Close
/ B&F Plus / Začeci moderne tekstilne industrije u Srbiji: Jedemo paprike i gradimo fabrike
BiF Analize Čitajte B&F online

Začeci moderne tekstilne industrije u Srbiji: Jedemo paprike i gradimo fabrike

igla i konac
Zorica Žarković on 09/12/2017 - 10:40 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 487 times!

Prva tekstilna postrojenja u Srbiji bila su usmerena na proizvodnju vune i podigli su ih strani ulagači, da bi se potom izrodila domaća preduzetnička inicijativa na jugu Srbije, naročito u Leskovcu koji je na prelasku iz 19. u 20. vek prozvan „srpski Mančester“. Ali ni strani ulagači, a pogotovo domaća preduzeća, nisu mogli da konkurišu industrijalizovanoj Evropi u proizvodnji najkvalitetnijih štofova, koji su donosili najveću zaradu.

Prvo veliko vunarsko preduzeće u Srbiji, „Minh i Šumpeter“, osnovao je 1882. godine u Paraćinu češki industrijalac Bertold Minh. Prema balkanskim standardima to je bilo veliko postrojenje, sa iskusnim rukovodstvom i izvanrednom opremom, koje je 1891. slovilo za jedno od najboljih fabrika štofa u Evropi, „sa 3.400 vretena sa papučicom i 96 mašinskih razboja“. Već nakon nekoliko godina rada, preduzeće je počelo da se okreće izvozu na otomansko tržište, dostigavši 1903. godine ukupnu vrednost izvezene robe od 315.000 dinara. „Do tada, inostrani potrošači prevazišli su početno nepoverenje prema proizvodima ove fabrike i dolazili su u Paraćin da naručuju robu“, piše britanski profesor ekonomije dr Majkl Palare u svojoj knjizi „Balkanske privrede oko 1800-1914: Evolucija bez razvoja“.

Ipak, uprkos uloženim naporima, paraćinska fabrika nije bila rentabilna i kada ju je uništio požar 1904. kružile su glasine da je požar podmenut kako bi se naplatilo osiguranje. „Bila to istina ili ne, Minhova porodica je nije obnovila i preusmerila je svoja sredstva u rudarstvo“. Britanski ekonomista ističe da se na primeru ovog preduzeća veoma dobro mogu sagledati problemi koji su u to vreme karakterisali tržište vune u Srbiji, kao i sa kakvim preprekama su se suočavali strani investitori.

U radnji nije kao u izlogu

Minh je u svojim procenama o isplativosti investicije računao da će imati na raspolaganju svu vunu u Srbiji, „koja je do 1878. odista bila jeftina, dobrog kvaliteta, a bilo je i viška“, pa je prihvatio obavezu u ugovoru za koncesiju da može uvoziti samo vunu koje nema na lokalnom tržištu. Kada je razmatrao gde će podići postrojenje, iako je ručna proizvodnja vune bila veoma razvijena na jugu Srbije, odustao je od te destinacije jer je smatrao da nema uslova za rad modernog industrijskog postrojenja. Na kraju, odlučio se za Paraćin, gde je poslovanje sa vunom bilo važna potpora razvoju lokalne ekonomije, ali pre svega zbog hidrenergetskih pogodnosti koje je mogao da iskoristi u proizvodnji.

Na terenu se, međutim, ispostavilo da Paraćin nije imao industrijsku tradiciju, pa time ni odgovarajuću radnu snagu, koja je pri tom, žalio se Minh, bila znatno skuplja nego na jugu Srbije. Komunikaciona infrastruktura se pokazala kao najveći nedostatak izabrane lokacije, a ubrzo se ispostavilo i da zalihe domaće vune nisu dovoljne, jer su se ukupne količine za godinu dana morale kupiti odmah nakon striže, inače bi ih trgovci momentalno izvezli. U takvoj situaciji, Minhova potražnja je znatno povećala cene u otkupu, pa je paraćinska fabrika od 1891. godine uvozila 37% vune potrebne za proizvodnju. To je njenog vlasnika izložilo visokim transportnim troškovima, ali i napadima srpske štampe zbog takve odluke.

Sve dok je fabrika bila zaštićena petnaestogodišnjom monopolskom koncesijom, problem su više bile političke neprilike nego održivost posla, što se promenilo kada je rivalsko preduzeće otvorilo fabriku za proizvodnju vune u Beogradu 1897. godine. Konkurent je bio Eugen Mihel, koji je s novcem od prodaje svoje fabrike u Nemačkoj došao u Srbiju 1889. godine, na poziv Minha da radi kod njega kao stručnjak za tkanje. Nakon samo dve godine, otišao je u Beograd sa namerom da osnuje svoju fabriku i da obori cene bivšem poslodavcu za 20 do 25%. Mihel je uspeo da obezbedi koncesiju i osnuje preduzeće tek dve godine nakon što je Minhovoj fabrici isteklo pravo na monopol.

