Ekonomska eksploatacija svemira sigurno ne predstavlja neku daleku, nezamislivu budućnost. Najprepoznatljivija figura u tim nastojanjima je američki preduzetnik Ilon Mask. Kako bi se razumeo domet njegove uloge, trebalo bi svega objasniti društveni, politički i ekonomski kontekst u kojem se profilisao.
Orbitom oko Zemlje od utorka 6. februara 2018. kruži crveni kabriolet Tesla Roadster za čijim volanom sedi lutka Starman u astronautskom odelu i iz čijeg se radija na loop vrti pesma Space Oddity Davida Bowiea. Roadster I Starman izbačeni su iz SpaceX-ove rakete Falcon Heavy lansirane iz Cape Canaverala na Floridi u SAD. SpaceX (SAD) je privatna kompanija za svemirska istraživanja u vlasništvu Ilona Maska koja je, sa zakašnjenjem od pet godina, izvela testni let najveće rakete koju Zemlja trenutno poseduje – Falcon Heavy (FH). Ono što FH čini najvećom, ali i najboljom raketom ikad izgrađenom su dimenzije same letelice, teretni kapacitet, redukovana količina goriva potrebna za lansiranje i delovi rakete dostupni za višekratno korišćenje. Sve to rezultiralo je višestrukim pojeftinjenjem lansiranja u svemir.
Svakako, na prvi pogled radi se o potpuno besmislenom činu čiji je jedini ishod stvaranje svemirskog smeća u orbiti oko Zemlje. Prvo što treba pojasniti svima koji se boje da će ih Roadster “lupiti u glavu” ili pasti u njihovo dvorište, jeste da se automobil ne nalazi u geostacionarnoj orbiti (dakle nije zahvaćen Zemljinom gravitacijom) već pluta u međuplanetarnom prostoru s potencijalnom orbitom prema asteroidnom pojasu, što je usput rečeno, najisplativija kapitalistička destinacija prepuna asteroida sačinjenih od dragocenih resursa (litijum, dijamanti, drugi retki metali…) koji su nam sve potrebniji za održavanje savremenog načina života na Zemlji. Asteroidni pojas današnjim generacijama nudi znatno veće mogućnosti od onih što je evropskim društvima dalo osvajanje Amerika i Indije.
Osim kursa prema materijalnim bogatstvima u svemiru oko Zemlje, drugi važan aspekt ovog naizgled nevažnog čina jeste činjenica da je auto slobodno lansiran bez nekih pravnih prepreka i preteranih dozvola. To otvara brojna politička, društvena i ekonomska pitanja na koja ni levica, a ni mainstream zasad nemaju previše odgovora. Zato ovaj tekst treba čitati u ključu otvaranja rasprave, a ne konačnih mišljenja. Pitanje regulacije “zemaljskih odnosa” u svemiru otvara svojevrsnu Pandorinu kutiju. Bilo da se radi o odnosima SAD i Rusije ili Irana, Indije, Kine, ili Saudijske Arabije pa i Evropske unije među svima njima, razumevanje ali i demokratska svest o temi i njenim dometima – u našim životnim vekovima – nije javno adresirana ni artikulisana. Dok se formalno pretvaramo da prostor svemira i svih blaga koja leže u našem Sunčevom sistemu stoji u ingerenciji Ujedinjenih nacija, zapravo u praksi, svako lansira šta hoće i zavisno od sopstvene ekonomske moći. Zemlje kriju svoje interese jedne pred drugima, otvarajući prostore za teorije zavere, a javnost zapravo ne zna šta se tačno i u kojoj meri lansira u svemir. I bez Ilona Maska i njegovih “megalomanskih” ili “vizionarskih” planova broj satelita u orbiti Zemlje sve je veći (u orbiti oko Zemlje trenutno se nalazi oko 4.600 satelita). Njihovi vlasnici su kako pojedine zemlje tako i sve veći broj privatnih kompanija, posebno npr. telekomunikacionih. Iako UN ima formalnu ingerenciju, on zapravo ne zna što se krije iza kojeg “komunikacionog satelita” i krši li ijedan od njih načela zabrane militarizacije svemira (Sporazum o očuvanju svemira potpisan je 2006. godine u UN-u). Dok se prosečnom čitaocu ovo sve čini kao science-fiction, moramo upozoriti da se radi o aktuelnim raspravama, koje bi uskoro mogle postati akutne.
