Close
/ B&F Plus / Upravljanje otpadom u Srbiji: Gurni pod tepih do narednih izbora
BiF Analize Čitajte B&F online

Upravljanje otpadom u Srbiji: Gurni pod tepih do narednih izbora

Redakcija BIF on 01/03/2018 - 12:24 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 909 times!

Način na koji se (ne)upravlja otpadom u Srbiji je jedan od najočitijih primera pogrešno postavljenog sistema zaštite životne sredine i njegovog finansiranja. Uslovi koje će naša zemlja morati da ispuni u toj oblasti u procesu pristupanja EU će svakako doneti poboljšanja i u upravljanju otpadom, ali upravo zato što Srbija nije do sada radila i ne radi na ispunjenju sopstvenih ciljeva, u procesu evrointegracija ćemo se fokusirati da ispunimo tuđe, upozorava Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i ekspert za zaštitu životne sredine.

„Visoki troškovi, neracionalna organizacija, nizak kvalitet usluga i nedovoljna briga za okolinu rezultat su poraznog stanja u organizaciji upravljanja otpadom”, piše na zvaničnoj stranici portala Agencije za zaštitu životne sredine. Retko koja državna institucija situaciju u sopstvenom dvorištu opisuje ne birajući reči, ali čini se da to samo ukazuje na veličinu problema u sektoru iz koga, sada već redovno, stižu uznemiravajuće vesti.

Počelo je pred novogodišnje praznike, kada je na imanju u selu Vukićevci u Obrenovcu otkriveno oko 25 tona „opasnog i kancerogenog otpada“, kako je izjavio ministar zaštite životne sredine Goran Trivan, da bi samo dva dana kasnije, na teritoriji iste opštine, policija na napuštenom stovarištu u Velikom Polju pronašla još stotinu buradi sa potencijalno opasnim otpadom. U oba slučaja, nadležni su izašli na teren po prijavama meštana.

Zatim je pred kraj januara, u nekadašnjoj Hemijskoj industriji Novi Sad (HINS) pronađeno hiljadu tona otpada za koji se pretpostavlja da je opasan i toksičan. Ovoga puta, stvari se odvijaju nešto drugačije u odnosu na „obrenovački scenario“: otpad je otkriven kod zakupca prostora HINS, koji je imao dozvolu iz 2012. za skladištenje opasnog otpada, ali je, prema rečima pokrajinskog sekretara za urbanizam i zaštitu životne sredine, „posedovao adekvatnu dokumentaciju samo za 32 tone, dok je u krugu fabrike otkriveno 1080 tona otpada, pa je lišen slobode“.

Višak otpada, „oskudica“ rešenja

Da je kvalitet upravljanja opasnim otpadom na zabrinjavajuće niskom nivou upozorava i naš sagovornik, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i ekspert za zaštitu životne sredine Radmilo Pešić. Njegova analiza dostupnih podataka Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) za 2016. godinu ukazuje na to da je nepoznata sudbina gotovo polovine opasnog otpada koji nastane u Srbiji. „U našoj zemlji je tokom 2016. stvoreno oko 75 hiljada tona opasnog otpada, što je zvaničan podatak SEPA. U istom dokumentu, navodi se da je deponovano oko 30 hiljada tona, i da je izvezeno oko 16 hiljada tona. Ostalo nam je, dakle, još oko 30 hiljada tona. Gde je taj otpad završio?“

Pešić ističe da upravo to pitanje ukazuje na ogromno zanemarivanje problema upravljanja opasnim otpadom, a posebno uzimajući u obzir da u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje za njegovo uništavanje, i da se čak ni ne diskutuje o tome gde bi taj pogon mogao da se izgradi. Uveren je da bi nam međunarodne organizacije rado dale novac za takav projekat, ali treba pronaći lokaciju, što je nepopularno i među građanima i među političarima.