Odmah je za partnera doveo Karla Volfa, koji je uložio u izgradnju postrojenja za preradu kudelje u Vranju, i podigao fabriku na Karaburmi, gde je zapošljavao 200 radnika. Ispostavilo se da je pokretanje industrijske proizvodnje u prestonici imalo brojne prednosti u poređenju sa uslovima u kojima je poslovala paraćinska fabrika, pa je Mihelovo početno ulaganje od 350.000 dinara dostiglo 1,43 miliona u 1906. godini, kada je fabrika radila punim kapacitetom. Mihel je te godine tražio novu desetogodišnju koncesiju, izrazivši spremnost da uloži dva miliona dinara u fabriku. Međutim, ozbiljno je oboleo i ubedio je svog partnera Volfa da upravljačka prava prenesu na sinove Koste Ilića, trgovca iz Leskovca, u čijim rukama se fabrika dalje razvila i 1914. je imala renome najveće tekstilne fabrike u Srbiji.

Naime, domaća prerada vune, nakon oslobođenja od Turaka, posebno se razvila u Leskovcu i Vranju, gde su proizvodili užad od kudelje, kao i u Pirotu koji se specijalizovao za izradu ćilima. Usled manjka plodne zemlje, ovi okruzi su imali obilje ruralne radne snage za preradu vune, ali se novoosnovana domaća preduzeća nisu razvila kroz podugovore sa domaćinstvima, već zahvaljujući trgovini tekstilom na veliko. Leskovački trgovci su najviše trgovali gajtanima, koje su uvozili iz Bugarske i preprodavali širom zapadnog Balkana. Nakon oslobođenja Bugarske od Turaka, robu za uvoz je bilo teško obezbediti, pa su leskovački trgovci bili primorani da osnuju svoje fabrike za proizvodnju gajtana, kako ne bi izgubili tržište.

„Srpski Mančester“

Rani industrijski poduhvati bili su skromni i sa minimumom opreme, zbog ograničenih resursa osnivača. Prve leskovačke fabrike gajtana su pokretane u obližnjim selima koja su imala odgovarajući hidroenergetski potencijal, a sve do 1896. godine potrebna pređa dobavljala se od lokalnih seljanki. Leskovac u to vreme nije bez razloga optimsitički nazvan „srpski Mančester“. Grad se snažno orijentisao na zanatsku proizvodnju: dok je 1884. godine u Beogradu postojala jedna zanatska radnja na 63,5 stanovnika, Leskovac je imao jednu na 21 stanovnika. Većina preduzeća koja su se bavila vunom nakon skromnih početaka stalno su se proširivala i modernizovala, uglavnom potpunim reinvestiranjem profita. „Kod prvih leskovačkih industrijalaca bio je vidljiv kult preduzetništva, marljivost i štedljivost. Njihova krilatica ’jedemo paprike i zidamo fabrike’, imala je izuzetnog smisla u okruženju u kojem je efikasnost kapitala bila jako niska, a eksterni izvori finansiranja veoma oskudni“, ističe Palare.

Četvorostruki rast prodaje štofa od kasnih devedestih 19. veka do 1911. godine ukazuje da je domaće tržište bilo glavna osnova za rast proizvodnje. Ali u isto vreme, praktično sav štof visokog kvaliteta uvozio se u Srbiju iz industrijalizovane Evrope, dostigavši 1900. godine vrednost uvoza od 1,6 miliona dinara. To je značilo da se rast na račun konkurencije mogao ostvariti jedino proizvodnjom u ovoj tržišnoj niši. Zato je Bertold Minh predložio osnivanje krojačke zadruge u Beogradu koju bi on subvencionisao pod uslovom da radi samo sa paraćinskim štofom.

Predlog je bio dobro primljen i mogao je biti prihvaćen jer je 1895. Minhovo preduzeće, osim skladišta u prestonici, posedovalo i fabriku za krojenje muške odeće. U pokušaju da osvoji gornji segment tržišta, vlasnik paraćinske fabrike je otvorio i predionicu češljane pređe, postrojenje kakvo se tada u centralnoj Evropi smatralo naprednom tehnologijom. Ipak, njegovi pokušaji da proizvodi štofove znatno višeg kvaliteta i istovremeno bude konkurentan nisu bili rentabilni u Srbiji, a količine izvezene robe nedovoljne da bi se njegova fabrika uposlila blizu punog kapaciteta.

Nova domaća preduzeća takođe su imala ambicije da povećaju izvoz, ali to je zahtevalo značajna ulaganja u modernizaciju proizvodnje. Pokazalo se, međutim, da ona nemaju potrebnu finansijsku moć čak ni da preuzmu tržišno učešće paraćinske fabrike nakon njenog zatvaranja. Premda je Srbija 1904. godine uvećala carinu na uvozni tekstil čak pet puta, to nije bilo dovoljno da se nadoknade vrlo ograničeni izvori finansiranja i nedostatak stručne radne snage, pa domaća tekstilna preduzeća nisu uspela da postanu konkurentna u segmentu visokog kvaliteta i svoj opstanak su dugovala prednostima u izradi običnog štofa.

 

Biznis Top 2016/17.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *