mreža betonskih cevovoda dovodi svežu vodu iz ogromnih podzemnih basena duboko u Sahari, do hiljadu kilometara udaljenih gradova na obali Mediterana. Libija je ovaj projekat započela pre više od trideset godina. Finansirala ga je potpuno samostalno (iz prihoda od prodaje nafte kao i akciza na duvan i goriva), a plan je bio da se najveći deo vode koristi za navodnjavanje, odnosno poljoprivredu.

UNESKO je 1999. godine dodelio nagradu Libiji za dostignuća u ovom projektu – u tom trenutku najvećem irigacionom poduhvatu na svetu. U vreme izbijanja prevrata 2011. godine, tri od pet faza projekata bile su završene i puštene u rad. Ne samo što je revolucija zaustavila preostale dve faze, već je avijacija NATO bombardovala delove sistema i ostavila gotovo polovinu zemlje bez dotoka sveže vode. Danas je sistem još uvek u funkciji, ali trpi sve veće posledice anarhije u zemlji. Na brojnim lokacijama ga napadaju razne naoružane grupe, a završetak preostale dve faze je ostavljen za bolja vremena, čiji dolazak je pod velikim znakom pitanja.

Hidroenergija po svaku cenu

U nastojanjima da podmire narastajuće potrebe za električnom energijom, vodeće zemlje u razvoju su pokretale sve smelije projekte koji su zarad opšteg dobra zagorčali život milionima ljudi. Kina je 2003. godine pustila u rad hidrocentralu „Tri klisure“, čija izgradnja je koštala više od 30 milijardi dolara. Monstrum koji kineskoj privredi isporučuje, uz manje ili veće oscilacije, oko 90 TWh električne energije godišnje (HE „Đerdap 1“ proizvodi približno 6 TWh), ušao je u istoriju po ceni koju je naplatio na društvenom polju. Da bi se akumulaciono jezero dužine 600 kilometara napunilo vodom, potopljeno je 14 gradova, desetine manjih mesta i stotine sela. Više od milion ljudi je raseljeno, a poplave u donjem toku reke Jangce nisu prestale kao što je projekat obećavao. Uprkos ovom iskustvu, Kina nastavlja sa velikim hidroenergetskim projektima, a sledeća reka na udaru je azijski div Mekong na čijem gornjem toku je isplaniran čitav niz hidrocentrala – sedam je završeno i pušteno u rad, a još dvadeset čeka na početak izgradnje.

Za razliku od reke Jangce, koja čitavim tokom ostaje u Kini, Mekong protiče kroz šest zemalja pre nego što stigne do svoje čudesne delte na teritoriji Vijetnama. Najmanje 60 miliona ljudi direktno zavise od sveže vode i ribe koju ova reka daje, dok njen biodiverzitet ima globalni značaj. I dok Kina iz korena menja izgled gornjeg toka, u donjem toku podjednak doprinos daju Laos i Kambodža sa svojim projektima. Kako stvari trenutno stoje, gornji i donji tok reke Mekong biće ispresecani desetinama hidrocentrala i akumulacija. Posledice ovih projekata će biti sve ozbiljnije kako tok reke ulazi iz jedne u drugu zemlju, a u Vijetnamu (gde 20 miliona ljudi žive u delti i zavise od njenog stanja) bi mogle da budu kataklizmične.

Vlade zemalja koje se odlučuju na ovakve projekte uglavnom se pozivaju na isti argument: nema drugog načina da se pogura ekonomski razvoj i podmire narastajuće potrebe za energijom. Uz ovaj argument obično ide studija koja pretvara projektovane gigavat-časove u dolare i na taj način demonstrira isplativost. Izrada studija o mogućoj šteti, pak, obično se prepušta dobroj volji nevladinih institucija ili savesti pojedinaca. U slučaju reke Mekong, studija jednog tajlandskog univerziteta je pokazala da se ekonomske koristi od 11 projektovanih hidrocentrala u donjem toku mogu proceniti na oko 30 milijardi dolara, dok bi gubici ribljeg fonda, obradivog zemljišta, ljudskih i prirodnih staništa mogli da premaše 60 milijardi. Građevinski konglomerati i vlade koje im dodeljuju poslove, po pravilu odbacuju svaku pomisao da bi od ovih megaprojekata moglo da bude više štete nego koristi.

Ako treba, premestićemo reke

Kao vodeću zemlju u razvoju i „svetsku fabriku“, Kinu ne muči samo problem kako da obezbedi dovoljno energije za svoju industriju. Sveža voda je podjednak izazov, budući da se u severnom delu zemlje nalazi gotovo polovina populacije, ali tek jedna petina raspoložive količine sveže vode. Zbog toga je 2002. godine počela izgradnja najambicioznijeg projekta preusmeravanja vodotokova u ljudskoj istoriji, sa ciljem da se voda iz velikih reka na jugu Kine sprovede do siromašnijih korita na severu. Projekat se sastoji od tri glavna kraka ukupne dužine tri hiljade kilometara. Svaki krak se sastoji od brana, crpnih stanica, tunela i kanala čiji je zadatak da svake godine „poguraju“ oko 45 miliona kubnih metara sveže vode ka severu. Do sada je kompletiran centralni krak koji nosi svežu vodu prema Pekingu. Planirano je da celokupna mreža bude završena do 2050. godine, što uključuje i radove na zapadnom kraku čiji je zadatak da sprovede svežu vodu sa Tibetanskog platoa (pet hiljada metara nadmorske visine) preko planinskih lanaca koji se protežu duže od 500 kilometara.

Ukupni troškovi ovog projekta procenjuju se najmanje na 80 milijardi dolara a kao i u slučaju hidrocentrale „Tri klisure“, postoji deo cene koji se ne može monetizovati. Blizu pola miliona ljudi će biti raseljeno, a zagađenje transportovane vode već sada zadaje ozbiljne glavobolje kineskim vlastima. Planiran je intenzivan ekonomski i industrijski razvoj duž čitavog prenosnog sistema, usled čega će dragocena voda na mnogim tačkama postati gotovo neupotrebljiva. Vlada je već odobrila sredstva za nekoliko stotina projekata prečišćavanja vode i redukcije zagađenja, ali je pitanje hoće li to biti dovoljno za ovako veliki sistem. Zabrinute su i neke susedne zemlje, poput Indije, koja sa Kinom deli reku Bramaputru iz koje će njen sused ne samo odvesti vodu, već planira i izgradnju nekoliko hidroelektrana u gornjem toku.

Ukoliko bi Kina i uspela da prebrodi sve političke, ekološke i geografske izazove koji stoje pred njenim vodenim megaprojektima, suočiće se sa klimatskim promenama koje čak ni njeno rukovodstvo i građevinari ne mogu da pobede. Ekstremne suše, otapanje glečera i smanjenje snežnih padavina osetiće se u Kini kao i širom sveta, što bi za posledicu moglo da ima da čak ni „sumanuti“ projekti preusmeravanja sveže vode ne budu u stanju da obezbede potrebne količine u severnim provincijama.

Korist od klimatskih promena?

Manje spektakularni, ali za ekonomiju podjednako bitni infrastrukturni projekti na vodi su plovni putevi. Panama je prošle godine kompletirala projekat proširenja Panamskog kanala, vredan šest milijardi dolara. Radovi su trajali skoro deset godina, ali su bili neophodni zbog sve većih dimenzija megatankera i kontejnerskih plovila koja pre ili kasnije ne bi bila u stanju da prođu kroz originalne gabarite kanala. Panama sada sa radošću očekuje da kanal duplira količinu robe koja će kroz njega prolaziti svake godine. U pozadini i gotovo nezapaženo, stručnjaci upozoravaju da će veštačko jezero Gatun – glavni izvor vode za kanal i za većinu stanovništva u Panami – sada morati da akumulira dvostruko veću količinu vode, kako bi podmirilo potrebe proširenog kanala. Sve to u situaciji kada usled klimatskih promena više nije neuobičajeno da kišna sezona zakasni, a količine padavina budu ispod očekivanih.

Klimatske promene su, paradoksalno, otvorile i neke sasvim nove mogućnosti za pomorski transport. Sve tanji ledeni pokrivač na Arktiku, sada dozvoljava specijalno konstruisanim tankerima da se probiju kroz njega bez pratnje ledolomaca. U avgustu ove godine, ruski tanker nove generacije je uspešno prevezao tovar tečnog prirodnog gasa iz Norveške u Južnu Koreju. Njegov put takozvanom „severnom rutom“ – kroz Arktički okean, Beringov moreuz i severni Pacifik – trajao je tri sedmice, što je za trećinu kraće u odnosu na tradicionalnu rutu koja bi išla kroz Sredozemno More, Suecki kanal i Indijski Okean. Iako je severna ruta većim delom godine i dalje neprohodna, očekuje se da će klimatske promene imati „pozitivan uticaj“ na ovo ograničenje, a ruska vlada predviđa da će se komercijalni saobraćaj duž njenih severnih obala udesetostručiti do 2020. godine.

Istanbul na ostrvu

Turska vlada je u aprilu ove godine saopštila da je proces planiranja ruta za projekat „Kanal Istanbul“ u završnoj fazi. Iako je po svojim dimenzijama (dužina 40 kilometara, širina 150 metara, dubina 25 metara) gotovo simboličan u odnosu na kineski transfer vode, turski projekat je „sulud“ na sebi svojstven način. Kanal Istanbul, osim što će najveći evropski grad praktično pretvoriti u ostrvo, zahtevaće izgradnju pet mostova, premeštanje postojeće putne i železničke mreže a verovatno i raseljavanje određenog broja ljudi. Projektni plan predviđa da uz kanal nikne sasvim nov grad, koji će se u budućnosti spojiti sa Istanbulom. Najveći turski infrastrukturni projekat ima za cilj rasterećenje Bosfora u kojem je saobraćaj sve zagušeniji, a prolazak megaplovila nije moguć zbog visine postojećih mostova i ograničenja koja proističu iz međunarodnih sporazuma.

Milan Kokorić

oktobar 2017, broj 142.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close