Kritika sa levice
Bilo da se radi o levim raspravama na Redditu ili tekstovima na jednom od najboljih levičarskih portala – Jacobinu, postojeće rasprave o Ilonu Masku, vlasniku SpaceX-a, Tesla Motors-a i Solarcity-a u pravilu su parcijalne ili postavljene bez prevelikog obzira prema istoriji i društvenom kontekstu u kojima su firme nastale. Ponekad su čak i poražavajuće kratkovide, kao kad se radi o primeru demokratskih mogućnosti koje otvara skladištenje solarnog napajanja i poželjnim posledicama koje to može imati po globalnu energetsku mrežu. Gde neoprezni kritičari vide privatizaciju (već globalno privatizovane električne mreže) može se isto tako videti i njena potpuna demokratizacija i decentralizacija. Razlika, kao i obično, leži u demokratskoj moći. Na primer, skladištenje solarne energije u baterije trenutno se čini kao nužan demokratski preduslov za besplatnu i svima dostupnu struju. Delovanje Solarcityi-ja u Portoriku, Australiji i Nevadi ne doprinosi akumulaciji profita nastalog iz prodaje struje (to čini prodajom sistema prikupljanja i skladištenja), već zapravo čini suprotno: osim što demokratizuje, on takođe izvrće i čini izlišnima postojeće mehanizme naplate struje. Utoliko je jedina prepreka početna cena koja se, podsetimo, lako isplati uštedama na energetskim računima.
Levi prigovori na Ilona Maska i SpaceX očekivani su i mahom opravdani, međutim, ipak parcijalni. Setovi kritika polaze od onih temeljnih – kršenja radničkih prava, redukovanog sindikalnog organizovanja, iznosa plata, podugovaranja, akumulacije tuđih znanja i javno-privatnih partnerstava. U tom kontekstu ovi su prigovori zapravo nužan i dovoljan uslov za pripadnost kategoriji “kapitalista”. Kao takvi oni su dovoljni da se neko diskvalifikuje iz kategorije “revolucionara”, stoga načelni prigovori o njemu kao “kapitalisti” ne stoje jer niko ni ne pokušava da ga prikaže kao revolucionara. Da podsetimo da je istoj kategoriji pripadao i Fridrih Engels, čije poželjno političko delovanje ne poričemo, uprkos pripadnosti toj kategoriji. Bez grandioznih namera u poređenju spomenutog dvojca, i izvođenja pogrešnih analogija, odmah treba reći da se Mask, za razliku od Engelsa, ne bavi politikom, barem ne artikulisano i ne svesno, već njegove poslovne ambicije imaju mnogo veći politički učinak od onih Engelsovih. Međutim, iz njegovih ciljeva i dela se neke političke namere mogu povremeno otkriti – poput izjave da se lično zalaže za direktnu demokratiju na Marsu.
Dovođenje Maska i Engelsa u vezu ovde ima za cilj samo privremeno ostavljanje sa strane seta prigovora koji se tiču društvene pozicije pojedinog kapitaliste. Zbog toga što ova rasprava nadmašuje tu dimenziju. Za razliku od Engelsa, Mask zaista premalo pažnje posvećuje društveno-političkim aspektima svog rada. No, ne može sva budućnost ležati na samo jednoj osobi. Kritika sadašnjosti i organizovanje budućnosti posao je leve kritike i društveno-humanističkih nauka koje su pak zbog nametnutih ograničenja (redukcije finansiranja) zanemarile ogroman broj društvenih tema na koje ne nude pravovremene odgovore. Drugim rečima, vreme da se da svoja vizija eventualne i za sada hipotetičke kolonizacije Marsa, nije kad prva posada sleti na Crvenu planetu, već sada, dok se misija tek priprema (sletanje prve posade može se očekivati oko 2030-ih godina iako Mask to najavljuje za 2022-2024.).
Kontekst svemirskih istraživanja
Dok će mnogi levi kritičari kazati da je Ilon Mask tipičan produkt neoliberalizma, možda bi bilo ispravnije na njega gledati kao na neželjeni ishod neoliberalizma. Za razliku od brojnih drugih područja organizacije društva gde je pritisak privatnog kapitala bio toliko snažan da je država kapitulirala i prepustila pojedine svoje sektore tržištu, u kontekstu svemirskih istraživanja stvar je nešto drugačija. Iako je NASA odustala od svemirskih misija nakon programa Apollo i relativnih neuspeha Space Shuttle-a (izgubili su dve letelice sa posadom – Challenger i Columbia) koji su bili izrazito skupi i jako nesigurni za ljude, najvažniji društveni razlog odustajanja od svemirskih istraživanja zapravo je kraj Hladnog rata i manjak pritiska komunističke konkurencije koja je pretila osvajanjem svemira. U nekom trenutku, taj se manjak konkurencije pretvorio u kooperaciju pa je astronaute na Međunarodnu svemirsku postaju (ISS) počeo prevoziti ruski Sojuz. Zbog apsolutnog monopola u polju transporta ljudi u svemir, Rusi su mogli proizvoljno postavljati cene svemirskih letova. Tako je najjeftiniji let Sojuza sa Zemlje do ISS-a koštao 21 milion dolara, a najskuplji 81 milion. Kažimo i da su cene lansiranja SpaceX raketa u startu najjeftinije na tržištu, dok predviđanja za letove recikliranih raketa procenjuju dalje snižavanje cena[ref]Ovde ipak treba imati na umu razliku u ceni između komercijalnih i nekomercijalnih letova, kao i činjenicu da kašnjenja podižu cenu lansiranja.[/ref]. Očekivanja su da reciklirana raketa može sniziti cenu lansiranja za otprilike 30 posto.
Kao što smo rekli, padom gvozdene zavjese globalni interes za svemirska istraživanja se smanjuje, no još je važnije reći kako je NASA sa privatizacijom svemirskih istraživanja počela u periodu američkog predsednika Ronalda Regana i početaka neoliberalnog perioda. Do kraja mandata Georgea H.W. Busha (1989 -1993.) projekat je već bio mrtav. Zatim se na tom polju ništa ne događa idućih 20 godina do pojave SpaceX-a kada je neoliberalizam već u punom zamahu, a svetska ekonomija se uz pomoć mera štednje oporavlja od velike krize iz 2007. godine. Američki predsednik Barack Obama sprovodi novi krug privatizacije i liberalizacije svemirskih istraživanja 2011. godine i prisiljava NASA-u na javno-privatna partnerstva poput ovih sa SpaceX-om ili onih sa Boeing-om.
Politička ili poslovna strategija?
Ilon Mask tako na scenu stupa sa već unapred pripremljenom pozornicom i odgovornost za postojanje JPP-a ne leži na njemu lično, već je pitanje šta u takvom okruženju čini sa javnim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Univerzalni odgovor je da izume daje kao open source. Patenti Tesla Motorsa postali su svima javno dostupni 2014. godine, a za izume SpaceX-a Mask kaže da uopšte nisu ni patentirani, no nisu javno dostupni jer su zaštićeni Pravilnikom o međunarodnom prometu naoružanjem (ITAR). Neki autori tumače da se ITAR-ova ograničenja primenjuju na neameričke subjekte, dok su američkima dostupni, drugi upozoravaju da nije sve transparentno u Maskovom pristupu patentima; na primer njegovo objašnjenje da patenti čine kompanije podložne tužbama. Kritičari zbog toga upozoravaju da ne treba imati iluzije o tome kako Mask dobre stvari radi zbog svojih političkih uverenja, već da na umu ima poslovnu računicu. Princip slobodnog pristupa ne šteti poslovanjima, pokazalo se to u primerima brojnih kompanija, a pokazuje se i u slučaju Tesla Motorsa koji i dalje ima veliki broj komercijalnih kupaca zainteresovanih za kupovinu njihovih opensource-anih litijum-jonskih baterija.
Ekonomsku računicu na umu imaju i druge privatne kompanije koje se bave svemirskim istraživanjima. Na primer Deep Space Industries i Planetary Resources koji su fokusirani na rudarenje asteroida, zatim Blue Origina čija je misija svemirski turizam, ili pak Moon Express ili Boeing koji želi svoju primarnu delatnost da proširi na Sunčev sistem. Pritom još treba imati na umu da ono što Ilona Maska čini “destilovanom verzijom” kapitaliste jeste upravo ono delovanje koje rezultira opštom i javnom koristi. Iz NASA-inih istraživanja razvio se veliki broj opštedruštvenih primena od ekrana pametnih telefona preko novih materijala do optičkih kablova. Stoga u kontekstu SpaceX-a i Tesla Motorsa, ako znanje dobijeno uz pomoć javnih sredstava ostaje opštedruštveno dostupno – da li je snaga standardne kritike sa levice dovoljno snažna? Ne živimo u društvu u kojem je sve vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju društveno, već mahom privatno, ograničeno i kontrolisano. Open source znanja u kontekstu svemirskih istraživanja zato treba promatrati kao građenje prema socijalizaciji – zasad znanja, a jednog dana možda i sredstava za proizvodnju. I ovde ponovo gradimo odozdo.
Zbog toga, i zbog dugoročnih društvenih strategija nužno je pravovremeno postavljati ova pitanja i pokretati javne rasprave. A mesto levice u svemu ovome je da za promenu ne deluje reaktivno, kad je već kasno, nego da progresivno makar “doniranjem argumenata” učestvuje u raspravi o načelima budućeg društvenog ustrojstva. Da ne donosi a priori vrednosne sudove već da nudi konkretne analize. U kontekstu rasprave o kolonizaciji svemira uloga levice je da nameće pitanja poput pravne regulacije svemirskih putovanja, insistira na dogovorima o načelima vlasništva budućih rudarskih kolonija, raspodeli tako dobijenog profita i daljeg razvoja društva, a s obzirom na nove, vanzemaljske, izvore bogatstava. Prilikom kritikovanja Ilona Maska zbog niskih plata inženjera, zbog zabrane sindikalnog organizovanja, zbog prevelikog broja podugovarača treba imati na umu i pozitivne posredne i neposredne društvene rezultate koje ta radna zajednica proizvodi.
Andrea Milat
Preuzeto sa Biltena