 

hp photosmart 720

 

Foto: Radmilo Pešić

Naš sagovornik podseća da naša zemlja ne poseduje ni trajno odlagalište za nuklearni otpad, već samo privremena odlagališta u Vinči, što znači da ga deponujemo samo 13 kilometara od centra gusto naseljenog glavnog grada. „Izgleda“, kaže, „da se vodimo time da nemamo nuklearnih centrala, pa ne moramo ni da razmišljamo o takvom otpadu, iako ga generišemo u industriji ili, recimo, kroz korišćenje medicinskih aparata“, upozorava Pešić.

Tu se gomilanje problema sa nagomilanim otpadom ne završava, budući da u našoj zemlji nema ni dovoljno uređenih deponija za komunalni otpad, dok se broj divljih deponija uporno kreće oko tri do četiri hiljade na čitavoj teritoriji Srbije. Sredinom prošle godine, ministar zaštite životne sredine je najavio izgradnju 26 regionalnih deponija do 2020. godine i istako da se trenutno radi na potpunom uređenju njih 17, od kojih 10 ispunjava sve sanitarne uslove za rad.

Potencijalno najveći, a svakako najskuplji iskorak ka uređenju odlaganja otpada učinio je grad Begrad, pošto je prošlog leta potpisan ugovor o javno-privatnom partnerstvu za uređenje deponije u Vinči sa japansko-francuskim konzorcijumom Suez Groupe-I Enviroment Investments. Radovi na osnovu ugovora, čiju vrednost beogradski čelnici procenjuju na oko 300 miliona evra, trebalo bi da počnu krajem ove godine.

Pasivna država, aktivna crna berza

Nasuprot manjku uređenih deponija u Srbiji, u otpadu ne oskudevamo, jer kako navodi Pešić, građani i industrija stvore godišnje oko 10 miliona tona otpada. To je oko 1,3 tone godišnje ili 3,5 kilograma dnevno po glavi stanovnika, a od toga onog najčešćeg i najprisutnijeg u svakodnevnom životu – komunalnog – oko 800 grama dnevno.

Podaci o tome koliko se otpada reciklira su, međutim, mnogo „fleksibilniji“ – od procene da se ta stopa kreće oko 5-6%, do dvostruko veće stope u izjavama pojedinih funckionera. „Kod nas, kao i u svetu, najrazvijenije i najbolje organizovano je prikupljanje ambalažnog otpada. Međutim, i u toj oblasti se udeo reciklaže kod nas procenjuje u rasponu od 25% do 40%, što izaziva sumnju u tačnost podataka. Sve to zajedno liči na scenu iz ’Maratonaca’, kada Pantelija premine a svi izvade svoj testament i traže nasledstvo. Kada je reč o oblasti zaštite životne sredine, svako voli da se poziva na sopstvene podatke, već prema prilici“, upozorava Radmilo Pešić.

Prema „reciklažnoj statistici“ Agencije za privredne registre (APR), u ovoj delatnosti je registrovano oko 2.200 pravnih lica. Pešić, stoga, smatra realnim procene da ta industrija zapošljava trenutno oko 10 hiljada ljudi, ali ističe da je problem što se veliki deo tih aktivnosti i dalje odvija na nelegalnom tržištu. Posledice su mnogobrojne, od opasnosti da se organizovanje prikupljanja sekundarnih sirovina prepušta kriminalnim grupama, do neprekidnog nanošenja štete infrastrukturi i stambenim objektima da bi se prikupilo malo bakra ili mesinga, za kojima očigledno postoji stalna tražnja na tržištu.

„Iznenađuje me pasivnost države, jer ima i procena da bi u ovoj oblasti moglo da se zaposli oko 30 hiljada ljudi, ali pod uslovom da se propišu jasna pravila igre, i da se obezbedi institucionalno-pravni okvir za poslovanje, a pogotovo kada je reč o radnom angažmanu sakupljača sekundarnih sirovina“, naglašava Pešić.

Sistemske greške u finansiranju

Situacija u kojoj se, zbog lošeg ambijenta za poslovanje, samo mala količina otpada prikuplja i razvrstava za dalju preradu dovela je, prema mišljenju našeg sagovonika, do greške u našem sistemu, a to je da se daleko najviše novca izdvojenog za zaštitu životne sredine troši na subvencije reciklerima. „Prema Zakonu o budžetu za prošlu godinu, za zaštitu životne sredine planirano je ukupno 2,29 milijarde dinara (19,2 mil EUR), a od toga čak 1,19 milijardi predstavlja podsticaje za reciklažnu industriju. U isto vreme, samo oko 100 miliona dinara se planira za intervencije u ’ekološkim’ vanrednim situacijama. Verujem da to ukazuje na dve osobine naše reciklažne industrije: da je neprofitabilna i da ovakva kakva je trenutno pati od viška kapaciteta“, kaže Pešić.

Da novac koji se planira za zaštitu životne sredine treba pažljivo planirati i trošiti dokazuju i procene potrebnih investicija kako bi se naše prilike uskladile sa evropskim. U pripremnim dokumentima za otvaranje pregovaračkog poglavlja 27, navodi se i podatak da će našoj zemlji samo za implementaciju plana o izgradnji deponija biti potrebno 918 miliona evra, dok se troškovi za buduće obezbeđivanje čiste pijaće vode i obradu komunalnih otpadnih voda penju na vrtoglavih sedam milijardi evra, doduše u narednih 30 godina, ukoliko Evropska unija pristane na tako duge rokove prilagođavanja za Srbiju.

Radmilo Pešić, međutim, skreće pažnju da finansiranje zaštite životne sredine ne bi trebalo posmatrati samo kao buduće rashode, već i sa stanovišta prihoda koje taj sektor generiše. „Prema podacima Zavoda za statistiku, od 2008. do 2015. prosečno godišnje učešće ’prihoda od životne sredine’ – u koje ubrajam poreze i različite takse na zagađenje, na energente ili na saobraćaj – iznosi 3,4% BDP. U isto vreme, za životnu sredinu izdvaja se oko 0,5% BDP i tu se najbolje vidi neadekvatnost finansijske politike – taj sektor višestruko više puni budžet nego što iz njega dobija, što dokazuje i podatak da naša zemlja daleko manje investira u životnu sredinu od prosečnih evropskih 2% BDP“.

Moneta za političko potkusurivanje

Na pitanje da li na efikasnije korišćenje sredstava za zaštitu životne sredine mogu uticati preduslovi za članstvo koje za tu oblast postavlja EU, Radmilo Pešić odgovara potvrdno, ali ističe da upravo zato što Srbija nije do sada radila i ne radi na ispunjenju sopstvenih ciljeva, u procesu evrointegracija ćemo se fokusirati da ispunimo tuđe. „Da se znaju prioriteti u politici zaštite životne sredine, ne bismo u budžetu ’prisvajali’ novac od ekoloških taksi za druge namene, već bismo se bavili nagomilanim problemima“. Pešić, naime, podseća da u „bilans zagađenja“ u Srbiji, osim aktuelnog, spada i nasleđeni otpad iz doba socijalističke industrijalizacije kada se nije vodilo računa o ceni koju će za to „platiti“ životna sredina, preko devedestih prošlog veka kada se u opštoj nemaštini nije imalo novca za pravilno čišćenje i održavanje postrojenja, do posledica NATO bombardovanja.

Uprkos nagomilanom otpadu i problemima koje stvara, već gotovo dve decenije nijedna vlast nije percepirala sektor zaštite životne sredine kao šansu za poboljšanje uslova života i poslovanja, već se njime „trgovalo“ kao monetom za političko potkusurivanje. „Malo ko se seća da je taj resor 2000. godine bio pri ministarstvu zdravlja, pa je onda prerastao u posebno ministarstvo, koje se opet za dve godine spojilo sa ministarstvom nauke, pa sa energetikom, a potom i sa poljoprivredom. Danas je to ponovo posebno ministarstvo, što pozdravljam“, kaže Pešić, ali upozorava da je sam resor i dalje opterećen pogrešno koncipiranim sistemom finansiranja i loše odabranim ekonomskim instrumentima, što će neminovno dovesti i do loših rezultata.

 

 

Milica Rilak

februar 2018, broj 146. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *