Close
/ B&F Plus / Podzemni okeani: Voda skrivena ispod vode
BiF Analize Čitajte B&F online

Podzemni okeani: Voda skrivena ispod vode

Zorica Žarković on 11/03/2018 - 10:33 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1351 times!

Najnovija geološka otkrića koja donose sve uverljivije dokaze da se u Zemljinoj utrobi kriju okeani koji po svojoj veličini višestruko premašuju one na površini, te da naša planeta i dalje proizvodi vodu u svojoj unutrašnjosti, ustalasala su naučnu javnost. Novi nalazi, osim što značajno menjaju postojeću teoriju o postanku naše planete i razvoju života na njoj, otvaraju mogućnosti za veliki iskorak u rešavanju problema sve izraženijeg nedostatka pitke vode.

U vreme koje forsira naučne pronalaske koji mogu olakšati odgonetanje svemira, DNK i dometa veštačke inteligencije, gotovo je pravi podvig da geološka otkrića predstavljaju udarnu vest već nekoliko godina unazad. Novostima poput one koja je obeležila kraj prošle godine da je na Zemlji postojao osmi kontinent, nazvan Zelandija, ili da je Sredozemno more najverovatnije 140 miliona godina starije nego što se do sada računalo, te da sadrži najstariju okeansku koru, pridružila se i najava Međunarodnog programa za istraživanje okeana (IODP) o novim ekspedicijama u unutrašnjost zemlje. Cilj je da se po prvi put dospe do sloja koji se nalazi ispod Zemljine kore, i to bušenjem dna Indijskog okeana, i obezbede podaci kojima će se proveriti postojeći teorijski modeli o formiranju Zemljine kore i njenog sastava.

Zajedničko pomenutim i drugim novijim geološkim otkrićima je to da sugerišu drugačije razumevanje istorije naše planete od dosadašnjih saznanja, a naučnici koji se spremaju da obezbede uzorke duboko ispod njene površine imaju i zadatak da preciznije utvrde na kojoj dubini je prisutna voda koja je ustalasala naučnu javnost u vidu podzemnih okeana. Doduše, ono što su stručnjaci do sada otkrili o vodenim prostranstvima u unutrašnjosti Zemlje nije uzbudljivo poput priča Žila Verna ili Rajdera Hagarda o skrivenim podzemnim svetovima, ali itekako jeste bitno kada je u pitanju svakodnevni život na površini. Naime, osim što podaci o „okeanima ispod okeana“ menjaju i unapređuju teorijska saznanja o postanku Zemlje i razvoju života, otvaraju mogućnost i za veliki iskorak ka rešenju za problem nedostatka pitke vode, koji predstavlja realnu pretnju opstanku čovečanstva.

Da li je Zemljina utroba „mokra“?

Kao naučni pandan piscima naučnofantastičnih i avanturističkih romana može poslužiti naizgled ekscentrični pokušaj okeanografa Majkla Motla s Havaja da izmeri koliko zaista ima vode na Zemlji i to tako što će se u toj računici objediniti Zemljina površina, kora, omotač i jezgro. Najpre je sabrao vodu u okeanima, jezerima, rekama, podzemnim vodama pri površini i u vazduhu i označio je kao „svetski okean“. Računica je, međutim, počela da se „davi“ u vodi u Zemljinoj utrobi, odnosno u gornjem i donjem omotaču i jezgru. Motl je izračinao da se, verovatno, u Zemljinom spoljašnjem omotaču krije petina ukupne vode na površini, ali za donji je mogao da se osloni samo na teorijske procene da se ta količina kreće od desetine do 1,8 „svetskog okeana“.

Sa spuštanjem u Zemljino jezgro, procene se pretvaraju u puka nagađanja da bi ta količina mogla ispuniti 60, pa možda i stotinu okeana na površini! Naime, središte naše planete može da bude veoma bogato vodonikom, jednim od dva ključna sastojka vode, ili potpuno suvo. Podaci ne postoje, pa prema tome nema ni tačnog odgovora koliko ima vode na Zemlji.

Ili će ga biti? Nakon decenija upornog istraživanja, američki geofizičar Stiv Jakobsen je pre nekoliko godina potvrdio da su naučnici nadomak dokaza da se ispod zemlje krije okean tri puta veći od svih okeana na površini. Voda je „zarobljena“ u mineralu zvanom ringvudit na oko 660 kilometara dubine, što prema Jakobsenovim rečima sugeriše da voda na Zemlji možda dolazi iznutra, odnosno da nije nastala udarima ledenih kometa kao što se ranije mislilo. Naučnici su u svom istraživanju koristili i podatke iz mreže seizmometara USArray, koja pokriva čitavu teritoriju SAD i meri vibracije zemljotresa.

Mineral ringvudit se ponaša kao sunđer, zahvaljujući svojoj kristalnoj strukturi koja privlači vodonik i na taj način može da „zarobi“ vodu. „Ako voda čini samo 1% u delu Zemlje koji se naziva ’prelazna zona’ između gornjeg i donjeg omotača, to bi predstavljalo količinu koja je tri puta veća od celokupne količine vode u našim okeanima“, objasnio je Jakobsen. Slikovito rečeno, kada bi se ovaj podzemni okean „preselio“ na površinu, jedino vidljivo kopno iznad nje bili bi samo vrhovi najviših planina.

Mogućnost da zemlja pravi sopstvenu vodu sugeriše i kanadski geofizičar Džon Ce, odnosno da su velike Zemljine zalihe vode nastale hemijskim reakcijama unutar omotača. „U meri u kojoj je moguće utvrditi stalni priliv vodonika, može se razmišljati o tome da bi voda nastala u takvom hemijskom procesu mogla da bude značajan činilac prvobitne vode u vreme formiranja Zemlje“, kaže Ce i dodaje da ona može izbiti na površinu različitim geološkim aktivnostima, poput erupcije vulkana. Moguće je da veoma duboko unutar Zemlje, voda i dalje nastaje na taj način, a isto bi moglo da se odnosi i na druge planete.

Nedavno objavljeni rezultati istraživanja izotopa sa meteorita i Zemljinog omotača takođe upućuju da je malo verovatno da je voda stigla s ledenih kometa posle formiranja Zemlje. Istovremeno, istraživači Univerziteta u Glazgovu su objavili rezultate najnovijih simulacija, koji su prema rečima vođe naučnog tima Lidije Halis prilično iznenađujući. Naime, oni pokazuju da minerali koji čine Zemljin omotač mogu svojim jedinjenjima stvoriti ogromne količine vode i da je Zemlja verovatno „mokra“ sve do svog jezgra.

Okeani ispod pustinja

Koliko su ovakve pretpostavke zaista osnovane trebalo bi da provere i stručnjaci koji su angažovani u pomenutom projektu Međunarodnog programa za istraživanje okeana, ali se precizniji podaci o tome kako stvari stoje ispod Zemljine kore ne očekuju pre 2020. godine. U međuvremenu, pokazalo se da potraga za novim zalihama vode ne iziskuje nužno spuštanje do samog središta Zemlje.

Primera radi, naučnici australijskog Nacionalnog istraživačkog centra za podzemne vode i edukaciju (NCGRT), otkrili su ogromne rezerve slatke vode ispod morskog dna u otvorenim morima Australije, Kine, Severne Amerike i Južne Afrike, koje su dovoljne za višedecenijske potrebe stanovnika u tim regijama. Prema rečima Vinsenta Posta, rukovodioca istraživačkog tima, reč je o rezervoarima u kojima ima pola miliona kubnih kilometara slatke vode. To je za sto puta više od ukupne količine vode koja je iz podzemnih izvora eksploatisana još od 1900. godine, pri čemu, istakao je Vinsent, novootkrivene zalihe je moguće sa mnogo manje energije pretvoriti u pitku vodu.

Još bliže površini i na mestu na kome to do pre neku godinu niko ne bi očekivao je „skriveni okean“ ispod Taklamakan pustinje u Kini, koja je najveća u toj zemlji i druga po veličini u svetu. Nalazi se u Tarimskom basenu u provinciji Sinkjang, a kineski naučnici su tragajući za odgovorom zašto se u tom predelu već decenijama „skladišti“ ugljen-dioksid, slučajno otkrili ogromne količine vode za koje su procenili da bi mogle biti deset puta veće od onih u Velikim jezerima u Severnoj Americi.

Profesor Li Jan koji je predvodio istraživanje Kineske akademije nauka, pri Institutu za ekologiju i geografiju u Urumčiju, prestonici Sinkjanga, objasnio je da njegove kolege pretpostavljaju kako se ovaj podzemni okean formirao zahvaljujući okolnim visokim planinama sa kojih je voda, nastala otapanjem snega, otekla ispod Tarimskog basena. Proračunavajući količinu ugljen dioksida koji je „uskladišten“ u ovom predelu, došli su do zaključka da bi slična merenja mogla da ukažu kako vrlo verovatno postoje „okeani“ i ispod drugih velikih pustinja i da bi u tom cilju bilo veoma važno da se uspostavi naučna saradnja na međunarodnom nivou.

 

 

februar 2018, broj 146. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *